Проф. др Мирољуб Лабус, бивши потпредседник Савезне Владе, преговарач са страним повериоцима, виђени члан реформског тима, председнички кандидат, стратег невладине организације Г17 плус, која је, без избора, преузела кључне финансијске полуге у држави, сада, после свих функција, председник новоформиране странке Г17 написао је у листу „Данас“, у време када се властодршци путем уведеног ванредног стања обрачунавају са свим политичким противницима и неистомишљеницима, забрањују листове, текст поднаслова „Шта да се ради“ и главног наслова „Шансе српске формуле“, где анализира и предлаже српској јавности шта да се ради после трагичног одласка Зорана Ђинђића. Уважени професор и љубимац међународне финансијске бирократије на самом почетку тог текста каже: „Србија је поново на насловним страницама водећих светских листова. То значи и већу спремност света да нам помогну, али и већу заинтересованост како ћемо се понашати у овом изузетном тренутку“. Жалосно је што се Србија нашла на насловним страницама водећих светских медија. Било би боље да је то избегла. Али је још жалосније очекивати већу спремност света да нам због тога додатно помогне. Поново се наставља ширење илузија о реформама које се базирају на донацијама. Ни после две неуспешне године и погрешно конципиране реформе, човек који је учествовао у самом осмишљавању и извођењу такве реформе, не одустаје од погрешног курса. Ко је тај човек који прелази преко лоших резултата досадашње реформе? То је неискусни преговарач са Париским клубом поверилаца који је прихватио све неповољне услове отписа дуга, мада је, заједно са министром финансија, како су се јавно хвалили, из све снаге певали партизанске песме. То је потпредседник Савезне владе који није ни отпочео преговоре са Лондонским повериоцима, што нас годишње кошта додатних 100 мил $. То је човек који се после октобарског преврата хвалио самоуправљање, а после неуспеха на председничким изборима, у којима је његова пропагандна екипа на најнецивилизованији начин клеветала другог председничког кандидата, почео да се ограђује од прагматичног премијера и његовог пропагандног штаба. Тај човек се сада нада да ће поново појављивање Србије на насловним страницама светских новина донети земљи нове донаторске паре. То што се тај исти свет, после само једног дана, медијски окренуо ка ужареном ирачком ратишту, где су његови интереси већи и проблеми сложенији, то само говори да уважени професор и председник невладине партије, не разуме како тај развијени свет, са којим он највише преговара и који га подржава, заиста функционише. Ко данас показује већу спремност да нам помогне? Зашто би нам помагали? Живимо у комерцијалном свету који почива на интересима и у коме нико ником ништа не поклања без ваљаног разлога. Зашто онда бивши потпредседник Савезне владе очекује да ће нам неко помоћи само зато што смо на тренутак доспели на насловне стране светске штампе? Још нешто, да ли је спремност света да нам помогне директно зависна од појављивања на светским страницама водећих медија? Боље би било да нисмо постали сензационална вест светских медија, премијер би био жив, а већа заинтересованост би морала да се усмери, напокон, на праве проблеме: како да се покрене производња у Србији и како да ангажујемо све неупослене капацитете, него да очекујемо од оних који не помажу ни својим сународницима који живе на улицама, а има их скоро 50 мил. у Империји, да ће се смиловати и помоћи неким дивљим балканским племенима који пословне несугласице решавају убиствима. Одговарајући на три сасвим важна питања, која преговарач добија у сваком дипломатском разговору, као да ми сами нисмо заинтересовани да пронађемо одговоре на та животна питања, председник новоформиране партије покушава да реши саму суштину нашег проблема. А та три питања гласе: како доћи до стабилизације институција, да ли ће се водити државна или партијска политика и како мислимо да раскинемо са прошлошћу? Интересантно је да стратег реформи, који се налазио на изузетно важној функцији у држави, та питања није постављао док је био на власти, па је могао нешто ваљано по том питању и да уради, него сада када је постао само председник једне непарламентарне, али још увек финансијски моћне политички странке. Зар му није сметало док је био на власти што се не граде институције система и што нема успостављања