Кад чујем реч „Војводина“ (до краја овог записа писаћу ту реч и њене изведенице под наводницима), у мени нешто кврцне и зашкрипи, почне да кључа а имам утисак да ћу се заледити.
Војводство, војводовина илити војводалук у реченицама имају једно једино значење: „област или покрајина којом управља војвода“. Тако то тумаче и немачки и турски и српски извори.
Ту реч, у смислу у којем је употребљавају најчешће они који не живе на бачкој, банатској и сремској земљи, у којем је употребљавана у другој половини двадесетог века, осмислили су и учврстили комунисти (територијално и политички). И једино су је Срби староседеоци (којих све мање има са преке стране) изговарали пуним устима. Никада нисам чуо да Мађари, Словаци, Буњевци, Русини, Хрвати, Румуни, Цигани, Јевреји, Немци, Шокци, и ини кажу: „Ми Војвођани“, или нешто слично.
Међутим, војводство - то није тек тако локално питање, ни данас, нити је икад било (чак ни у аустроугарским сплеткама). Осим географије, у проблему „Војводине“ има и лингвистике, политике, економије, културе... Има свега, пре било којег партијског, страначког питања!
Кад неко српски наглас каже „Американци“, он првенствено мисли на становнике, држављане или „нацију“ која се рађа у Сједињеним Америчким Државама (а не на Индијанце, Мексиканце, Бразилце, Канађане, Кубанце, Чилеанце, Арауканце...итд.) Кад тај исти изговори српску реч „Европљани“, он сигурно мисли на Французе, Немце, Шпанце, Италијане, Ирце, Британце Холанђане, Баске и све друге становнике Старог континента, разних вера и култура, генетских, моралних и политичких особености. А многи људи кад чују реч „Војвођани“, онда најчешће или једино мисле на староседеоце српског порекла и корена. (И реч Срби пре сто година означавала је народ једног језика и три вере, а данас су Срби сведени на неколико милиона православаца светосавског кова и све мање богомданих атеиста.)
Као што није успео експеримент са унапред потрошеним именом „Југословен“ кованицом из приче о Јужним Словенима (јер Хрвати или Словенци, Македонци или Босанци-Бошњаци, Шиптари-Албанци или новопечени Црногорци, никада нису пожелели нити пристали да буду „американизовани“, чак ни онако убрзано као у Сједињеним Државама, за два-три колена), тако је у новом миленијуму дошло време да на буњиште оде реч „Војвођани“ (шта год да значи).
„Војводина је, дакле, ПЕТ ДАНА (до 1. децембра 1918. године (била област, покрајина, део Краљевине Србије, и то су њених пет најсветлијих, најчаснијих, најузбудљивијих дана у историји српске државности. А питање зашто су се српски прваци и војводе одрекли успона пројектованог у једном озбиљном начертанију (Гарашанин) националне политике и утопили своју храбру државу у климаву јужнословенску заједницу - то питање још чека темељан одговор.
После Другог светског рата (у којем су Срби страдали и од окупатора и од домаћих крвопија и главосека), „Војводина“ је први пут уведена најпре у партијске, комитетске документе, а са амандманима и Уставом из 1974. добила је и статус (као и Аутономна косовско-метохијска област) равноправан са свим осталим националним републикама које су добиле државна и конститутивна обележја. Тако је Социјалистичка (федеративна) Република Србија у савезним органима добила три гласа, од којих су два била често и против њених суштинских интереса. (Што је испливавало на површину у време криза, као и у данима распада СФРЈ.).
„Војводина“ може да се понаша аутономашки или сепаратно или како-је-коме-драго све док постоји држава са именом „Југославија“. Они који политички мисле или се понашају својеглаво у „Војводини“ могу да кокетирају на разним разинама, у различитим приликама, у распону од „бла-бла“ до сепаратизма. У тој причи балаво слово „о војвођанским парама у покрајинском шлајпику“ само је маска за наивне или ступица за алаве (а није далеко ни од тезе „војвођанска пушка о дођошком рамену“).
Док постоји Југославија и док српски стратези који столују у Београду говоре (још увек) о „ужој Србији“, о „Србијанцима“, не схватајући чак ни где су границе пашалука, дотле и „војвођански“ активисти могу тражити саговорнике и саборце у Црној Гори, на Косову, у Санџаку, широм Шумадије или у међународној заједници, Уједињеним нацијама или Атлантском пакту. Интернационализација проблема „Војводине“ (баш као и аутономашке сањарије или програми) биће и даље мотор за разбијање, дробљење Србије (или би било боље рећи: територије на којој живе Срби).
Никаква политичка, културна, национална или економска регионализација (парцелизација) неће либерализовати, демокра-тизовати, модернизовати, развити, сачувати Србију, као што ни Југославију није сачувала. Србија мора бити цела, слободоумна и просперитетна, или је неће бити!
Дуго после Другог светског рата (па и данас) ни у енциклопедијама или реченицама, хрестоматијама или зборницима „Војводина“ није уписана под словом „В“ него под словом „А“ (Аутономна покрајина, вид. Малу енциклопедију Просвета, 1968, стр. 97-100). Они који је читају ћирилицом виде је у врху азбуке, а они којима је латиница главно писмо држе је на дну абецеде.
За мене „Војводина“ није територија која има државне границе или касу под калаузом локалних „војвода“, она је завичај и колевка, трап и огледало Стевана Сремца, Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Вељка Петровића, Јована Стерије Поповића, Јакова Игњатовића, Доситеја Обрадовића, Лазе Костића, Ђуре Даничића, Бранка Радичевића, Захарија Стефановића Орфелина, Јована Јовановића Змаја, Јоакима Вујића, Милана Кашанина, Богобоја Атанацковића, Милице Стојадиновић Српкиње, Јована Хаџића, Гаврила Стефановића Венцловића, Милета и Ђуре Јакшића, Тодора Манојловића, Стевана Каћанског, Лукијана Мушицког, Косте Трифковића, Васе Живковића, Димитрија, Косте и Иларијона Руварца, Слободана Јовановића, Богдана Чиплића, Борислава Михајловића Михиза, Бошка Петровића, Мирослава Антића, Васка Попе, Данила Киша...
Ако ишта треба у Србији делити (дробити), онда треба делити правду. Треба враћати отето, увести ред у законе, улагати у сељаке и омладину, наводњавати оранице, градити мостове и путеве, заговарати слободу штампе и говора, либерализовати економију... а „војвођански“, покрајински проблем свести на европске стандарде (по угледу на Француску, Немачку или Италију), на поштовање људских, економских, културних и националних права у Бачкој, Банату и Срему (једнако као и у Тамнави, Шумадији, Мачви, Крајини, Крајишту, Косову, Метохији, Рашки, Поморављу, Јабланици...) као регионима, областима српске државе.