Раде Дробац
Српске новине ОГЛЕДАЛО бр. 4, од 23. јула 2003.
Да ли су невладине организације друго лице власти • Како функционише систем притисака преко ових организација • Зашто националне олигархије и поједине владе сарађују са невладиним организацијама
Ретке су невладине организације које делују заиста у интересу народа Џејмс Лајон, директор канцеларије у Београду Међународне кризне групе (International Crises Group – ICG) постао је последњих дана личност о којој се можда највише говори.
За њега смо сазнали тек недавно, када му је ускраћен, а након интервенција споља, ипак продужен даљи боравак у нашој земљи.
Тада смо сазнали да је написао неки извештај о стању у нашој земљи који није повољан за владајућу гарнитуру због чега се она јако потресла. Желела је да га протера, али није успела.
Неупућенима је сигурно остало нејасно зашто би се једна влада толико потресала око извештаја неке невладине организације. Направљена је мала драма око овог случаја, која још траје, али је ствар у суштини комична. Делује као да влада једне суверене земље зазире, и то дебело, од шкработина неког међународног мастиљара, и то још из неке невладине организације, којих данас има безброј.
Ствар је још чуднија када се зна који све проблеми, пре свега егзистенцијални а потом и многи други, муче нашу напаћену земљу, па се поставља логично питање откуд такав значај једном странцу и његовим оценама стања у нашој земљи, који није ни председник државе, ни владе, ни ОУН–а, ни ОЕБС–а, ни НАТО–а, нити некакав финансијски магнат, већ обичан чиновник једне невладине организације чије је седиште у далеким САД.
Међутим, тај значај, или боље речено страх од последица његовог извештаја, иако свакако преувеличан, није и безразложан.
И летимичним испитивањем садржаја рада групе види се да се очито бави одређеним темама и регионима, врло селективно и фокусирајући се управо на оне који су истовремено и предмет интересовања влада њихових земаља, а пре свега САД и НАТО. Једна од тачака њиховог интересовања је и наша земља.
Овде се поставља и једно суштинско питање: да ли је то групација која својим радом и активностима утиче на владе својих земаља да промене политику, или напротив, она, на миг влада и олигархија које је подржавају, покреће активности на дестабилизацији одређене земље, региона или личности са циљем да отвори простор да се у насталу ситуацију укључе, тобож са племенитим циљевима и мотивима, и државни органи појединих земаља које све ово оркестрирају.
Ту дилему не можемо отклонити из простог разлога што је спрега влада и многих невладиних организација, политичка, интересна, персонална, финансијска и организациона, иако скривена, тако јака да, у ствари, оне заједно представљају једну функционалну целину која ради синхронизовано, уз медије под својом контролом, на остваривању заједничких циљева.
Имали смо прилике да на нашој кожи осетимо њихово деловање и његове последице и отуда је страх оправдан.
Како функционише систем притисака преко невладиних организација? Богате олигархије Запада спроводе своје геополитичке замисли врло једноставним методом. У последњих неколико десетина година, а нарочито у последњој деценији, те структуре САД и Запада су намножиле у својим земљама, али и по целом свету, разне међународне институције, често са националним огранцима, у највећем броју под фирмом невладиних организација, фондација, асоцијација, института, форума и томе слично. Захваљујући чињеници да их оне финансирају, оне им постављају и кадрове. Те институције представљају, с једне стране, обавештајну мрежу, делимично и у сопственим земљама, а нарочито у страним, ослањајући се у доброј мери на локалне кадрове, при чему им статус невладиних организација обезбеђује легалан боравак и рад. Друга функција, она о којој је овде првенствено реч је да покрећу одређена питања у сопственој и светској јавности и јавном мњењу фокусиране земље, на сопствену иницијативу (читај у договору са својим налогодавцима) или на „иницијативу“ својих ментора, на начин који одговара њиховим потребама.
Најчешће се то изражава у виду напада, критика, афера и оптужби на рачун одређених личности, влада, држава, народа или било кога и чега што им засмета да остваре своје глобалне планове. Наравно, те активности одмах добијају максималан простор у режимским медијима у сопственој земљи и земљама савезника и у „независним“ медијима у другим земљама (онима које они финансирају) што им даје пропулзивност и напокон значај и веродостојност. То све ствара утисак страшног проблема који, опет захтева, интервенцију влада тих земаља. Колико ли смо пута чули од званичника САД да се „под притиском“ јавности „нешто мора учинити“, а тај притисак стварају првенствено невладине организације и медији под њиховом контролом
Обично је то завршавало санкцијама или бомбардовањем, при чему су се те акције покушавале легализовати кроз ОУН, а ако то није било могуће извођене су и без сагласности овог највишег међународног тела.
v Међу невладиним организацијама ИЦГ и није најзначајнија. Наведимо само неке познатије и значајније од ње или у њеној равни. Ко није чуо за Билдемберг групу, Трилатералну комисију, Сорош Фондацију, Фондацију Фридрих Еберт из Немачке, Карнеџи фондацију из САД, Краљевски институт за стратешке студије из Лондона и многе друге. На регионалном плану наведимо, на пример, асоцијацију Алпе–Адриа, Вишеградску групу и многе друге широм света.
На нашем националном плану мало је оних који нису чули за Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић, Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко, Центар за културну деконтаминацију Борке Павичевић итд. Имена као Соња Лихт, Војин Димитријевић, Биљана Вучо су свима позната. Да и не говоримо о Групи 17 плус. Сви су они у функцији интереса оних који их финансирају. При томе треба знати да ти начини финансирања нису увек исти. Често су то индиректни канали, преко некаквих других међународних институција типа – за развој медија, демократије и слично. Наравно, у државама под њиховом контролом, западне олигархије трошкове финансирања својих продужених руку, невладиних организација, теже да пребаце на локалне изворе, пре свега на буџет марионетских влада. Уштеде и за тако моћне групе, нису за одбацивање, а може лаковерне да завара да помисле да те организације раде за добро своје земље.
Наравно, истине ради, има организација и институција овог типа које су заиста оно за шта се издају и што би и остале требале бити. Али то је права реткост, а најбољи показатељ да ли су праве је њихов конто у банци. Такве институције нико не подржава нити финансира.
Има организација које нису у глобалној мрежи САД и НАТО земаља, а нису ни независне. Њих држе националне олигархије или владе у интересу своје политике или националних и државних интереса. То је покушај одбране од опасности која прети од глобалних невладиних мрежа и седме силе, али једна летва не може зауставити проваљену брану.
Једини спас од ове модерне пошасти је разумевање њихових правих послова и циљева и ускраћивање подршке и простора њиховом раду јер је он, најчешће, у функцији глобалне политике великих сила данашњице. А она је крајње агресивна, милитаристичка, опресивна и хегемонистичка и усмерена на дестабилизацију малих држава и појединих региона, поништавање националних интереса малих и средњих земаља, разједињавање њихових националних снага и стварање унутрашњих сукоба, поништавање њиховог националног и културног идентитета са циљем њиховог потпуног подређивања својим интересима и потребама.
Најбољи доказ тога је деловање највећег броја ових невладиних организација на нашем простору.
Српске новине ОГЛЕДАЛО бр. 4, од 23. јула 2003.
Раде Дробац
http://srpskenovineogledalo.co.yu/a/004/nevladine.htm