владавине права? Зар је било потребно ванредно стање да би се ојачале слабе институције полиције и судства? Ко је требао да ојача те институције? Ко је крив што нису ојачане? Тврдња да је ванредно стање „изнуђено, помоћно и краткорочно решење“, не ослобађа одговорности креатора реформи и председничког кандидата да нам одговори: зашто је ванредно стање изнуђено решење? Зашто пуних две године нису градили темељне институције? Ко их је спречавао у томе? Да ли је морао трагичан догађај да се деси да би они напокон кренули да обаве посао који није ни започет? Зашто то нису почели да раде много раније, рецимо 6. октобра 2000. год.? Председничком кандидату не смета што једна странка, користећи ванредно стање, уводи диктатуру у држави и протерује све политичке противнике и оне који размишљају другачије. Не смета му што су новинари, аналитичари и колумнисти прозвани да су убили премијера пре убиства, док је снајпериста само повукао ороз, не смета му такав линч неистомишљеника и каже да је то било „нужно да би се ојачале слабе институције“. Преговарач са међународним финансијским установама греши, ванредно стање неће ојачати институције, јер је закаснело и изнуђено. Оно што може ојачати институције је само истинска демократија у којој ће се отворити расправа о свим важним питањима у држави. У тој отвореној расправи учествоваће сви мислећи људи и све политичке странке. Не смеју се забрањивати политичке странке због радикалног става. Шта ће добити тим забранама? Не може се забранити странка чији је лидер на последњим председничким изборима добио милион гласова. Проблеми у држави се не решавају ванредним стањем и забранама, већ отвореним, демократским дијалогом о свему што мучи наше друштво. Професор би морао то да зна, јер сличан метод примењују развијена друштва са којима он тако добро сарађује. Зашто не пренесе код нас то што је тамо видео? Зашто се само код нас супротна мишљења прогоне стаљинистичким хајкама? Демократија је за оне који су у мањини и који не прихватају тоталиризам опијене већине. Наравно, данас је јасно да је озбиљна стручна јавност против увођење ванредног стања и да грађани не прихватају насилно наметање новог идола нацији. Поготово што тај нови идол, кога његови тестаментирани наследници покушавају да устоличе као месију кога само треба следити, за време свог политичког живота није имао већину грађанства уз себе, већ је био врло непопуларан, не само због тога што је спроводио лоше конципиране реформе, већ због недоследне политике коју је дуги низ година водио. Истовремено, тај човек је увео пузајући тоталитаризам у државу, који сада, после његове смрти кулминира ванредним стањем. Озбиљна и темељна државна политика не може се водити на такав начин. После рушења деспота свако ко покуша да спроводи деспотски систем биће унапред осуђен на неуспех. У томе је сва трагедија тог несрећног догађаја. Председничком кандидату све то није сметало док је био на власти и док је учествовао у острашћеној политичкој кампањи по Србији, али кад је изгубио изборе, он је почео да критикује онога који га није подржао, а морао је, да би на крају, изгубивши све функције, основао невладину партијску организацију која ће се борити за власт коју већ имају. Зар то није апсурдно? Много тога је остало неразјашњено о ангажману уваженог професора политичке економије и љубитеља марксистичког самоуправљања. Много тога би морао да објасни јавности. Али он храбро прави заокрет и гура даље, надајући се да ће јавност брзо све заборавити. Ко памти у Србији? Само они темељни аналитичари који, попут досадних моралних цепидлака, позивају на оцену досадашњег рада свих јавних личности које претендују, што је професорова велика жеља, да управљају нашим све трагичнијим судбинама. Зашто би судбину ставили у руке несигурних и неутемељених људи? Зашто да ризикујемо да нам, због личне неспособности, поново уводе ванредно стање? Јавност не сме подлећи пропаганди неуспешних реформатора о ванредном стању. Морамо се запитати зашто они то раде? Шта хоће? Сви смо забринути шта ће бити после ванредног стања? О томе данас пише бивши потпредседник. Нуди нам шансе и формуле. Он каже да треба да наставимо даље. Реформе се не смеју зауставити. Професор тражи да се наставе реформе мада сви показатељи говоре да је дошло до економског и социјалног колапса у држави. Куда