Закон о приватизацији није добар јер не предвиђа докапитализацију. Продаја предузећа тендером или аукцијом, тако да 70 одсто пређе у руке стратешком партнеру, није примерена за предузећа од стратешког значаја за државу. Боље рећи, то је распродаја државне имовине која дугорочно може донети држави велике невоље. Распродајом, рецимо, цементара, чиме је званично и отпочела приватизација у Србији, држава се трајно одрекла прихода из пословања цементара. Уместо да трајно обезбеђују приходе у буџету државе, реформатори су, ко зна из којих све разлога, одлучили да распродају цементаре и покрију, после разних одбитака, дефицит у текућој години. Инвеститори, купци предузећа, су презадовољни јер ће многи за врло кратко време повратити уложени капитал. Тај период враћања капитала биће много краћи пошто у Србији није било грађевинског циклуса, прошле године је био пад у грађевинској активности за читавих 5 одсто. Дакле, уочи грађевинске активности, реформатори су за ову годину планирали раст од 15 одсто, дошло је до убрзане распродаје цементара.
Можда је сада јасно зашто реформатори нису хтели да покрену грађевинарство? Нажалост, докапитализација није прошла и држава је прилично оштећена оваквом диригованом приватизацијом. Зашто је распродаја државних предузећа погубна за државу? Страни инвеститори заинтересовани су да откупе предузећа која добро раде или она која су од стратешког значаја. А продају таквих предузећа, не случајно, иницира само Министарство за приватизацију. Има ли наша држава интерес да распродаје предузећа од стратешког значаја? Како ће се онда водити дугорочна стратегија развоја државе? Узмимо пример ради, лакшег праћења, управо распродате цеменатре. Пошто се све три цеменатре налазе у власништву странаца природно је очекивати да ће се они договорити око цене цемента. Видели смо да су и током тендерске распродаје врло добро сарађивали и одређивали ко ће коју цементару да купи. Дакле, када држава одлучи да покрене нове послове, како би почела да запошљава велики број незапослених, и да би изградила што већи број јефтиних станова за бескућнике, њој је потребна што јефтинија цена цемента да би се што више подигло објеката приступачних становништву који немају велику куповну моћ. Али то може бити у супротности са интересом власника цементара. Уколико власници цеменатара процене да им не одговара тако висока производња, већ намерно производњу смањују како би, у растућој тражњи, подигли цене и тако остварили велике профите, онда је држава немоћна да оствари своју стратегију. Она сада зависи од ћуди власника цементара. Интереси држава и власника цементара се не подударају. А како се власници цементара налазе у мултинационалном ланцу компанија које управљају светским тржиштем, тешко да једна тако мала и банкротирана држава може било шта ваљано да уради у заштити својих државних интереса. Распродајом цементара нови власници су купили ново тржиште и нико више не може да их спречи да спроводе своју самовољу. Како слободно тржиште нигде не постоји осим у надобудним главама неолиберала и реформатора, можемо очекивати да ће власници цементара дириговати темпо изградње и обнове наше земље, да ће одређивати цену некретнина у земљи и да ће читаву индивидуалну изградњу контролисати. Тиме је држава изгубила суверенитет у вођењу грађевинских послова у земљи. Погледајмо сада то исто на примеру осталих грана. Ако држава, спроводећи усвојени закон о приватизацији, распрода стратешке гране и предузећа страним компанијама, онда ћемо изгубити могућност вођења независне економске политике и налазићемо се у полуколонијалном статусу. Привид ће бити да живимо у сопственој земљи, јер ће стране компаније управљати виталним делом наше привреде. Наравно, када добију економску моћ оне ће хтети, преко купљених политичара, да ставе читаву државу под своју контролу. Познавајући поткупљивост и неморалност наших политичара, мислим да ће бити понуда за сарадњу много већа од реалне тражње, па ће, сходно неолибералном тумачењу тржишта, и цене служења падати. И све ће то прилично добро функционисати. На опште одушевљење наших малограђана на власти, заљубљених у империјалну моћ глобалног света. Али невоље ће велике настати када глобални свет упадне у кризе. Пошто ће, оваквим развојем светске привреде, то бити неизбежно и пошто ће кризе бити све чешће и дубље, Велики слом ће се појавити на самом крају тих цикличних депресија, онда ће се држава наћи у безизлазној ситуацији. Мултинационалне компаније ће бранити своје интересе, смањиваће или затвараће производњу, отпуштајући раднике како би смањили укупне трошкове пословања. Вођене економском логиком, оне ће усаглашавати расходе са смањеним приходима добро пазећи да не затварају предузећа у земљама из којих потићу најмоћнији акционари. Природно је да свако гледа своје интересе и да у невољи покушава да се спаси на рачун неког другог. Тада ће се распродата Србија наћи коначно на улици. Избезумљени грађани ће у уличним немирима потражити решење своје безизлазне ситуације. Кивни на све тражиће спас. То је идеална прилика за појаву нових Вођа и Месија нације. Народ ће бити препуштен сам себи, јер ће малограђани побећи у загрљај својих ментора. То су већ радили у другим земљама и није тешко претпоставити да ће се и код нас управо тако догодити. Власт ће се ваљати улицама и нико не може да тачно процени где нас то може довести. Ово је, отприлике, сценарио који нас очекује. Нажалост, немогуће је данас објаснити реформаторима какве су дугорочне последице њихових диригованих реформи. Они су пресрећни што их чиновници Администрације хвале и не виде даље од носа. Тренутни интерес им је помутио разум и не могу критички да расуђују. Донатори их обасипају новцем, возе их приватним авионима, спремају им богате прославе у друштву шеика, хране њихову провинцијску сујету и малограђанску тежњу за показивањем. А све је то пролазно и ништавно.
Нико се неће за неколико година ни сећати како се звао малограђанин на власти који је распродао државу. Последице ће бити непоправљиве. Рећи ћете, ако је све тако шта онда радити да се тај сценарио не догоди? Одговор се већ сам намеће. Шта су урадили грађани да би срушили деспотску власт? Верујем да ће са малограђанима бити много лакше. Сада. Пре него што нарасту до деспотије.
Београд, 14. јануар 2002.год.
Бранко Драгаш