Читам ових дана оштре критике изречене на рад Бојане Лекић, новинарке која ме је у време општег информативног мрака пленила својом храброшћу и смислом да и лидерима тадашње опозиције а и учесницима у власти постави провокативна и непријатна питања. Њена позиција новинара од личног интегритета, али са јасно дефинисаним демократским ставовима, била је за мене оличење новинарске храбрости и независности.

Када је након октобарских догађања доживела непријатности у сопственој кући само зато што се усудила да прими новчану награду од тада у најгорем светлу представљаног ратног профитера Богољуба Карића, а данас ипак често виђеног бизнисмена у окружењу премијера Ђинђића, сматрала сам да је Бојана Лекић ипак само жртва своје наивности.

Данас, када је Бојана Лекић ни мање ни више него на функцији коју су пре ње обављали Митевић, Милановић и Комраков и када се из пера њених садашњих колега из куће може закључити да ради управо исто што су радили и њени претходници, признајем да сам збуњена и разочарана.

Да ли је могуће да функција главног уредника у Информативном програму државне телевизије може од независног новинара и личности од интегритета, каквом смо видели Бојану Лекић, да преко ноћи створи режимског послушника? Шта значе њене изјаве да Војислав Шешељ, ипак лидер једне моћне опозиционе партије, не може да буде њен гост, јер она сматра да његово понашање, па самим тим и његови политички ставови, нису примерени државној телевизији?

Може ли новинар државне телевизије која претендује да се претвори у сервис свих грађана сам да одлучује кога ће политичара позвати у госте, а кога неће? Није ли легално изабрани представник народа у скупштини, и Савезној и Републичкој, неко ко самом својом функцијом мора бити присутан на телевизији која је јавни сервис грађана? Откуд Бојани Лекић напрасно таква образложења, ни мање ни више, у провереном стилу њеног претходника Комракова? Шта се догодило са оном Бојаном Лекић коју смо познавали и волели?

Да ли је та функција у РТС-у Бојани Лекић била уопште потребна? Размишља ли она о томе, да ли се сада каје што је то прихватила или је можда новац без обзира чији (амерички, Карићев или Ђинђићев) једини мотив који покреће новинарку Бојану Лекић?

Жао ми је што више немамо Бојану Лекић.

ВЕРИЦА КРСМАНОВИЋ,
БЕОГРАД

Политика има смисла и оправдања ако служи отаџбини и народу. Отаџбина је света и неприкосновена, увек изнад странака. Срби су сад на странпутици, јер им је страначко постало важније од отаџбинског. Срби су несрећан народ који је изгубио дар Духа Светога, а то је заједнички језик.

Српски народни покрет Светозар Милетић није и не сме бити нова политичка странка.

Наша је несрећа што смо раскомадани: живимо на свим континентима наше планете, у двадесет једној земљи, као и у шест република пропале, поцепане Југославије, углавном обесправљени, тешко понижени и увређени. У самој Србији већ има 257 партија. Ми нисмо сишли с ума да стварамо 258. странку. Ми се бранимо од разорног страначког злодуха, супротстављамо се поделама које уништавају наше национално јединство. У наш круг су сви родољуби добродошли; њихово страначко опредељење нама не смета уколико су, пре свега и изнад свега, родољуби и ако на прагу овога Покрета оставе своје партијске страсти и непомирљиве деобе. Јер, ми смо покрет отаџбински, који тражи заједнички језик, негујући духовно јединство и моралну солидарност упркос разликама, које никад не смеју бити непремостиве...

Ако ћемо да преживимо, мора да престане важење кобног правила по коме „највећи враг је Србин себи сам“ јер, ако за највећег противника имаш себе, нема наде да ћеш победити, напротив, све ћеш изгубити. Зато, нека су проклети зли дуси, који сеју раздор и упорно руше јединство нашег народа!

Рекох: Српски народни покрет Светозар Милетић није нова странка; он је покрет дубоко укорењен у наше историјско искуство, болно искуство овог, зацело, многонастрадалог народа. Последњи је час да се спасавамо. Милетић би нам рекао: раскомадани српски роде, опамети се да би се ујединио и тако опстао на овој страшној историјској ветрометини! Одбаци оне који ти муте памет, продају те будзашто, претварају те у роба!

Не морамо да их именујемо: они ће се сами препознати, а нема их, нажалост, мало. У нашем житу превише је кукоља. Ни у једном народу нема толико подлих и мрачних Јуда. Треба им се супротставити светлошћу наше свести, неукротивом вољом за јединством, чистотом нашег родољубља, високим моралом и политичком далековидошћу. Хаос у коме живимо толико је апсурдан, да не може дуго трајати; помрчина је густа - свануће је неизбежно. Гушимо се у пороцима, ваздух се мора прочистити. Политички говорећи, неопходни су што пре избори да би народ дошао до речи и изрекао свој суд.

Српски народни покрет Светозар Милетић нема жељу ни намеру да се меша у права ваше савести; уверења су слободна и ми вам не можемо рећи за кога да гласате - то је ствар вашег слободног избора, на који има свако од нас неприкосновено право. Али, морамо вам рећи за кога да не гласате и које нечисте силе да не подржавате - ни по коју цену: не смемо дати свој глас онима што черече тело и убијају душу нашег народа, не смемо подржавати оне који распродају национално благо, претварајући нас у колонијално робље, продане душе што служе нечистим силама, клеветнике по којима смо ми Срби криви за сва злодела двадесетог столећа.