даље? Где је излаз? Нема, дакле, стабилизације институција без праве и темељне демократизације државе и успостављања владавине права у друштву које неће уводити ванредно стање. То је једино решење. Друго питање, да ли ће се водити државна или партијска политика је беспредметно уколико се успостави институције система и уведе владавина права у држави. Потпредседник Савезне владе признаје да однос између парламента и владе, државних органа, медија и партија „до увођења ванредног стања нису били добри, али постоје различите оцене ко је био одговоран за то“. Зашто он то тек сада признаје? Које оцене постоје? Ако односи нису били добри до увођења ванредног стања, да ли су се побољшали увођењем ванредног стања? Да ли је ванредно стање добар лек за демократизацију тих односа? Да ли ванредно стање треба користити за дисциплиновање тих односа? Професор о томе не говори? Не говори ни ко је за све крив. Битно је да мудро закључује „мислим да сада не би требали да се бавимо историјом, осим свако за себе да извуче поуке“. Зашто да се не бавимо историјом? Зашто за себе? Зар историја није учитељица живота за све? Зар се из историје не може много тога научити? Зар и политичка економија нема своју историју? Не почиње баш све од марксистичког самоуправљања. И реформе имају своју историју. Смишљене су у главама трећеразредних студената Харварда, као трајни рецепт за све земље у транзицији. Није добро да свако за себе извлачи поуке. То право има сваки човек кад одлучује о свом животу, али држава тражи јавну расправу. Они који се две године налазе на челу државе и који су криви за све што није урађено, не могу да се сакрију иза личних поука грађана. Њихова одговорност се не може мерити са понашањем грађана, јер су они преузели управљање државом. Ако нису способни да управљају државом, зашто су се прихватили тако тешког и одговорног посла? То није никаква историја. То су конкретна питања која траже конкретан одговор. Како да кренемо даље ако не одговоримо на сва та питања? Не смемо заборавити ко је све учествовао у неуспешном вођењу државе. Зашто да их амнестирамо? Њих треба лустрирати. Желе да све сакрију у историју да би мирно наставили даље? Али, куда? Како да се одговори на кључно питање – шта да се ради – ако нам исти они који су пуне две године пропагирали на свим медијима и хвалили реформе, забрањујући све који имају нека друга решења, хоће, после свега што смо доживели и после ове трагедије, поново да нас воде као да се ништа значајно није догодило, јер је све то, наводно, историја којом не треба да се бавимо? Та подвала не сме да прође. Увек ћемо да се бавимо историјом. Историја ће нас нечему бар научити. Наравно, за онога који хоће да учи. Историја ће спречити бившег потпредседника Владе да нас вечито обмањује пишући о шансама и формулама у наводно грађанском листу, који се срозао на билтен Владе и званични огласни простор за распродају друштвених предузећа, у броју где је писао господин професор читаоци формула и шанси добили су награду за оданост и стрпљење кесицу нес кафе. Не можемо да пристанемо на такво лицемерје. Не могу нас поткупити са кесицом нес кафе да би ућутали и хвалили непостојеће успехе бившег потпредседника владе. Нећемо да пристанемо на такву лаж, макар је пропагирао лист малограђана на власти и псеудоинтелектуалне елите заљубљене у своју сопствену лажну величину. Макар они сами себе прогласили једином проевропском Србијом. Макар вечито презирали и стидели се свог народа. Али, што рече професор, шта да се ради? Има нас разних. Њихово право је да буду такви. То је њихова срамота. Међутим, много је важније да објаснимо шта није прихватљиво. Није прихватљиво кад ти малограђани, који немају упориште у бирачком телу и који имају мање присталица него што малограђански лист има читалаца, укључујући и нас који професионално читамо све новине, постају државни функционери. Није прихватљиво да ти неспособни и неодговорни партијски функционери воде државу. Тада су они у прилици да направе велике штете држави. Поуке смо извукли из досадашње историје. Опет, дакле, историје. Зато одговор и на треће питање – како мислимо да раскинемо са прошлошћу, не можемо добити ако не познајемо довољно добро историјске процесе. Да добро познају историју, не би им се десило да се, попут развлашћеног реформатора, пита „да ли је то она формула која нам недостаје: држава „чврсте руке“ да би се отклониле неправде у друштву?