Окупили смо се зато да укажемо на то како наши политичари - аутономаши, који све више показују сецесионистичке намере, фалсификују историју за своје дневнополитичке потребе. Они непрестано истичу вековне тежње Срба на подручјима данашње Војводине за изградњом своје аутономије. При томе заборављају да кажу да су Срби желели да стекну своју аутономну територију у оквирима Аустрије и Угарске да би се сачували од германизације и мађаризације, да би спасли своју српску православну веру.
Колико су се Срби залагали да створе своју аутономну територију и да у њој стекну што шира аутономна права - толико су две владајуће нације - Немци и Мађари - били против тих и таквих српских захтева. Мађари и Немци буку против било какве српске аутономне територије зато што су, не без разлога, сматрали да би таква територија де факто представљала државу у држави, да би њоме била ослабљена Аустрија, однодно Аустроугарска.
У сваком случају, залагање за аутономију у Аустрији и Угрској било је превасходно српско национално, политичко, верско и културно питање. То питање није било и није могло бити решено у оквирима Хабсбуршке аустроугарске монархије. Оно је решено тек стварањем заједничке државе 1918, када је Војводина, 25.новембра те године ушла у састав Краљевине Србије.
После 1918, до данашњег дана питање аутономије Војводине није више било, нити је данас српско национално питање. Захтеви за аутономијом после 1918. до данас су суштински другачијег карактера од оних до те године. Аутономашким захтевима после 1918. више није било решавано национално питање Срба. Иза тих захтева тада су стајали Мађари и Немци који су дотле били против аутономије Војводине. Мађарима и Немцима придружили су се у мањем броју Срби, али из економских, а не националних разлога.
Тако су дојучерашњи противници аутономије постали њени поборници. Немци и Мађари, у оквирима Краљевине СХС и Југославије, желели су аутономију, државу у држави, којој су тежили Срби у оквирима Аустроугарске. После 1918. процеси су се обрнули. Чему су некада тежили Срби, сада су тежили Мађари и Немци. Оно што су Мађари и Немци, чувајући територијални интегритет своје државе, одбијали да даду Србима сада су тражили од Срба да би разбили територијални интегритет српске државе.
Кратко речено, ако се говори о вековним тежњама Срба за аутономијом, мора се знати да је та тежња остварена 1918. године. Све аутономне тежње које су уследиле после тога и које су данас актуелне немају српски, већ изразито антисрпски карактер. Да би својој аутономашкој и сецесионистичкој политици прибавили историјски легитимитет, да би се представили као настављачи борбе за српске националне интересе, данашњи аутномаши кривотворе историју када се позивају на вековне тежње за аутономијом Војводине. Тим грубим фалсификовањем историје, заваравају и залуђују народ. Тиме га они воде на странпутице и у сигурни суноврат. Ми смо се овде и окупили зато да у оквиру покрета који оснивамо поведемо борбу за истину, а против лажи, за чињенице, а против фалсификата и све то за добро не само српског народа и грађана Војводине.
Овде нас је окупило велико незадовољство начином на који се води државна политика. Окупила нас је брига због тога што неспособни, недорасли и незрели аутономашки политичари растачу нашу земљу и њоме се поигравају хазардним играма. Због тога што је и садашња држава, као и она пре смене од 5. октобра, и за време Јосипа Броза, строго партијска, само што је Брозова била једнопартијска, а досовска вишепартијска, одбир кадрова је и сада, као што је и био, строго партаизован. Због тога се кадрови не бирају по критеријумима стварних вредности, већ по партијској припадности. Формално се не чује да су потребне морално - политичке подобности, али у пракси без те подобности нико не може добити ниједну руководећу функцију. Тако је то од врха до дна.
Овде нас је окупило незадовољство и жеља да га изразимо, због тога што нас Србе нова власт у Војводини од националне већине претвара у национлну мањину. Ми јесмо за равноправност свих народа Војводине, али нисмо спремни да будемо подређени било којој мањини, као што никоме не желимо ни да се надређујемо. Нећемо да се одричемо нашег националног идентитета, наше историје, традиције и културе, наших националних и државних интреса за љубав националних мањина, али немамо ништа против тога да и националне мањине, уз пуно поштовање наших националних и државних интереса негују, чувају и крепе наше националне особености, своју историју, своје традиције и своју културу. Ово казујем стога што је данашњу власт по многим градовима Војводине, као што су Нови Сад, Кикинда, Зрењанин, Нови Кнежевац и други, захватила права манија да мењају, траже и налазе датуме када ће се обележавати дан града.
Нови локални властодршци, праве незналице, по правилу, траже датуме из времена Марије Терезије и Јосифа другог. Они не знају шта се збивало за време влада Марије Терезије. Не знају да је баш та царица и краљица поништавала све српске привилегије на чијим основама је грађена српска аутономија. Не знају да је за владе те царице, на разним ратиштима Европе, за добро царства и династије Хабсбурга, изгинуло највише Срба граничара. Не знају да је за владе те царице вршено највеће насиље над Србима ради покатоличавања. Ако све то не знају управљачи наших градова по Војводини, ако су толике политичке аналфабете да беже од светлих тренутака наше историје, а враћају се у времена највећег мрака, како им можемо веровати? Могу ли нас такви људи у данашње време водити? Смемо ле се њима препустити? Где ће мо с њима стићи и шта ћемо од њих добити?
