На првом месту желим да захвалим Иницијативном одбору за формирање Српског народног покрета Светозар Милетић, што се сетио и мога имена и позвао ме да присуствујем овом племенитом скупу. Остаје нам да се надамо да ће нови народни покрет добити достојно место у друштвеној делатности Војводине и да ће одговарати оним историјским изазовима који су створили неопходне предуслове да се он појави на светлости дана.
Желео бих да прозборим неку реч о две ствари.
Без обзира на трагично осећање да смо се нашли у незавидној ситуацији, у којој се некада и Светозар Милетић борио са вишим силама, управо његов пример данас неопходан да се охрабримо да све није изгубљено и да се излаз из тунела може наћи. Историјски пад српског народа још није додирнуо чврсто дно и ова ће се криза даље продубљивати. Као некада у прошлости, име Светозара Милетића је постало заједнички називник целог српског националног покрета и његових историјских стремљења. У мојој Херцеговини су 1876. кад је Мићо Љубибратић покушавао да устанку српског народа даде један виши историјски смисао, Светозар Милетић био предвиђен да буде председник једне опште свесрпске Народне скупштине. Хабзбуршка полиција и сепаратисти кнеза Николе су се побринули да се тај историјски чин онемогући. Ипак је име Светозара Милетића остајало и даље надахнуће и херцеговачким побуњеницима, једнако као и српском народу у Војводини тога времена. Присетимо се да је Светозар Милетић говорио да ће се српско национално питање решавати у оквиру Источног питања, када један „бољи кобац“ помути могућности хабзбуршке монархије да може несметано деловати. Повампирени дух хабзбуршке Средње Европе је над нама данас произвео поремећај природног развоја народа и друштва Југоисточне Европе а нама самима је исто онолико кобан колико и свим другим око нас. Повратак из мртвих идеја о Санстефанској Угарској, за коју су сви животни сокови, одавно пресушили, не може усрећити никога.
Друга ствар о којој желим да прозборим неколико речи, а ради тога сам овде и изашао, односи се на идеологију регионализације, која нам се као историјска неман, као природна невоља стално намеће, а да ни сами не знамо одакле и са каквим намерама.
Недавно смо били у прилици да прочитамо један пројекат о регионализацији Србије. Тај пројекат је пренела београдска „Политика“, а можда га она са своје стране и рекламира. Говори се о подели Србије на регионе - Војводина, Косово, Југоисточна Србија, Југозападна Србија, Шумадија и Београд са околином. Уморићемо се ако заређамо да се присећамо сличних пројеката о регионализацији, које неки појединци, политичке странке, „невладине организације“ и различите установе стално изнова ваде на површину. Оно што је у свему томе више него белодано, јесте чињеница да ово питање регионализације није дошло одоздо, ни из једног народног покрета било ког народа који живи на јужнословенском простору. Питање регионализације је ствар коју ветар доноси однекуд одозго, као нешто што је извањско, а не природни продужетак захтева за већим степеном демократизације и побољшање друштва у целини. Ту је, наравно, по среди и папагајска природа наших и балтичких политичара, који почињу да говоре о стварима о којима у правом смислу речи нису обавештени. За њих погрешно мисле да је то управо оно што они под појмом „регионализације“ подразумевају. Прва и основна ствар коју би трбало да јавно кажемо нашим политичарима јесте правило које гласи: „Реч регионализација није оно што ви под тим подразумевате“. То није ствар која је никла у домаћој башти. Као идеологија и пракса, планови регионализације долазе из западне Европе, где су никли после слома Немачке 1919. и од тог времена се стално као вампир поново буде... кад се светлости почну гасити.
Многи су, и ја међу њима већ давно писали да будућност припада малим аутономијама. Оно што нико од трезвених није могао помислити, то је чињеница да се пројекат малих аутономија може намештати одозго, као средство којим се зауставља и онемогућава процес доградње демократске државе и њено испуњење. Данас се управо то дешава пред нашим очима - маше се заставама локалне аутономије, малих регија, као средство да се точак историје врати назад и национална држава заустави у процесу дубљег демократизовања. Идеологија регионализације је постао баук Сантефанске Угарске, да се из мртвих врати и нешто што су панонске вође одавно разнеле и онемогућиле. Главобоља регионализације Средње Европе је ствар далеко присутнија у разним лобијима америчког конгреса, где се буљуци старих добрих хабзбуршких дана још размећу фондовима који се у такве пројекте улажу. Ту су и мозгови „Ранд корпорације“ који цртају планове авантуристичких преврата.
Једно је историјска тековина досадашњег развоја који се не може ни порећи, нити зауставити. (Узгред да се присетим, да сам као млад доцент на специјализацији у Принстону, одлучио да присуствујем једном предавању које је ту, 1961. године, као гост неког мађарског лобија, држао Ото Фон Хабзбуршки. Било је забавно гледати чаплиновске покрете по позорници Хабзбуршког принца, који се ту нашао непознат, непозван и са крајње малом знатижељом публике да нешто од њега чује. Касније сам препознао једног од домаћина, као брицу код кога сам се редовно шишао и који ми је забавно причао о путовању камионом од места „Билек“ до места „Гаско“ у време Првог светског рата.)