“ Какве чврсте руке? Ко призива чврсте руке без наводника. И мада бивши потпредседник владе одговара кратко и одрично, „не, нипошто“, питање остаје да виси у ваздуху изнад наших глава и тешко је предвидети кад се та чврста рука може спустити на наше судбине и преузети их у своје „чврсте руке“, са наводницима. За сада нас, ипак, на сву срећу, штити професорово двоструко одбијање, не и нипошто, али је тешко рећи колико оно може да замени непостојање институција система. Посебно је интересантно да се у свим расправама реформатори стално позивају или на диктатуру или на нечије „чврсте руке“, као да тиме хоће да нас уплаше, вероватно опомињући нас шта све може да нас снађе уколико не будемо следили њихове неуспешне реформе. Ко данас у развијеном демократском свету сме да говори о диктатури једне политичке странке или чврстој руци неког политичког лидера? Да ли је то тај проевропски пут малограђана на власти? Потпуно је неприхватљиво да се потежу тако тешки аргументи за расправу о питању шта да се ради и да се нуде формуле које не дају ваљане резултате. А да заиста нема резултата најбоље знају све сиромашнији и незадовољнији грађани, потпуно разочарани досадашњом транзицијом. Међутим, професор политичке економије и заговорник самоуправљања не види катастрофу која се надвила над нашом привредом и државом, већ сматра да је наш највећи аргумент у разговорима са будућим донаторима, јер се мора хитно одржати нова донаторска конференција која ће нам донети преко потребан новац за даље спровођење реформи, управо озбиљни резултати који су постигнути у досадашњем спровођењу реформи и који, према мишљењу бившег потпредседника владе, нису спорни. „То уверава донаторе да је та врста подршке привремена и неопходна само да би се премостиле краткорочне разлике између потреба и расположивих ресурса.“ Нажалост, то није тако. Сви резултати наше привреде су изразито лоши: за две године спољно–трговински дефицит је достигао 7,5 млд $, незапослено је 938.000 људи, неликвидно је и пред стечајем 34.250 фирми у којима ради 468.000 људи а стопа привредног раста је свега 2,8% што говори да ћемо са тако ниским стопама привредног раста за 30 година стићи тек у 1989. год., дакле, сви показатељи, не само ови наведени, говоре да се не ради о краткорочним разликама, већ о дубоком понору из кога нас неће извући привремене и неопходне донације, пошто за две године, упркос пристиглих 1,5 милијарди $, није дошло до системског опоравка привреде и те донације, поново нажалост, утопиле су се у лоше резултате досадашње реформе. Када би бивши председнички кандидат и председник невладине партије боље читао извештаје невладиног института Г17, кога је он основао са својим политичким истомишљеницима, онда би видео да је само 9 одсто грађана задовољно досадашњим реформама, док њих 86 одсто сматра да живе лошије или једнако лоше као у време Деспота. Зашто професор не чита извештаје свог института? Није баш за похвалу да власт мери своје успехе са периодом када су биле санкције, бомбардовање и када је владао испоручени Деспот, јер бити бољи од тог времена није тешко, али је крајње забрињавајуће кад већина грађана тврди оно што сви који хоће да виде не могу оспорити, само то председник партије која има све већи политички рејтинг, према неким назови објективним и нарученим анкетама, што јој даје право да рачуна на нове позиције у државној власти, које не смеју бити мање од постојећих, не види и не жели да види пошто верује у оно у шта већина грађана Србије више не верује. Већина грађана, дакле, не верује више у њихове спасоносне шансе и формуле за економске реформе. Једноставно, те формуле не лече све болеснији друштвени организам. Упадамо сви у дубоку кому која је последица погрешне шок терапије. У чему је онда проблем? Професор се хвали да се „српска формула за економске реформе не разликује од других земаља по мерама које се предузимају“. Е, ту је главна грешка. Покушавам већ две године острашћеним реформаторима и заљубљеницима у наметнута решења да објасним, без икаквог успеха, да не могу исте мере да се примењују и у нашем случају. Не могу јер смо ми имали све оно што друге земље у транзицији нису имале: владавину деспота, ратове, хиперинфлацију, пљачкање народа, санкције, организовани криминал у спрези