ШТА СРБИ ТРЕБА ДА РАДЕ У НАРЕДНИХ 10 ГОДИНА

Др Зоран Обреновић

НЕ ОДУСТАТИ ОД СУВЕРЕНИТЕТА

Геополитика бр. 11, 28. јуна 2003.

 

Потребно је изградити демократску и правну државу са респектабилним институцијама као нужан услов политичке стабилности, привредног опоравка и постизања економског благостања, без кога је живот у достојанству тешко замислив. Овоме треба додати и култивисање (неки говоре о редефинисању) колективног идентитета и политичког етоса, као одговора на питање ко смо и чему тежимо. Нигде у свету не гради се политичка заједница и држава на осећању срама, кривице и кајања, како се то Србима споља, уз помоћ дела владајуће елите, хоће наметнути. Напротив, смер колективне политичке едукације, уз пуну свест о страхотама и бешчашћима прошлог рата, мора почивати и на јасној свести о томе да из чињенице пораза не следи да поражени није ни имао никакво право.

Петог октобра није се одиграла револуција, ни либерална, ни демократска. Петог октобра Србија је, под теретом страха од даљих санкција и политичких притисака, одлучила да позицију „европске парије“ (Кинкел, Олбрајт) трампи за позицију „европског протектората“. То је, како верују њени протагонисти, била одлука, која је у име опстанка народа и државе, плаћена пристајањем на ограничење суверенитета. Отуда рушење Милошевићевог режима, имају ли се у виду међународни односи моћи, треба посматрати превасходно као чин промене геополитичке перспективе – као својеврсни геополитички преокрет. Прича о демократизацији и либерализацији друштва могла би, сходно овоме, бити третирана само као колатерални ефект (под претпоставком постојања много компетентније и респектабилније елите).

Но, како је неспособност владајуће елите очигледна, то текуће бесконачно понављање приче о правној држави, људским правима и слободама, лустрацији, итд. све више постају не оријентири за демократску реконструкцију друштва, него нека врста идеолошки обавезујућег говора – иза кога под велом захтева за „политички коректним говором“ провирује лице цензора. Овај дискурс служи више прикривању, него тематизовању болних проблема пред којима се налазе српско друштво и држава. За српско друштво је далеко већи проблем што се велики део његове територије налази под окупацијом, него што демократска култура у земљи Србији није на нивоу Енглеске. Међутим, у јавном говору, што не би било тешко показати, ствари стоје управо супротно.

Промена геополитичке перспективе присутна је у настојању да се прикључимо евроатланским интеграцијама. То је, према изјавама водећих лидера ДОС–а, једно од кључних питања политичког опстанка народа и државе. Ово одустајање од суверенитета и државног субјективитета није видљиво само у моћи западних амбасадора да одлучују и о безначајним кадровским питањима државе Србије.Оно се показује и у томе што се у официјелном културном и политичком дискурсу насиље над Србијом и српским народом (од санкција до бомбардовања), прећутно прихвата као примерена казна за неуспелу „политику одбране српских државних и националних интереса“.

Након скоро три године владавине нове елите види се да резултати ове политике „додворавања“ и стратегије укључивања у западне интеграције, ни у једном домену (економском, правном, политичком и државном) нису импресивни.

Напротив, Србија је, и као држава и као друштво, и даље тежак болесник. И то не само због спољних притисака, него много више због унутрашњих подела и непостојања базичног политичког консензуса око основних питања сопствене будућности. Одсуство елементарног консензуса око сасвим конкретних питања (прича о правној држави, демократији, плурализму итд. су опште приче које у том погледу много не помаже) претворило је Србију у слабо и анемично друштво способно само да трпи и проводи, захваљујући владавини клијентелске елите, понижења и заповести великих сила. Унутрашња политика земље, то више не крију ни водеће партијске личности, скоро у потпуности је постала елемент спољне политике, а начело да сила има право, бар када је у питању однос других према Србији, постаје званична реалидеологија нове власти.

„Самоослобођено српско друштво“ и даље је у стању дубоке неурозе и страха од будућности, који се испољава у одустајању да се јавно артикулишу интереси државе Србије и њених грађана. Верује се да би то могло разгневити међународну заједницу. Зато се отворено проповеда да политика довијања и лукавства треба да замени политику поноса – „земаљска“ уместо „небеске“ Србије. Свакако да у политици треба бити прагматичан и да лукавство, ласкање, подилажење, повијање и незалетање препоручују и водећи политички стратези као незаобилазан елемент политичке вештине. Али то даје резултате само ако онај који „ласка“ (као нпр. Милош Обреновић) зна тачно шта хоће. Да ли, међутим, можемо рећи да је то овде случај?


