Академик Драган Недељковић
Геополитика бр. 11, 28. јуна 2003.
Треба знати ткати будућност бар на два разбоја: с једне стране, бити у сагласју са светом, са захтевима епохе, али – с друге – и са самим собом! Једно су нужности дневне политике, а друго – политика културе, она на дуги рок и дугог даха, са ослонцем на вековна искуства, наша и свечовечанска.
И трагично смањену државу треба дефинисати као државу српског народа и свих који уз нас живе, стрпљиво и храбро чекајући час да се српске земље уједине.
Како да изађемо из слепе улице у којој смо и даље? Песник би одговорио:
„Прво је: нека сваки зна шта хоће!
О маглу копља никад се не ломе.
Слободе? Добро, ал' то није воће
Што зрело пада у шешир ма коме.
Верујте прво, и стисните пести,
и онда трести, трести!“
Ми још не знамо шта хоћемо, јер око нас је густа магла. Како изаћи из те магле? Крајње је време да се ослободимо заблуда и предрасуда, којима нас је оптеретила комунистичка идеологија, стварајући велику пометњу у осећањима, помућујући свест, замрачујући памет, тако да су сад Срби најзбуњенији народ Европе. И заклети антикомунисти још робују комунистичким заблудама. Савремени мондијалисти, заточници Новог светског поретка, настављају злодело Коминтерне. А некад, и у дугом ропству, морално и духовно јединствени, наши преци имали су јасне појмове о себи и свом народу. Сад смо, међутим, раскомадани и издробљени, јер је лењинско–стаљинска, односно титовско–кардељевска идеологија, посебно она о националном питању, унела велику пометњу. Многа покољења прошла су кроз социјалистичке школе, у којима нису стекли ни национално, ни верско, ни грађанско васпитање; или тачније: васпитани су погрешно, свест им је помућена, осећања изопачена. Тако се некад највећи Срби, они из Црне Горе, одричу Српства; а аутономија Војводине Србије, која је имала смисла у туђој царевини, изопачује се у безумну антисрпску политику, којој се жртвују култура, историјска истина и основно национално достојанство.
Ако хоћемо да зауставимо расуло, треба да се вратимо изворима, да не пристајемо на раскомаданост нашег националног бића, да опет дефинишемо Српство и Српски, како државни, тако и духовни простор. То је столећима било, па и сада би морало бити савршено јасно: пут су нам показали Свети Сава, Доситеј и Вук; на песнички језик њихове завете су превели Његош, Бранко, сва поезија наша, цела уметност и култура. Знало се, па и сад треба да се зна, које су Српске земље и који се потоци уливају у заједничку реку Српства.
Ради опстанка, а у име културе, треба рећи одлучно НЕ сепаратизмима и аутономаштву: они су антикултура, они су болест – васпоставити изгубљену јединственост Српског националног бића.
Држава се распала, али дух не сме да се распадне, ни морал да се сроза! Треба знати ткати будућност бар на два разбоја: с једне стране, бити у сагласју са светом, са захтевима епохе, али с друге и са самим собом! Једно су нужности дневне политике, а друго политика културе, она на дуги рок и дугог даха, са ослонцем на вековна искуства, наша и свечовечанска.
И трагично смањену државу треба дефинисати као државу Српског народа и свих који уз нас живе, стрпљиво и храбро чекајући час да се Српске земље уједине. Онако како је певано у Светосавској химни:
„Да се Српске земље
једном уједине;
сунце правде, слободе
да нам свима сине!
Да живимо сви у слози,
Свети Саво ти помози,
почуј глас свог рода,
српскога народа!“
Ослободите се магле, освежите се на изворима наше вере, свести и самосвести, одбацујући комунистичку идеологију и савремени мондијализам, који је, парадоксално, настављач комунизма – то је неодложни задатак, предуслов опстанка.
Оног тренутка кад је раскомадано тело Српског народа, уз измишљење и вештачко стварање нових нација, раскомадан је и српски морал. Страначкој поцепаности, партијском злодуху, треба супротставити животворно гесло: „Отаџбински интерес је изнад ситне дневне политике“.
У нашем житу има превише кукоља, присутна је издаја, каква се не би могла ни замислити код других народа, и оних који нас окружују.
Живимо у доба мрачњачког плаћеног лагања, коме се морамо супротстављати светлошћу истине, не прихватајући језик мржње, клевета и лажи!
Убијене душе, Срби као да су осуђени да буду народ поразних моралних својстава, ниског квалитета. То морално срозавање мора се зауставити. Срби не смеју прихватити оцене својих непријатеља. Српска посла више не смеју бити најгора могућа посла, него најбоља и најплеменитија могућа посла!
Срби нису криви за рат: рат им је наметнут, други су га хтели. Срби су се бранили, често неспретно и несрећно. Срби су без кривице криви.
Али јесу криви према себи, јер су лаковерно прихватили заблуде, одричући се својих најбољих предања, своје вере и свог националног достојанства. Свима другима доносили су слободу; себи су је, бесловесно, ускраћивали.
Срби су криви и зато што нестају: више их умире, него што се рађа. Пад наталитета израз је кукавичлука пред животом, знак егоизма и моралне пометње. Ако неће да одумру, а народи су смртни, Срби се морају тргнути и неговати бројне породице. На том самоодржању треба да раде све српске силе – духовне, друштвене, државне.
Није довољно само рађати децу: треба децу подизати и васпитавати. Реформа васпитања, односно школе, од пресудног животног је значаја. Неопходно је супротставити се, свим снагама, постојећој реформи образовања којој је циљ даље убијање душе Српског народа, брисање његове свести, претварање Срба у безбудућно, издишуће становништво, апатриде усред Отаџбине.
У расејању, на свим континентима, живи трећина Српског народа. Дијаспори је хитно потребна велика подршка Отаџбине, јер смртоносна асимилација је у току; а Матици је нужна помоћ дијаспоре, како материјална, тако морална и духовна. Разбацани по свету, Срби се могу одржати и спасти само брижљиво негујући јединство. Где јединство влада – ту станује Бог, Бог правде, Бог наде, Бог спасоносне љубави.
Геополитика бр. 11, 28. јуна 2003.
Академик Драган Недељковић
Председник српског народног покрета „Светозар Милетић“
http://snp-miletic.narod.ru/