са врхом државе, ратне профитере око власти и на крају НАТО бомбардовање које је уништило сваку веру у разум и демократију администрације развијеног света. У таквим условима, боље рећи на таквим развалинама, применити исти вашингтонски консензус о одрживом развоју, потпуно је неодрживо и не можемо очекивати да ће тај концепт помоћи тешко оболелом. Професор политичке економије је то морао да зна. Хвалити формулу да се не разликује од других је доказ да је професорова толико хваљена стручност под знаком питања. Као што је још увек под знаком питања како је могао професор политичке економије, који никада раније није потписао и склопио ниједан банкарски и трговачки уговор, да иде да преговара с повериоцима о нашим дуговима. Шта смо заузврат добили? Уместо великог отписа, добили смо неповољне услове за отплату већ давно отплаћеног дуга. Нико није смео да постави ниједно логично питање љубимцу међународне бирократије по његовом повратку. Страни повериоци су уз срдачан осмех лагано ћаскали са њим и давали му детаљна упутства шта треба да уради. Једина је истина, дакле, да преговора није ни било. Партизанске песме су биле само лош декор за штетне уговоре који су потписани. Партизанске песме су требале да изазову наше дивљење јер су много јаче непријатељске снаге, вероватно 100 на једног, интензивно нападале нашег комесара реформи и његовог потрчка, који се појавио у нашем друштвеном животу тек када смо деспота срушили, па је обманута јавност морала да буде пресрећна што има такве врсне преговараче и зато су им, у знак захвалности и подршке за наводно добро обављен посао државни медији на аеродром донели париску торту уместо одликовања. Ни о томе нико критички није смео да пише. Противници реформи су окривљени за деструкцију, примитивизам, везу са бившим режимом, заљубљеност у прошлост, којом не треба да се бавимо, а данас, када су, како каже министар полиције маске све пале, директно су окривљени за убиство премијера. Ко је убица? Аналитичари и колумнисти! Ко је критиковао премијера тај га је и убио. Маске су пале! Лудило је захватило државни врх. Да ли ће се свако ко професору политичке економије постави питања о реформама бити оптужен за криминал? Куда то иде Србија? Тешко је сачувати здраву памет у поплави глупости које нам свакодневно стижу после трагедије. Тешко је прикрити страх пред толиким оптужбама. Али, пре или касније, нека питања ће морати да добију своје одговоре. Ко је крив што није било јавне расправе о реформама? Ко је крив што реформе не дају резултате? Ко још увек хвали наметнуте моделе? Зашто смо прихватили оно што нигде није у свету успело? Можемо ли ми сами нешто да смислимо? Има ли данас памети у нашем народу? Српска формула за успех економских реформи мора бити наша. Морају је смислити наши стручњаци. Пријатељи из света треба да нам помогну да не погрешимо. Они морају да пронађу свој интерес у нашем успеху, а не да наш неуспех буде једна у низу њихових добро плаћених пословних тезги. Нама требају искрени пријатељи из света, којих на сву срећу има доста, а не надмене и арогантне бирократе који размишљају само о својој каријери и банкарском рачуну. Неолиберални рецепти нису дали добре резултате нигде у свету. Зашто би код нас успели? Упркос томе, као што видимо, професор тражи да се такве реформе наставе. Шта да се ради? Још снажније треба наставити са започетим реформама, да би се што пре раскинуло с болном прошлошћу. Професор покушава да извуче озбиљне аргументе из не постигнутих резултата. Прави планове за наставак реформе јер живимо у преломном тренутку за земљу. Мора, каже, да се обави посао који је започет јер нисмо дошли до циља. Када дођемо до циља тада ћемо се одмарати. Али, шта је циљ? „Циљ свих реформи је успостављање тржишне привреде и одрживог развоја“. Ко каже да је то циљ? Професор политичке економије и љубитељ самоуправљања. Како може циљ да буде оно што су средства? Тржишна привреда и одрживи развој треба да нас негде доведу, зар не? Није циљ путника да седи у аутомобилу, већ да негде стигне. Али мора да зна куда иде? Не сме да погреши смер кретања. Није, дакле, циљ човека да се наједе и напије, без хране и воде се не може, већ да пронађе тајну живота и одговори на вечито питање: шта је живот и како треба живети? Наравно, за скоро 2 млд људи који умиру од глади и са друге стране, скоро 1,7 