Ка глобалној Србији

У том послу улога дијаспоре постаје незаменљива, па су они народи као што је српски, који имају велико расејање, само наизглед несрећни. У блиској будућности то ће постати непроцењива вредност. Први корак на том путу је сабирање Срба у Европи и свету.

Мила Алечковић-Николић: Наши људи су уморни од промашаја

Најављујући оснивачки конгрес Срба Европе за последњи мајски дан у мање-више непознатом швајцарском градићу крај Цириха, др Мила Алечковић-Николић из Париза, члан Иницијативног одбора за организовање оваквог једног важног националног скупа, изнела је за „Политику“ генерално нову стратегију деловања једног дела српске дијаспоре.

Први корак – сабирање

– Будући да већина из дијаспоре није успела да добије или реализује право гласа и остало што иде уз то, закључили смо да нам то на тај начин више није ни потребно, јер ћемо све то сада остваривати и радити преко европских и светских институција. Уместо да се исцрпљујемо не би смо ли ушли у парламент отаџбине, ми ћемо ући у парламенте у земљама у којима живимо, али ћемо тамо бранити и српски национални интерес – објашњава наша саговорница, напомињући да неће много да обећава, јер живимо у времену када су важни резултати.

Симболика одржавања конгреса ван отаџбине носи поруку да је реч о организацији потпуно независној од државе која не само што настаје напољу, него ће се и политиком бавити у земљама у којима наши људи живе, а рефлекс тога осетио би се у матици. За овакво организовање око милион и по Срба, који живе у Европи, неопходно је једно заједничко тело и то је Конгрес Срба Европе са седиштем у Бриселу или Стразбуру, који би се формално ујединио са Српско-америчким конгресом из Чикага, са нашима из Аустралије, Азије и Јужноафричке Републике, а круна свега био би Светски српски конгрес, пирамидално тело по угледу на слична међу грчком и јеврејском дијаспором, који би политички био независан од матице, али би се бавио политиком на светској сцени.

Шта је основни циљ стварања јаке светске српске организације?

– Данас у свету већ региструјемо две јаке лобистичке групе – исламски и јеврејски лоби. Фактички Блиски исток се проширио на цео свет. Предвиђам да ће се у свету створити пет-шест лобистичких група и надамо се да ћемо и ми ући у неку од њих, или као српска група или као словенски лоби – указује наша саговорница на позадину читавог посла, са напоменом да је прво потребно да се „ми окупимо и ујединимо“, а онда ће српска држава бити „тамо где су Срби најбоље организовани“, то је „пут ка стварању глобалне Србије“.

Управо са тим мотивом Мила Алечковић-Николић упућује позив свима који могу да допринесу окупљању и организовању Срба да се придруже овој иницијативи како бисмо ступили на светску сцену одлучивања, где одавно нисмо присутни, а то је једино могуће преко јаког српског лобија.

Легитимитет способних

– Не одустајемо од помоћи матици, али она неће бити као досадашња, на бази разговора са представницима државе у четири ока. Сада ће то ићи искључиво преко европских институција. Знамо који су програми неопходни Србији, знамо шта финансира Европа и ко то ради, па ћемо то све чинити преко њих захваљујући чему ће и контрола бити ефикаснија него до сада. Сматрамо да би улазак у Европу без нас био много спорији и неизвеснији, а позивањем на европске институције брже ћемо остварити и своје захтеве у вези са грађанским правима у отаџбини – вели, додајући да ће циљ Конгреса бити да од Европе пренесу најбоље и да помогну појединцу, јер су интереси државе увек нешто друго. Вирус српског уједињења одаслат из Чикага лањског новембра заразио је неколицину српских интелектуалаца, међу којима је и наша саговорница, који су се договорили да читав посао иницирају образовани људи, прилагођени, са статусом и без судских досијеа.

– Имамо људе који много тога знају, али без колективног тела они немају легитимитет, а сада је важно да и то добију. Морамо постати значајни у свету, а не само сами међу собом, а кад је то јасно нема места спорењу. Тачно је да је ситуација са организовањем српског расејања у Европи разнолика, али смо зажмурили на то и у свакој од земаља потражили репрезентативне људе који представљају или јаку организацију или су објединили неколико мањих етничких организација. Посебно место у томе припада младима српског порекла треће и четврте генерације који су наш најквалитетнији део и намера нам је да их гурамо на највише функције у земљама у којима живе – објашњава наша саговорница.

На примедбу да Срби никада нису престајали да се уједињују, а да су све разједињенији, Мила Алечковић-Николић као стручњак за психологију говори о раширеном синдрому лидерства међу српским исељеништвом, са напоменом да и ту постоји два пута: стални позив за уједињење и могућност да се сви негде врте са истим циљем. Али онај који први успе, њему ће се сви други придружити, јер је то природни закон.

– Наши људи су уморни од промашаја. Није више циљ да се ми приказујемо једни другима, него да направимо посао на светској сцени, а ту нема места импровизацијама. Раније је наш циљ био дружење и опстанак, данас је да учествујемо у светској политици. Зато нам је важније да добијемо утицај у светским центрима моћи него у отаџбини. Желимо да нешто значимо у свету уместо што стално друге слушамо – закључује Мила Алечковић-Николић.

Радивоје Петровић