Намера тог њиховог враћања у маријатерезијанску, јосефинистичку и францјозефовску прошлост је да се додворе и умиле Европи, да покажу и докажу да су одавно њен део и да се битно разликују од своје сабраће јужно од Саве и Дунава, од Балкана и Балканаца. Без трунке достојанства, без историјског знања и историјске свести, они се тиме понижавају и препоручују онима који их презиру, а одричу се корена којем припадају и чији су неодвојиви део. То је у исто време и тужно и ружно. Тужно и ружно је зато што се аутономаши опредељују за датуме који су настали куповином, а не за догађаје који су плаћени људским животима. За њих, очигледно, већу вредност има новац него крв наших предака.
Историја ће о томе изрећи свој суд и , сигурно је, аутономаши ће у њој добити место које им припада. Ако се они данас, својих поступака не стиде, уеђен сам да ће их потомство презрети. Њихово понашање је доказ незнања, аморалности примитивизма, ступидности и издајства. То су тешке речи, али су примерене делима која су на општу срамоту почињена и још се чине.
Овде смо се окупили да искажемо незадољство средствима информсања која су, осим часних изузетака, у служби владајуће политике. Као и у претходном систему, владајућа политика и њени челници имају над медијима монопол. Они намећу своје ставове, а гуше сваку другачију и слободоумнију мисао. Војвођански медији и политичари из тзв. аутономашких странака трују масе не само аутономашком него и сепаратистичком политиком. На разне начине, аутономаши и њихови медији антагонизују српски народ с ове и с оне стране Саве и Дунава. Неаргументовано и неодговорно, али смишљено и злонамерно, покушавају да на рачун српског развијају неко војвођанско осећање, које ће се разликовти од српског и бити с њим у сукобу. Изјаве у том смислу чули смо са више страна. У антагонизовању Београда, Србије и Срба с десне стране поменутих река највише се користе непоткрепљене тврдње о економској експлоатацији Војводине. На тој основи, аутономаши стварају фронт према Србији и Београду и на тој основи граде, не само аутономашку већ и сепаратистичку и сецесионистичку политику.
Свесни да су дошли на кормило захваљујући антимилошевићевском расположењу, да народ није гласао за њих зато што им верује, већ зато што је помоћу њих и преко њих желео да се ослободи Милошевића, а аутономаши знају да су кратког века и зато се труде да заграбе што више и што брже. Отуда њихове изјаве о томе да аутономију треба отимати. Да у народу имају подршку, они аутономију не би отимали, већ би је стварали демократским и парламентарним средствима борбе. Не би се служили насиљем и каубојским методама, које смо недавно имали прилике да видимо.
У категорију отимања и изграђивања елемената војвођанске државности спада и покушај поновног стварања Војвођанске акаде-мије наука. Српском народу по броју становника, научном и уметни-чком потенцијалу и финанскијским могућностима, сасвим је довољна САНУ. То врло добро знају и аутономаши. Међутим, њима је потребна Војвођанска академија наука да би њоме стекли још један атробут Војвођанске државности. Колико би то стајало Војводину и Војвођане и да ли би они од те нове академије имали стварне користи, то аутономаше уопште не занима. Штавише, академицима који би били спремни да напусте САНУ и да се учлане у ВАНУ обећаван је петоструко већи академиски додатак од оног који имају чланови САНУ. Може ли се све то назвати пооштреном, мудром и рационалном политиком или је то политика деструкције, деструкције установа, српске државе и српског народа? Та деструкција води се у свим подручијима живота и на свим нивоима данашње војвођанске власти. Ми смо се овде и састали зато да на све то скренемо пажњу, да обавестимо нашу јавност да зна с ким има посла и шта се дешава на политичлој сцени, шта наши аутономаши причају и шта раде.
Ми не оспоравамо аутономашима демократско право да се боре за своје идеје, мада се с њима не слажемо. Међутим, и овим скупом и читавом активношћу Српски народни покрет „Светозар Милетић“ јесте и биће против практичних активности аутономаша зато што их сматра штетним и опасним како са националног, тако и са становишта нашег државног интегритета, као и мира у овом региону. Наш задатак биће да разобличавамо аутономаше, да јавност упознајемо са њиховим погубним намерама, да се супротстављамо њиховој деструкцији, која под видом борбе за аутономијом и неким бољим материјалним статусом Војводине има задатак да остварује њихове групне и личне интересе.