млд људи у свету који пате због претеране гојазности, питање хране и пића потпуно се различито тумачи са становишта циљева, што је сасвим нормално кад знамо у каквим условима ти људи живе. Расправе Чернишевског да ли је кобасица важнија од Шекспира искључена је за онога који нема шта да једе. Природно је да се циљеви разликују. Они који немају шта да једу имају циљ да што пре набаве храну док они који су на дијети и не конзумирају храну, хоће да смршају због здравља, али не значи да истовремено имају за циљ да прочитају Шекспира. То није условљено. Хоће ли или неће читати Шекспира у великој мери зависи од неких других околности, што, опет, не значи да онај који нема шта да једе неће узети Шекспира да чита не би ли на тај начин ублажио глад и пронашао излаз из свога трагичног положаја. Наметнуте мере и оцене не могу се тек тако преносити на друге државе и народе. То професор политичке економије мора да зна из историје сопственог предмета. Али, као што видимо, он покушава да прекине са прошлошћу. А то му баш не иде. Као што не иде да се циљеви замене средствима. Погрешно је такође што професор мисли да због истих циљева „мере морају да буду сличне“. Зашто морају да буду сличне? Исти циљеви, чак да средства прихватимо за тренутак као циљеве, немају сличне мере јер се услови драстично разликују. Већ сам рекао која је то разлика коју, на сву њихову срећу, нису имале, рецимо, земље у окружењу. Према томе, ни рецепти не смеју бити исти. То је логика. За такво логично промишљање нису вам потребни саветници из света, нити похвале међународних медиокритета, не морате чак имати ни знање из политичке економије, довољно је да размишљате и просуђујете сопственом главом и да имате здраву памет коју нису медији под контролом владе још увек упропастили и затровали. Две године објашњавам српској јавности да те мере не смеју да буду чак ни сличне, јер је то потпуно супротно нашим државним и националним интересима. Али, државно и национално је део прошлости и као такво, страно професору политичке економије. Његове формуле не обухватају прошлост. Његове формуле су уперене на наше специфичности. Шта је наша специфичност? „Наша специфичност је у логистици.“ Шта то значи? Може ли нам професор то ближе да објасни? „Код нас је формиран реформски тим у коме је постојала подела посла и добра сарадња.“ Признајем, не разумем шта то значи. Да ли у другим земљама у транзицији није формиран реформски тим? Не верујем да би те земље то признале. Поготово оне успешне земље. Да ли у другим реформским тимовима није постојала подела посла? Тешко је поверовати и у то. Да ли у другим реформским тимовима није било сарадње? Ни у такву претпоставку не верујем. Ништа значи што се тврди није специфично. Па, у чему је та наша специфичност? Послушајмо још једном професора, специфичност је у логистици јер је формиран реформски тим у коме је постојала сарадња и подела посла. Наша специфичност, које нема, је у логистици, коју сви имају, да се формира реформски тим, кога су сви формирали, у коме постоји подела посла, јер сви тимови деле посао и добро сарађују. Каква је ту специфичност? Видите ли ви неку специфичност? Мени је само специфична изврнута логика професора политичке економије. Та изврнута логика долази из препотентне потребе стратега неуспешних реформи да се поново наметне у наставку исто таквих реформи. Нема преиспитивања. Нема покајања. Нема никакве расправе. Логистику не треба мењати. Тим је специфичан и ради све оно што раде све реформске владе у свету. Донатори ће подржати такав тим. То је наша заиста необична специфичност. Донатори подржавају неуспешне. Вероватно зато што је циљ реформи тржишно привређивање и одржив развој. Професор је задужен за логистику, „док је политички лидер тог тима био Зоран Ђинђић“. Разишли су се после неуспешних председничких избора. Политички лидер реформе није довољно подржао председничког кандидата. Због тога је, по мишљењу председничког кандидата, изгубио. Зато се наљутио и створио своју невладину странку. То је урадио само да би реформе успеле. На крају, пристао је да се кандидује за председника. Њега прошлост не занима, раскинуо је давно са историјом. Покушај да се кроз председничку кампању приближи народу, кога се изненада сетио, није му успео. Кривац за то је био политички лидер промена који није трпео конкуренцију поред