КОНСЕНЗУС О СТАТУСУ ЦРНЕ ГОРЕ

Неопходно је постићи политички консензус у погледу будућег статуса Црне Горе, без подлегања емоцијама, као што је сад случај. Раскид са интегралистичком идејом југословенства, нажалост, у Србији добија свог мутанта у држању нове елите која свако позивање на сентимент, као и на мотивационе и интеграционе потенцијале идеје јединства српског народа унапред дисквалификује, као малигни национализам. Србија је у апсурдној ситуацији – до јуче је била спремна да се бори за јединство Југославије (велики део њене елите је и даље опседнут југоносталгијом – макар и из разлога коњуктурног позирања), а данас, иритирана Ђукановићем и његовом камарилом, веома лако диже руке од јединствене државе српског народа. Тако изгледа да је српској елити важније било мултикултурално, него национално јединство. Ако дође до државног разлаза, процес даље дезинтеграције Србије биће тешко зауставити. Наиме, сваки ентитет у њој, тј. група моћника и узурпатора подржана од западних амбасада, тежиће, према уговореној теорији која је сад на делу, остварењу свог парцијалног интереса тврдећи да он, без сумње, најбоље зна шта је његов интерес. Стога се питање евентуалног отцепљења Црне Горе не сме третирати само као државно, него и као важно национално питање. За то данашња владајућа елита није способна. Посебно ако се има у виду да је и она веома одговорна за јачање сепаратистичких снага у Црној Гори. Она им је, заједно са западним силама, дуго времена, стављајући своје уске политичке и партијске интересе испред државних и националних, давала подршку и демократску легитимацију.


Како ствари стоје да се видети из следећег. Прво, свака фракција владајуће политичке елите у својој претензији на власт, позива се, без много зазора, на моћне иностране заштитнике. Тиме и сами признају да више репрезентују интересе великих сила на једном нестабилном подручју, него интересе грађана у чије име иступају. Затим, у односу на друге, тј. стране силе и републике бивше Југославије, владајућа елита практикује непрекидну стратегију асиметричне симболичке размене. У односу на интересе сопствене државе владајућа културна и политичка елита проповеда само највише моралне и идеал–политичке стандарде, док се према другима односи тако што с пуно разумевања уважава њихове реалполитичке интересе. Оно што треба да важи за нас, не треба да важи за друге. Тако симулирана „морална охолост“ пати од недостатка политичке рационалности и симбол је слабости. За неке од водећих лидера ДОС–а, деловање појединих невладиних организација (персонификованих у нашој јавности, на пример, у фигури Наташе Кандић) као да је постало узор како треба политички мислити и делати.

Лако је уочити да се у расправи око српских државних и националних интереса, поједини водећи политичари и интелектуалци понашају крајње неодговорно – као да се овде ради о отвореној, бесприсилној аргументованој расправи самоослобођених грађана, а не о темељним државним интересима, односима моћи и „борби за очување државе“. И коначно, део нове политичке и културне елите ради на бесрамној разградњи републиканског политичког етоса, без кога нема ни стабилне државе. Најсрамнији вид тога јесте текућа политичка и медијска кампања у којој се базичне вредности на којима почива свака политичка заједница као што су лојалност, патриотизам, родољубље… извргавају не само руглу и подсмеху, него кроз политички нимало безазлен режим асоцијација денунцирају као криминални и морално неприхватљив начин понашања. Тако су именице партиота и патриотизам, постале варијације одредница криминалац и злочин.

Овај превентивно–цензорско–репресивни дискурс, у коме је сентимент љубави и осећај части денунциран, води слабљењу и елиминацији интереса за јавну ствар, што је основа добро уређеног грађанског друштва, за кога се, барем декларативно, сви залажу. То је, шире гледано, симболички комплемент процеса приватизације – нове прерасподеле друштвеног богатства: процес симболичког лишавања интереса за заједничко добро, и свођења политике на домен дворских интрига и сплетки самопрокламованих демократа и у цивилизацијском погледу (веома омиљена реч у политичком новоговору) европски оријентисаних интелектуалаца.

Ако се има у виду и онако недовољан степен заинтересованости за јавну ствар код поразом сломљеног, исцрпљеног и апатичног народа, учинци овакве праксе могу бити катастрофални за будућност државе и народа. Уместо демократског друштва имаћемо непрекидну борбу за власт клијентелских политичких олигархија – чиме су изгледи да државу сачувамо од даље ерозије препуштени срећном случају и вољи других.

Одговор на питање шта Србија треба да учини у наредних 10 година теоријски је једноставан, но практично веома тежак. Теоријски, он се може сажети у неколико општих формулација – потребно је изградити демократску и правну државу са респектабилним институцијама као нужан услов политичке стабилности, привредног опоравка и постизања економског благостања без кога је живот у достојанству тешко замислив. Овоме треба додати и култивисање (неки говоре о редефинисању) колективног идентитета и политичког етоса као одговора на питање ко смо и чему тежимо.