Не смете гласати за аутономаше, јер аутономаштво је антикултура и антиисторија, јер је аутономија имала смисла само у туђој империји, а не у држави српској и југословенској. Гласати за аутономаше, то би значило гласати против свих великана српских, посебно оних бројних из Војводине - Србије, то јест против Доситеја, Текелије и Стерије, против Бранка, Ђуре Јакшића и Змаја, Лазе Костића и Каћанског, Јакова Игњатовића и Стевана Сремца, против Црњанског и Пупина, Орфелина, Крачуна и Константина Данила, Уроша Предића и Паје Јовановића, Корнелија Станковића и Јосифа Маринковића, против знаменитих архијереја и славних патријарха српских, против свих вредности, духовних и моралних, националних, верских и уметничких широм војводства српског и свеколиког панонског српства...

Зар све њих, те највеће Србе, и највеће људе међу Србима, презрети, изневерити и одбацити да бисмо послушали бедне аутономаше, посувраћену децу комунизма, заточенике апсурда? Толико малоумни не смемо и, зацело, нећемо бити. Уверен сам: у свима нама надвладаће разум и понос, а не безумље и бешчашће.

Нешто слично бих рекао и Србима из Црне Горе, доскора најсрпскије међу српским земљама. И у Црној Гори дилема је јасна: или сте духовно потомство Немањино, светога Петра и светога Василија Острошког, Његоша, Марка Миљанова и Николе Петровића или сте никоговићи, следбеници чудовишта опустошене душе, што служе само златном телету.

На раскршћу смо сви: или ћемо служити Господу или ћемо се понизити пред Сотоном.

Говорим вам, као увек, искрено, јасно и отворено, питајући се да ли сам нашао прави језик, достојан духа нашег покрета? И наш језик, као душа и ум наш, треба да је чист. Доста нам је прљавих речи, у којима је задах мржње: доста ниских свађа и одвратних приземних распри; доста лажи и фалсификата, гомиланих деценијама за комунистичке страховладе, која нам је уништавала самосвест и изопачавала појмове; доста притисака на школе, у којима је, и кад нису биле лоше, недостајало национално васпитање, верско васпитање и грађанско васпитање!

Јуче су насиље над свешћу вршили комунисти, сад њихова духовна чеда - мондијалисти, подједнако кобни за наш род. И многи други покушавају, и често успевају, да нас збуне и помуте нам појмове. Ту је, недавно, надбискуп београдски, монсињор Станислав Хочевар, препоручио православним Србима да се очисте, то јест одрекну, од светосавља. По надбискупу, код нас у Србији има дискриминација у односу на друге вероисповести, а као пример је навео слављење светог Саве у школама у Војводини, у „традиционално несрпским и неправославним областима“.

Зар је могуће да надбискуп не зна да су Срби, односно Словени, присутни у Панонији знатно раније од Мађара, а поготово од Немаца. Свети Методије, брат Ћирилов, мисионарио је у Панонији, све до Сирмијума, више деценија уочи најезде Мађара. Готово сви манастири фрушкогорски, као и извесни прекодрински, сазидани су у доба Немањића и српских деспота, пре великих сеоба Србаља. Није случајно Војводина-Србија завичај, готово свих, српских химни, осим „Онамо намо“, као и светосавске химне „Ускликнимо с љубављу“, коју је испевао, 1735, владика вршачки, потоњи митрополит сремско-карловачки Јован Георгијевић.

На говорно српски са црквено-словенског ју је превео прота и катихета сегедински Павле Стаматовић 1839; та светосавска химна се певала северно од Саве и Дунава као причасна песма; а забележио ју је кувеждински јеромонах Силвестар Вучковић. У Кувеждину, чија је црква посвећена Светом Сави, особито свечано се светковала храмовна слава, већ од 16. века. Запис кувеждинског јеромонаха је доспео у Хиландар, у чијем се архиву побожно чувала химна „Ускликнимо с љубављу“. Ноте за хорско појање први је дао Корнелије Станковић из Будима, у којем су Срби били веома бројни.

Та композиција је изведена у Бечу 1858. године. У србијанским школама, Свети Сава се слави од 1840: српски Совјет је одобрио, јануара 1840, предлог Лицеја у Крагујевцу „да Свети Сава за све школе у отечеству нашему патрон буде“.

Такве ствари треба знати. Нама су нужни знање и истина, да нас одбране од лажи и очисте од предрасуда, а изнад свега нам је драгоцена љубав, да нас одухови и оплемени. Додаћу још: језик нашег покрета треба брижљиво неговати: да буде језик истине и источник љубави. Истину је,тешко поднети; али кад се она казује љубављу, прима се са захвалношћу чија је срж, опет љубав. А „најбољи знак истине јесте једноставност и јасноћа; док је лаж увек замршена, накинђурена и речита“. Неко мора бдети над истином и жигосати лаж; а сви ми, треба да смо љубави. Ја често понављам да не признајем други знак надмоћности сем доброте.

Бетовенова је то реч кад ми се противници обрате погрдним изразима, ја им опет узвратим племенитим позивом из „Девете симфоније“, а Шилерове „Оде радости“, коју пева хор: „O Frojnde, niht dize Tene!“ (О пријатељи, немојте тим тоном!). Јер, морамо неговати језик узајамног разумевања и љубави, језик културе, знајући да је у култури наше националне културе и великана европске и светске цивилизације! Служећи вредностима, духовним и моралним, бићемо имуни према заразним болестима страначког злодуха, аутономаштва и сепаратизма, који нас разједињују, воде у распад и унижавају.

ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ,
БЕОГРАД