Не може се порећи да је ослобођење балканских народа од хабзбуршке и отоманске власти 1918, била трајна тековина народа који су у тим монархијама живели. Никакви лобији, возачи хабзбуршких војних камиона око места близу црногорског фронта које се зове „Билек“ (Билећа), не могу бити историјски носиоци демократије на Балкану. Они чак нису ни права жеља америчке владе, него нешто што је наметнуто, јер ништа боље необразовани и неотесани њени бирократи нису могли изумети него да се враћају ватиканским мртвацима о ускрснућу католичке Средње Европе. једном ће и у америчком конгресу схватити да се са ватиканским мртвацима не може далеко.
Идеологија регионализације је подједнако погубна данас за Републику Српску, где се нови цивилни адлатуси, као њихови имењаци из хабзбуршких дана пре 1914. труде да све разбију у кантоне, да поделе једва зараслу Дејтонску рану у нове зоне, који ће укинути постојеће ентитете: и покушати са мртвим експериментима обнове државне целине Босне и Херцеговине.
Први пут у историји је пројекат регионализације Босне и Херцеговине покушан на Цариградској конференцији дипломатских представника тадашњих великих сила крајем 1876. и почетком 1877. године. То је време великог народног устанка када је 28. јуна 1876, било проглашење уједињење Босне са Србијом, и Црне Горе са Херцеговином, а Светозар Милетић предвиђен за председника скупштине. Та „Цариградка конференција“ је настојала да поништи такво решење, а иза ње су највише стајале хабзбуршка и британска дипломатија. Када је створен план о аутономној Босни и Херцеговини, са једним гувернером на челу кога би постављао турски султан, а народ различитих вера би се организовао у локалне кантоне. У француском оригиналу се та локална аутономна јединица назвала кантон, а у турском преводу мудирлук. Поново нас данас желе да умудирлуче у Босни и Херцеговини, да експериментишу са недемократским решењима и разрежу једва срасле ране Дејтонског споразума из 1995 године.
Идеја о „Војвођанској регији“ је настала у оквиру немачког покрета „Федерални савез немачких народних група“. Она вуче порекло из времена Вајмарске Немачке 1919. Нацисти су је били прихватили и са одређеним изменама покушавали да употребе као формулу окупљања европских регија око будућег немачког Рајха. Радило се о покрајинама мешаног етничког састава, од којих данас има незнатно мало са присутном немачком националном мањином. Немачки народ демографски назадује. Више је бивших Немаца од којих више већина не зна немачки језик у стању да се насели у Немачкој, него да се из ње поврате у некадашње мешане покрајине.
Историчари Валтер Фон Голденбах и Ханс Ридигер Минов су у књизи о немачкој спољној политици и етичком парцелисању Европе(Валтер вон Голденбацх унд Ханс Рудигер Михов: Вон Криег. Дие деутесцхе Аусс: енполитик унд дие етхнисцхе парзеллиерунг Еуропас, Берлин, 1997) описали делатност тог „федералног савеза“, који живи од званичних државних фондова. Један „Европски центар за питање мањина“ од 1996. води историчар савремене историје Стефан Требст. Познати су његови радови о македонском питању. Као директор тог центра је био и политички саветник Албанаца. Заступа теорију да је албанско питање најзначајније мањинско питање у Европи, а једнако угрожава стабилне границе Југославије, Македоније и Грчке.
Након једног зборовања у Темишвару 1995. овај се савез, са канцеларијама у немачком Министарству иностраних дела, ангажује око могућности окупљања Банатске регије. Двојица поменутих аутора су навели и новчану суму за дневнице, која је немачко министарство платило учесницима.
Овде бих желео да завршим, са једним закључком. Тај пројекат Банатске регије је пропао, јер нема довољно Немаца у Румунији који би политички прихватили његово оживљење. Због тога је пребачен на румунске владаре у Трансилванији, а одатле поново обновљен у идеји о Војвођанској регији.
Мој закључак је ово не треба да потцењујемо овакве пројекте. Могу иза њих да стоје балзамовани симболи хабсбуршких престолонаследника са чаплиновским гестикулацијама приликом предавања, али иза тих балзамованих утвара нам се данас намећу формуле за решавање наше будућности. Једно нека нам је јасно - ми нисмо једини који су Европи погубно изложени вампирима Санстефанске Угарске. То није демократски покрет, него стратешки прорачуни да се ојачају грудобрани против будуће демократске Источне Европе и Русије. Ни мађарском народу ова мртва водица не може бити животни лек. Ми се морамо приклонити духу демократије свих угрожених народа и у сарадњи са њима тражити одговоре.