Ми немамо намеру да идеализујемо статус у коме се налази Војводина. Добро знамо да се у многим областима, као што су управа, судство, финансије и другде могу и морају наћи боља решења од постојећих, али у тражењу тих решења нећемо да декомпонујемо државу до које нам је стало, коју хоћемо да чувамо у неокрњеним границама и да је бранимо од свих који на њу на било који начин атакују. Питање аутономије Војводине и начина његовог решавања за нас је пре свега и изнад свега демократско питање. Уверени смо да је највећи део нашег народа опредељен за исте патриотске циљеве за које се и ми опредељујемо. Међутим, народ је недовољно или погрешно обавештен. Често је збуњен. Наша је обавеза је да га о свему објективно информишемо и да га ослобађамо страха од могућих притисака, претњи и било каквих рђавих последица.
У остваривању својих циљева и намера Српски народни покрет „Светозар Милетић“ биће отворен за све грађане који прихватају његова програмска начела, без обзира на то којој политичкој странци припадају. Покрет ће подржавати све политичке странке које се залажу за територијалан интензитет Србије, а осуђују тзв. аутономаше, који не бирајући средства, по сваку цену, хоће да интернационализују питање Војводине, да је претворе у Републику и, у фазама постепено је отцепе од Србије.
У складу са вековним патриотским и државотворним настојањима Српске православне цркве ми очекујемо да ће се нашем покрету, на примерен начин прикључити наши архијереји и наши свештеници. Уверени смо да због часних циљева које имамо неће изистати њихов благослов и њихова морална подршка, која нам је неопходна ради опстанка на овим прадедовским просторима, ради очувања наше националне индивидуалности и српске православне посебности. Сепаратистичким и сецеонистичким намерама такозваних аутономаша Војводине те посебности су угрожене, а ми хоћемо да их очувамо, да, којим случајем, не западнемо у неко стање које је владало пре 25. новембра 1918. године, чему својим ступидним поступцима теже неки, на срећу не сви, садашњи функционери наших градова у Војводини.
Народни покрет који оснивамо имаће задатак да у складу с Милетићевим свесрпским осећањем ради на брисању свих међусобних разлика, да потире све подвојености, да упућује на духовно обједињавање, на међусобно тешње повезивање. Сучељавања на основи староседеоци и колонисти (дођоши) злонамерно негована и подгревана, погубна су по све нас и морамо се трудити да их, за сва времена, искоренимо, да нашим несрећним супарништвом сами себи не наносимо штету, а користимо непријатељима.
Наш покрет имаће задатак да се избори за то да наше избеглице из Хрватске, Босне, са Косова и Метохије у нашој средини стекну сва права и да прихвате све обавезе које имамо и ми, да не буду, као што су сада, апатриди у сопственој домовини.
Гласове који се, ту и тамо, дижу против те наше несрећне сабраће настањене у Војводини од појединаца из Савеза војвођанских Мађара, који су узнемирени тобожњим ремећењем националног састава становништва у појединим деловима покрајине, морамо осудити као нехумане, дрске, аморалне и непријатељске. Такве иступе, ма са које стране да долазе, морамо назвати правим именом, а оне који у нашој кући покушавају да буду већи домаћини од нас самих дужни смо да упутимо на ред и на пристојно понашање.
На крају, у духу Милетићевих либерално-демократских начела, желим да истакнем да ће се наш покрет односити с пуним поштовањем према свима националним мањинама. Он ће неговати и поштовати мултиетничке, мултиконфесионалне и мултикултурне односе. Покрет ће се залагати за сва права која су националним мањинама обезбеђена по међународним стандардима. Трудићемо се да се ничим не огрешимо о права националних мањина, али ћемо од мањина захтевати да се ни они не огреше о нас. Узајамним поштовањем и цивилизованим понашањем желимо да негујемо складне и пријатељске односе, да се међусобно испомажемо, да живимо у слози као добре комшије.
Иницијатори оснивања Српског народног покрета „Светозар Милетић“ јасно увиђају да војвођански аутономаши иду истим путем куда су ишли црногорски сепаратисти док нису дошли до садашњег степена да се референдумом опредељују за опстанак у Југославији или за излазак из њеног оквира. Како је реч о намерама које су велеиздајничког карактера, оне у Војводини морају бити благовремено заустављене и у корену сасечене. Ми смо се овде и окупили зато да јавно и отворено кажемо да се о степену аутономије Војводине може расправљати али да о сепаратизму и о сецесионизму не може бити говора.
Стога што су многи војвођански аутономаши са личним или породичним комунистичким педигреом, знамо да ће се у борби против нас, као криптодемократе послужити већ опробаним методама борбе, да ћемо, са намером да нас дисквалификују, прогласити за српске националисте и шовинисте, за слуге и плаћенике Београда, за самозване душебрижнике Војводине и Војвођана. Такве и сличне инпутације, из већ познатог арсенала нас неће збунити. Нека нас квалификују како им је воља, али нека знају да нас на акцију није покренула никаква мржња према било коме. Покренула су нас чиста и племенита патриотска осећања. Покренула нас је љубав према Војводини и Србији. Убеђени смо да наше уверење и осећања дели огромна већина српског народа у Војводини и да се о наше ставове, оцене и процене народ неће оглушити, утолико пре што се ми не боримо за власт и фотеље, већ за добро народа и државе.