Светозар Милетић

Драган Недељковић

Отаџбинско је изнад партијског

 

 

Политика има племенитог смисла и оправдања моралног ако служи отаџбини и народу. Отаџбина је света и неприкосновена, увек изнад странака. Срби су сад на странпутици јер им је страначко постало важније од отаџбинског. Срби су несрећан народ који је изгубио дар Духа  Светога, а то је заједнички језик.

Српски народни покрет Светозар Милетић није и не сме бити нова политичка странка.

Наша је несрећа што смо раскомадани: живимо на свим континентима наше планете, у деведесетједној земљи, као и у шест република пропале, поцепане Југославије, угланом обесправљени, тешко понижени и увређени. У самој Србији већ има 257 партија. Ми нисмо сишли с ума да стварамо двесто педесет осму странку. Ми се бранимо од разорног страначког злодуха, супротстављамо се поделама које руше наше национално јединство. У наш круг добродошли су сви родољуби; њихово страначко опредељење нама не смета у колико су, пре свега и изнад свега родољуби, и ако на прагу овога Покрета оставе своје партијске страсти и непомирљиве деобе. Јер ми смо Покрет отаџбински, а не страначки, који тражи заједнички језик, негујући духовно јединство и моралну солидарност упркос разликама, које никада не смеју бити непремостиве. Ако ће мо да преживимо, мора да престане важење кобног правила по коме „најцрњи враг је Србин  себи сам“ ; јер ако за највећег противника имаш себе, нема наде да ћеш победити, напротив, све ћеш изгубити. Зато нека су проклети зли дуси, који сеју раздор и упорно подривају јединство нашег народа!

Рекох: Српски народни покрет Светозар Милетић није нова странка; он је Покрет дубоко укорењен у наше историјско искуство, болно искуство, овог зацело многострадалног народа. Последњи је час да се спасавамо. Милетић би нам рекао: Раскомадани српски роде, опамети се  да би се ујединио и тако опстао на овој страшној историјској ветрометини! Одбаци оне који ти муте памет, продају те буд зашто, претварају те у роба!

Не морамо да их именујемо: они ће се сами препознати, а нема их, на жалост, мало. У нашем житу превише је кукоља. Ни у једном народу нема толико подлих и мрачних Јуда. И међу женама има злих отровница. Треба им се супротставити светлошћу наше свести, неукротивом вољом за јединством, чистотом нашег родољубља, високим моралом и политичком далекови-дошћу, чији су источници знање и култура. Хаос у коме живимо толико је апсурдан да не може дуго трајати; помрчина је густа - свануће је неизбежно. Гушимо се у пороцима, ваздух се мора прочистити. Политички говорећи неопходни су што пре избори да народ дође до речи и изрекне свој суд.

Српски народни покрет нема жеље ни намере да се меша у права ваше савести; уверења су слободна и ми вам не можемо рећи за кога да гласате то је ствар вашег слободног избора, на који има свако од нас неприкосновено право. Али вам морамо рећи за кога да не гласате и које нечисте силе да не подржавате ни по коју цену. Не смемо дати свој глас онима што черече тело и убијају душу нашег народа, не смемо подржавати оне који распродају национално благо, претварајући нас у колонијално робље, ни продане душе што служе нечистим силама, ни клеветнике за које смо ми Срби криви за сва злодела двадесетог столећа. Не смете гласати за аутономаше, јер аутоно-маштво је антикултура и антиисторија јер је аутономија имала смисла само у туђој империји а не у држави српској и југословенској. Гласати за аутономаше то би значило гласати против свих великана српских, посебно оних, врло бројних, из Војводине Србије, то јест против Доситеја, Текелије и Стерије, против Бранка, Ђуре Јакшића и Змаја, против Лазе Костића и Каћанског, Јакова Игњатовића и Стевана Сремца, против Црњанског и Пупина, Орфелина, Крачуна и Константина Данила, Уроша Предића и Паје Јовановића, Корнелија Станковића и Јосифа Маринковића, против знаменитих архијереја и славних патријарха српских, против свих вредности духовнох и моралних, националних, верских и уметничких широм Војводства српског и свеколиког панонског Српства... Зар све њих, те највеће Србе, и највеће људе, међу Србима, презрети, изневерити и одбацити да би смо послушали бедне аутономаше, посувраћену децу комунизма, заточенике апсурда? Толико малоумни не смемо и зацело нећемо бити. Уверен сам: у свима нама надвладаће разум и понос, а не безумље и бешчашће.

Нешто слично бих рекао и Србима из Црне Горе, до скора најсрпскије међу српским земљама. И у Црној Гори дилема је јасна: или сте духовно потомство Немањино, светога Петра и светог Василија Острошког, Његоша, Марка Миљанова и Николе Петровића или сте никоговићи, следбеници чудовишта опустошене душе, што робују само златном телету, односно материјалним интересима најнижега реда.