себе. Политички лидер је хтео сав успех реформе да узме за себе. Председнички кандидат је то схватио после избора. После трагичног догађаја, отишао је у свом сазнању корак даље и размисливши о свему признао „чак и у његово време било је јасно да политичка подршка за реформе полако слаби“. Његово време односи се на прошло време када је политички лидер промена био неприкосновени ауторитет. Професор политичке економије и тадашњи потпредседник Савезне владе сада тврди да је чак и у то време било јасно да политичке подршке за реформе полако слабе. Зашто каже полако? Ко је полако слабио политичке реформе? Председник новоформиране странке неће да каже. Неће никоме да се замери јер му требају гласови будућих бирача. Али, патетично мудрује: „Са његовим трагичним одласком десио се један неочекивани обрт“. О каквом то обрту жели да говори професор? Зар је трагична смрт лидера реформи донела невероватан обрт? „Нада у реформе је обновљена иако главни политички промотер није ту“. Невероватно! Не могу да верујем да један председнички кандидат који себе већ види на некој међународној функцији у свету има куражи да напише овакве речи. И то тачно на дан сахране страдалог промотера реформи. Ни седам дана није прошло док је уважени професор писао своје формуле за нови успех реформи. Непримерно за некога ко хоће да се дистанцира од прошлости и тежи да нас уведе у глобални свет. Ни најзаосталији примитивац у нашој балканској провинцији не би се тако нецивилизовано понео. И он зна шта и кад треба да каже. Мера нека мора да постоји. Нисам за то да се ствара нови култ, како то неуспешно покушавају његови тестаментирани једнопартијски следбеници, али нисам ни за то да његови дојучерашњи послушници лешинаре одмах после смрти промотера реформи. Зашто му није рекао док је био жив да реформе губе политичку подршку? Зашто је тако упорно тражио његову подршку? Зашто га није зауставио на том трагичном путу? Нисмо ми, који смо критиковали реформе и њеног прагматичног лидера и опомињали да наметнути пут промена није добар и да треба стати, допринели трагедији, како нас данас оптужују сви незабрањени медији, већ они који су урушили институције својом неспособношћу и неодговорношћу дозволивши да се гнусни злочин догоди. Нису критичари реформи, после свега седам дана од сахране, написали да је нада у реформе обновљена иако главни политички промотер није ту, Боже ме сачувај као да се устрељени човек негде провукао па се отворио нови простор за наставак реформи, што је, морате признати прилично морбидно и специфично тумачење, већ су чланови његовог најужег логистичког тима, у коме је, како смо прочитали, постојала подела посла и добра сарадња, преко ноћи направили неочекивани обрт, потпуно специфичан за нашу псеудоелиту и напустили добру сарадњу са промотером реформи тврдећи, сад већ у његовом насилном одсуству, да је нада у реформе обновљена. Каква нада господине професоре? Човек је устрељен у сред бела дана. Убијен је председник српске Владе у дворишту владине зграде, окружен телохранитељима, прецизним снајперским метком на удаљености од свега 184 м чисте ваздушне линије. Убијен је јер је у тој лажној подели посла узео најтежи део терета на себе, све тешке одлуке је несмотрено и сулудо сам доносио, убијен је уз невероватну логистичку подршку организованог криминала, док добре и логистичке сарадње није било у реформском тиму на релацији полиција – тужилаштво – судство, убијен је упркос, силним најавама и претњама о возачу камиона који, по мишлењу покојника, вежба на ауто–путу вожњу пресрећући колоне возила државне делегације, не вреди трошити речи јер је све толико глупо и шарлатански површно да не улази у озбиљну расправу о пропустима реформског тима, убијен је, дакле, и сахрањен да би његови најближи сарадници из тима написали да је нада у реформе обновљена. Зар мора човек да несретно страда да би се та нада обновила? Какве су то реформе које буде наду после смрти свог главног политичког промотера? Колико још људи треба да страда да би реформе успеле? Шта је то успех? Да ли је то онај циљ прикривен средствима или је циљ наше специфичности у којима добра сарадња завршава смрћу лидера на плочнику да би се пробудила нова нада? О чему се овде ради? Ко је побркао све принципе и моралне обзире? Ко не поштује православне обичаје? Ко не поштује елементарну логику? Ко