Коначно потребно је прекинути са дугогодишњом дефанзивном и непродуктивном спољном политиком беневолентног само–одрицања и само–порицања. С демократским имиџом у симболичким капиталом који има, нова власт треба да изађе пред међународну заједницу са јасно артикулисаним циљевима и интересима српске државе – како у погледу будућег статуса Косова, тако и у погледу специјалних односа са Србима у Босни и Херцеговини.

Дакле, ова три елемента: ојачати политички легитимитет, економски напредак и обликовање модерног колективног идентитета и политичког етоса нужне су претпоставке опоравка друштва и јачања државног суверенитета и субјективитета. У којој ће мери ово бити остварено зависи од тога да ли постоје капацитети за артикулисање примерене политичке воље која се може ухватити у коштац са захтевима времена. На путу конституисања ове воље стоје многе, како објективне, тако и субјективне, претпоставке.

Пре свега реч је о геополитичким интересима великих сила који су на овом подручју толико многобројни, разуђени и противречни да је свако доношење политичких одлука скопчано у великој мери са ризицима. Уз то, не само што границе данашње Србије нису извесне, него се, након десетогодишњег искуства, са сигурношћу може рећи да Србија није окружена „пријатељима“ – чак ни у елементарном смислу те речи. И коначно, имајући у виду јасно изражену вољу владајуће елите у Црној Гори за одвајање, није известан ни будући статус државе Србије. У том смислу за Србију је главни приоритет уређење односа са најближим окружењем – јер је то један од суштинских предуслова политичке стабилизације овог простора. Из тога следи закључак: реални приоритет српске политике није Европа. Не зато што Срби неће у Европу, него што улазак у Европу врло мало зависи од Србије. Стога је нерационално исувише трошити и онако мале енергетске капацитете на нешто што није у домену наше воље, уместо да се скоцентришемо на обрађивање сопственог врта.

Коначно, потребно је прекинути с дугогодишњом дефанзивном и непродуктивном спољном политиком беневолентног самоодрицања и самопорицања. С демократским имиџом и симболичким капиталом који има, нова власт треба да изађе пред међународну заједницу с јасно артикулисаним циљевима и интересима српске државе – како у погледу будућег статуса Косова, тако и у погледу специјалних односа са Србима у Босни и Херцеговини.

Треба бити реалистичан – Босна може постојати само као међународни протекторат. Стога – остварење јединства Републике Српске и Србије мирним средствима, мора бити дугорочни циљ српске државне политике.

Имајући у виду горе наведене констатације и постављене циљеве, Србији је потребна способна, респектабилна и ауторитативна политичка и културна елита. Њу Србија сада нема. Власт без ауторитета и легитимитета нема потребну мобилизациону снагу да извуче друштво с мртве тачке, што је од изузетне важности у времену слома и пораза. Један од начина да се дође до компетентне и одговорне политичке елите, елите која би била у стању да изгради стабилне демократске институције и политички амбијент који ће омогућити привредни просперитет, јесу стални и убрзани демократски избори – који у овим околностима представљају својеврсну школу социјалног учења. Но то није довољно. Поред тога, да би се могла водити успешну државна и национална политика, потребно је да владајућа елита поново открије значај солидарности са сопственом земљом и народом. Оно што изазива стрепњу, то је питање да ли је за то данашња клијентелистичка (културна и политичка) елита способна.

Она свој утицај и моћ гради, с једне стране, на подршци западних дипломатија и игрању за њихове интересе у својој незајажљивој жељи за промоцијом и престижем, док, с друге, паразитира на ослабелим надама и апатији исцрпљених маса. Стога је питање култивисања политичког етоса од изузетне важности. Нигде у свету не гради се политичка заједница и држава на осећању срама, кривице и кајања како се то Србима споља, уз помоћ дела владајуће елите, хоће наметнути. Напротив, смер колективне политичке едукације, уз пуну свест о страхотама и бесчашћима прошлог рата, мора почивати и на јасној свести да поражени није ни имао никакво право. То би била велика неправда и према себи и према другима. Стога је разумљиво да клијајућем духу подаништва смета косовски мит. Обнова етхоса слободе и отпора, а не етхоса савијања, чак и кад смо присиљени да у име опстанка то чинимо, треба да буде један од главних задатака свих оних којима је стало до ревитализације и обнове суверенитета Србије. Без такве свести није могуће изградити ни стабилну државу, ни респектабилне институције. Култивисање овог етхоса је залог за будућност, утолико важније уколико понуде да се понос и дугорочни интереси трампе за доларе, постају све примамљивије за сиромашан народ и његову елиту огрезлу у психологију просјака.

Геополитика бр. 11, 28. јуна 2003.г.

Др Зоран Обреновић
http://geopolitika.org.yu/


Сайт создан в системе uCoz