На раскршћу смо сви: или ћемо служити Господу или ћемо се понизити пред Сотоном.

Говорим вам, као увек, искрено јасно и отворено, питајући се да ли сам нашао прави језик, достојан духа нашег Покрета? И наш језик, као душа и ум наш, треба да је чист. Доста нам је прљавих речи, у којима је задах мржње; доста ниских свађа и одвратних призмених распри; доста лажи и фалсификата наше историје, гомиланих деценијама за комунистичке страховладе, која нам је уништавала самосвест и изопачавала појмове; доста притисака на школе, у којима је, и кад нису биле лоше, недостајало национално васпитање, верско васпитање и грађанско васпитање! Јуче су насиље над свешћу вршили комунисти, сада њихова духовна чеда - мондијалисти, подједнако кобни за наш род. И многи други покушавају, и често успевају, да нас збуне помуте нам појмове. Ту недавно је надбискуп београдски, монсињор  Станислав Хочевар, препоручио православним Србима да се очисте, то јест одрекну од светосавља. По надбискупу, код нас у Србији има дискриминације у односу на друге вероисповести, а као пример је навео слављење светог Саве у школама у Војводини, у „традицинално несрпским и неправославним областима“. Зар је могуће да надбискуп не зна да су Срби, односно Словени, присутни у Панонији знатно раније него Мађари, а поготово него Немци. Свети Методије, брат Ћирилов мисионарио је у Панонији, све до Сирмијума, више деценија уочи најезде Мађара. Готово сви манастири фрушкогорски, као и извесни прекодрински, саздани су у доба Немањића и српских деспота, пре великих сеоба Србаља. А после великих сеоба, током осамнаестог столећа, наш прогнани, голи и боси српски народ, пре него што је изградио своје домове, само на тлу Карловачке митрополије подигао је преко три стотине храмова, у којима је владао светосавски дух. Зар то не зна надбискуп београдски? Није случајно Војводина Србија завичај готово свих српских химни, осим „Онамо 'намо“ као и светосавске химне „Ускликнимо с љубављу“, коју је испевао, 1735, владика вршачки, потоњи митрополит сремскокарловачки Јован Георгијевић. На говорни српски са црквенословенског ју је превео прота и катихета сегедински Павле Стаматовић 1839; та светосавска химна се певала северно од Саве и Дунава као причасна песма; а њене речи је забележио кувеждински јеромонах Силвестар Вучковић. У манастиру Кувеждину, чија је црква посвећена св. Сави, особито свечано се светковала храмовна слава, већ од 16 века. Запис кувеждинског јеромонаха је доспео у Хиландар, у чијем се архиву побожно чувао. Ноте за хорско појање светосавске химне први је дао Корнелије Станковић из Будима, у којем су Срби били веома бројни. Та композиција је изведена у Бечу 1858. -  у србијанским школама свети Сава се слави од 1840: српски Совјет је одобрио, јануара 1840, предлог Лицеја у Крагујевцу „да свети Сава за све школе у отечеству нашему патрон буде“.

Такве ствари треба знати. Нама су нужни знање и истина да нас одбране од лажи и очисте од предрасуда; а изнад свега нам је драгоцена љубав, да нас одухови и оплемени. Додаћу још: језик нашег Покрета треба брижљиво неговати: да буде језик истине и источник љубави. Истину је, покадшто, тешко поднети; али кад се она казује с љубављу прима се са захвалношћу чија је срж опет љубав. А „најбољи знак истине јесте једноставност и јасноћа; док је лаж увек замршена, накинђурена и речита“. Неко мора бдети над истином и жигосати лаж; а сви ми треба да смо жреци љубави. Ја често понављам да не признајем други знак надмоћности сем доброте. Бетовенова је то реч; кад ми се противници обрате погрдним изразима, ја им опет узвратим племенитим позивом из девете симфоније, а Шилерове Оде радости, коју пева хор: „О Фројнде, нихт дизе Тене“! (О, пријатељи, немојте тим тоном!) Јер морамо неговати језик узајамног разумевања и љубави, језик културе, знајући да је у култури наше спасење. Она нас упућује ка међусобној љубави и пријатељству са суседима, ка врлинама, а против порока.

Пријатељи, будимо достојни узора из наше националне културе и великана европске и светске цивилизације! Служећи вредностима, духовним и моралним, бићемо имуни према заразним болестима, страначког злодуха, аутономаштва и сепаратизма, који наш народ разједињују, воде у распад државе и морално нас унижавају.

 

Реч на Скупштини СНП Светозар Милетић у Београду

08. јуна 2002. године.

 

 

 

Сайт создан в системе uCoz