хоће да нас слуди у овом слуђеном и ванредном времену? Ко нам то нуди некакве шансе и формуле преко трагичне смрти свог реформског лидера? Знам да живимо у проклетом свету где средства замењују праве циљеве, али не пристајем да служим том успостављању бешчашћа и неморала. Не пристајем да ућутим пред неким ко је изгубио сваку меру и не зна да раздвоји битно од небитног. Не зна или неће, питање је које тек треба решити. И уместо да се заустави, уместо да стане у том свом неморалном понирању, уместо да ућути, човек будућности, човек по мери међународне бирократије, презирући прошлост и историју, немајући стида, наставља даље да износи своје шансе и формуле: „Да би се та нада материјализовала, реформски тим мора да остане на окупу, на један или на други начин. Тако ће српска формула имати и даље шансе да ради“. То није српска формула, господине професоре! Нисмо ми Срби такви каквим хоћете да нас прикажете. Нама прошлост и историја много значи. Чувамо сопствено предање само због тога што неки упорно покушавају све наше наде да материјализују на један или други начин, сходно свом политекономском погледу на свет, а политекономисти гледају на свет из птичије перспективе, ево једне сјајне крлежијанске метафоре, а сви знамо да је у птица мозак мали. Дакле, после неочекиваног обрта пробудила се нада у реформе и то је права прилика да се материјализује, зашто баш та реч, управо пробуђена нада, јер само њена материјализација може задржати реформски тим на окупу. Тако је професор политичке економије и љубимац проевропске Србије скинуо све маске са реформског тима, маске су пале виче министар полиције и не помишља да ковертира оставку јер и он материјализује наду и консолидује своје реформске циљеве. Неочекивани обрт је пружио шансу многима. Треба бити вешт и прагматичан, као што је то радио идеолог вулгарног прагматизма, и понудити наивној српској јавности нову спасоносну формулу. Наравно, формулу нуде исти они људи који су нас до трагедије довели, али они не признају да су криви, они су радили свој део посла, њихова специфичност је да се због неискуства превише не мешају у тај посао, већ чекају да им неочекивани обрт пружи нову шансу. И то уважени професор назове помпезно „Шансе српске формуле“ коју сви ми остали, примитивци који верују у прошлост, историју, традицију, морал, православље, пријатељство, оданост и меру вредности, који не бркамо циљеве и средства, нисмо специфични да се радујемо што је Србија на насловним странама и не размишљамо о новој донаторској конференцији у сенци трагичног убиства, не смејемо се, грлимо и љубимо пред скупштинским камерама да би прославили, свега три дана после сахране, устоличавање нове формуле која уводи ванредно стање да би се обрачунала са свима који супротно мисле јер је то нужно да би се ојачале институције. Сви смо ми, дакле, кочничари реформе и они који Србију вуку назад, док малограђански билтен Владе објављује проевропске текстове, упаковане заједно са кесицом нес кафе, бившег потпредседника владе и председника невладине странке, човека промена, визионара и стратега, који материјализује трагичну смрт због успостављања тржишне привреде и одрживог развоја, чији су циљ пробуђене наде и обновљена подршка трагичном одласку. Подршка реформама потиче из неочекиваног обрта који јасно обнавља специфични реформаторски тим који се не разликује по мерама које се предузимају у другим земљама, већ по специфичној логистици која је слична свим формираним реформским тимовима у којима постоји подела посла и добра сарадња између трагичног одласка и неочекиваног обрта, сарадња која уједињује све циљеве у чврсту руку како би дошло до стабилизације ванредног стања пошто проевропска Србија тражи шансе и формуле, док пије нес кафу, зато и забрањује аналитичаре и колумнисте, који ништа не пију јер их линчују, проевропљани материјализују историју, прошлост, наду и неочекиване обрте како би свако за себе извукао поуку шта да ради, да би невладине снаге у успону поново кандидовале уваженог и цивилизованог човека промена да нас, после свих трагедија и сложених односа, уведе у бољу будућност, тачније да нас што више удаљи од неочекиване прошлости и историјске поделе посла.
То су циљеви специфичне логистике.
То су шансе српске формуле.
Јесте ли разумели?
Ако нисте, шта да се ради?
Београд, 23.03.2003.год.
Бранко Драгаш