Душан Вукотић
Зрењанин, 03. јула 2003.
О томе да се Србија налази у једном историјском тренутку, који ће одредити њену даљу судбину, њено постојање или нестанак, живот или смрт, знају сви они Срби, који, чудесним унутрашњим дамаром, осећају миленијумске наслаге мисаоног палимпсеста, архивираног у „сећању“ потомака, заправо, свих они, чија српска умна жица још није прекинута. Колико таквих Срба данас има у српском уморном телу, врло је тешко рећи. Зна се да су многи клонули и да су, однекуд, добро „препарирани“, како од стране туђина, тако и од домаће разбраће, те да су спремни да за „црн комад“ замене своју „празну торбу“, не видећи да им се у том „празном“ сместила рођена глава. Ипак, без обзира на чињеницу, да је процес на кидању српске жице у српским душама увелико одмакао, и да се по тој тананој божанској нити немилосрдно удара, данас, већ, најмодернијим и најснажнијим медијским маљевима, није мали ни број оних Срба, којима такво даноноћно „ударање“ и замлаћивање тешко може наудити. Такви Срби, барем и интуитивно, осећају да припадају овоземаљском бићу, у којем се крију огромне тајне настанка људске цивилизације, говора пре свега. А говор је та Божја супстанца (покретна и отелотворена мисао), без које ничега не би било, ни духа ни материје. Заправо, у намери да потврди сопствено постојање, Бог је морао да издели свој Апсолутум (Ништавило) и да му да покретност. Учинио је то уз помоћ човека, дела властитог ума, сада издељеног у стваралачкој антиномији хипостазиране мисли (речи) и вечитог саобраћања, смештеног у издељеном и, баш због тога, ограниченом логосу. Српска изрека: говори српски да те сав свет разуме!, није стигла случајно у наш вокабулар, већ је производ једне, за многе данас невероватне истине, а то је, да је тај језик први настао на европском тлу и да су се из српског, доцније, развијали други европски говори*. Све је то доказиво и могло би се презентовати свету на такав начин, који не би остављао места било каквој сумњи.
*Слична ствар се, изледа, десила и код рађања писма, барем по мишљењу многих српских стручњака за ту област, али аутор овог текста није са тим довољно упознат да би могао да о томе донесе компетентан суд. Што се, пак, језика тиче, ту нема никакве дилеме и истина о српском језику као корену из кога су се доцније разгранали други европски језици, заправо је нешто, што ће и писац ових редова (уколико у међувремену не умре) ускоро презентовати нашој, па и светској јавности. Оно што помало зачуђује, јесте потпуна незаинтересованост српске науке за оно што би јој морала бити првенствене улога. САНУ спава дубоким, старачким и изнемоглим сном, а ни друге српске институције културе нису далеко од тога. Јасно је и да ће наша одрођена власт све учинити, додворавајући се због поменуте „празне торбе“ јачима и силнијима, да таква чињеница о српском језику никада не угледа светло дана. Да све ово читаоци не би погрешно разумели, ту није реч о жељи да се улога српског народа постави на некакав „божански престо“, нити да се он прогласи „изабраним“ или у било чему вреднијим од других. Ко добро размисли, схватиће да ту није уопште реч о Србима и српском народу, већ о српском језику и именици Србин, од којих је европска говорна комуникација кренула. Такође, јасно је да се народ и језик никако не могу у потпуности изједначити. Српски народ, можда и није најстарији у Европи, али, српски језик сигурно јесте. У томе је поента и сав смисао оваквог обраћања српским форумима.
Сва је прилика, да данашње анатемисање Срба, њихово разапињање на крст или на стуб срама, није производ некакве западне тактике, произашле из сфере Јунониног храма, као што је то случај са осталим земљама и народима, на које је НСП ударио из сасвим евидентних разлога. Ирак је, као што сви знамо, нападнут из два разлога: један је стављање под контролу огромних ирачких нафтних ресурса, а други је опкољавање Русије, као једине земље у свету, према којој САД још увек имају извесног респекта. Није случајно ни то, што су за потенцијалне мете већ избрани Иран и Северна Кореја. Ако добро погледамо географску карту, ту ће нам ствар до краја бити јасна. Но, да се вратимо Србији. Ма колико се трудили, тешко да ће ико бити у стању да пронађе било који геостратешки или геополотички разлог за наше систематско уништавање. Прича о томе, како смо ми сазидали „кућу на путу“ можда је могла да буде донекле тачна у нашој ранијој историји, али, данас, таква размишљања су, чини се, сасвим беспредметна.
Уколико је западна наука дошла до необоривих чињеница, да је српски језик основа свих европских говора, а судећи по томе колико су се трудили да у прошлости своје језике поставе на тај „царски трон“, мало је вероватно да нису, онда размислимо, каква би њихова реакција на то сазнање морала да буде? Одлука је пала: уништити Србе, а ако је то немогуће, искоренити тај језик, да се не сазна да су уз помоћ српског, неки од њих раније а неки касније, проговорили. Можда то некоме, а посебно Србину, не изгледа као јак разлог за такву „нељудску“ реакцију. Ствари ће нам вероватно бити јасније, ако схватимо, да би свако другачије реаговање, сем жеље за потирањем „родитеља“ било неприродно, то јесте, њихов рад на затирању српског језика сасвим је у складу са људском нарави.
Нећемо сада улазити у детаље, који су сваком иоле мислећем човеку јасни, јер су нам наши језички проблеми очигледни и доступни за прецизну анализу. Историјски гледано, сви Словени су у суштини Срби, јер су то име носила многа словенска племена, од Балкана, Тракије, Блиског Истока, Мале Азије, Персије и великог дела Европе. Како се то име понегде губило или појављивало, најбоље можемо видети из чињенице да су и Срби на Балкану, у некаквом другачијем развоју догађаја, могли данас да носе друго народно име, Раси на пример.
Ипак, да сада не би сувише упловили у оне воде, које су нам неопходне, али су у домену једног сасвим другачијег приступа лингвистичкој и историјској науци и специјализованих институција, којих ми још, нажалост, немамо, вратићемо се оним питањима и проблемима, због којих нисмо у стању да јасно сагледамо наше место у свету. Прва и основна српска мука, као по обичају, јесте српска власт, која никако да отвори очи и схвати, да се српски национални циљеви никако не могу остварити једном поданичком политиком, у којој се покушава угодити свему и свачему сем ономе од чега зависи живот и судбина наше деце. Српска мисао, поготово, након Другог светског рата, страховито се урушила, а данас нам прети велика опасност да она сасвим изгуби на оштрини и претвори се у пуко понављање онога што нам други сервирају, с јасним циљевима маргинализације и одстрањивања Срба са мапе Европе. Ако то допустимо, такав крај смо и залужили.
Да би се уопште могло кренути у велики посао, који подразумева враћање српске самосвести и српског достојанства, неопходно је, као прво, да се са српске политичке сцене уклони данашња, крајње неспособна и антисрпски оријентисана власт. До тога се може стићи, једино, ако се, коначно, највеће српске главе, најумнији појединци, које тренутно имамо у цеокупном српском телу, уједине и добро организују. Неких назнака има у том правцу, и у матици и у дијаспори, тако да би у догледном времену, а најкасаније на следећим редовним изборима, српска стварност могла да изгледа много привлачније, чак много лепше и од онога што би и највећи оптимисти могли замислити. Није тачно да се ми никако ме можемо сложити, иако је таква слика о нама самима, вековима уграђивана у нашу свест. Ми тако нешто још нисмо покушали, а ако покушамо, видећемо да ће ти ићи далеко лакше него што претпостављамо. Медији, поготову визуелни, данас су она сила, којој се било ко тешко може супроставити. Обезбедимо ли услове да јасно одређена, кристално чиста, искрена и продорна српска мисао завлада нашим информативним простором, сви покушаји утамањивања Срба и њиховог језика, пући ће као мехур сапунице. Без обзира колико је свет искварен, он ипак поштује истину и тешко јој се може супроставити, сем, када се, као у нашем случају, истина за туђи интерес скрива или не саопштава на доследан начин. Замислимо ситуацију, у којој би на чело државе дошли људи, у чијој души још живи она, горе поменута, миленијумима стара, српска умна жица. Тада би они знали да је основно бојиште, на коме Срби никако не могу да изгубе рат, поље културе, српске узвишене мисли и српског језика.
Зрењанин, 03. јула 2003.
Душан Вукотић
suriorao@sezampro.yu