Светозар Милетић

Његово краљевско височанство кнез Александар Карађорђевић

Из кризе уз помоћ Христа

 

 

Драга браћо и сестре,

 

          Ускоро ће се, као што сви ви знате, навршити две стотине година, од како је мој славни предак српски Вожд Карађорђе, стао на чело народног устанка за ослобађање од турског господарства над нашом Србијом. Од ваших предака, из српског Војводства, добио је свој први топ. Колико сам се увек дивио продуховљеном, христољубивом јунаштву и стаменој, трезвеној вери у слободу мојих Шумадинаца, толико је моје сећање на истинску љубав ваших очева према свему што је српско, свагда могло да ме озари и улије наду. Са колико упорности су они знали себе одржавати на томе путу и својој деци преносити оно што данас називамо свест о своме идентитету!

          Током целог деветнаестог века давали су они свој врло значајан допринос стварању и устројавању модерне српске државе. Налазећи се на северним границама српских земаља, стално су били у додиру са културама наших суседа, од којих су многе добре ствари научили, али били су и у споровима са њима, увек се борећи за своја права. И Царевина у којој су тада живели, доделила им је значајне привилегије, колико због доказаних војничких заслуга, толико и због дипломатске вештине којом се одликоваше њихови челници.

          Некако све до Уједињења 1918. године, истрајавао је племенити занос Срба и српског Војводства. Љубав која је дуго трпела, некористољубива, пре свега за јединородну браћу, ушла је у ону прву Југославију са великом надом. Била је то љубав која не завиди, не радује се неправди, а радује се истини, љубав која све сноси, све верује. Слично је било и са Србима из других крајева, рецимо оних, из којих су недавно били сурово протерани, етнички очишћени са својих огњишта, на западу од реке Дрине, са Косова и Метохије. Чезнули су за Србијом, а нашли су се под југословенским кровом, у кући у којој су их, уместо као ослободиоце, доживљавали као притајене завојеваче. Кривицу за велико разочарење које је било захватило српски народ после Првог светског рата, највећим делом сносе они који тих судбоносних година стајаше за кормилом државног брода. Краљ Петар I се, као што је познато, био повукао са државних послова 11. јуна 1916. године, званично због болести, али како мислим, највише због неслагања са прокламованим ратним циљевима Краљевине Србије, тзв. Нишком декларацијом пред крај 1914. године. Дакле, наш данашњи проблем почео је да се кристалише трих година, када је државни врх одлучио да наше славно име замени, нашу историјску државу утопи у једну нову творевину, у којој је нашем народу одузет његов државотворни карактер. Тада је, сматрам, српски народ почео да губи свој, ИДЕНТИТЕТ, своју орјентацију. Све ово што се данас јасно види као коров на српској њиви, почело је да ниче тих година. Опсењени утопијом, ратари повероваше да ће их уместо пшенице хранити плод корова, да ће оваква небрига, неразумевање за њихова вишевековна стремљења бити достојна замена за њихове и све жртве драгих нам предака.

          Али протекло је од тада доста година, промениле су се прилике, променила човекова схватања. Остављен на милост, а више на немилост својим интернационалистима, наш српски народ се данас налази у највећој кризи од оне настале пропашћу Карађорђевог устанка 1813.године.

          Проблем идентитета узрочник је појаве подељених личности. Болест АЛИЈЕНАЦИЈЕ влада и нама, који памтимо једно друго време, наш народ све мање личи на себе. Понајмање на ону слику о Србима, мужевима, витезовима који су задивили свет борећи се за своју и слободу Европе у Првом светском рату. Само, молим да ме добро разумете, не мислим да нам „не ваља народ“, далеко од тога, сматрам да је српски народ без свога ИСТИНСКОГ Вожда дезорјентисан, ослабљен и незаштићен.

          Надам се да Српски народни покрет „Светозар Милетић“ отаџбинско ставља изнад политичког и страначког, па сам због тога прихватио позив да данас будем са вама овде. Јер отаџбина је изнад сваке појединачне судбине, отаџбина нас је створила и ми јој све дугујемо. Странка којој припадам, којој по рођењу једино могу припадати, јесте моја српска отаџбина а српство ми је највећа брига, као што је, надам се, и свима вама.

          Браћо и сестре,

          Изложићу вам укратко моја размишљања о стазама које воде ка излазу из врло тешке ситуације у којој се нашла наша отаџбина.

          Пре свега, налазим да је комуницирање међу нама недовољно. То је питање интерсрпске комуникације које ваља одмах решавати. Сусрео сам се са многобројним истиниски државотворним Србима, чије је мишљење зрело и који имају оригинална решења за многа питања, нажалост, они су на маргини и без великог утицаја на збивања. Сасвим би било једноставно осавременити начине комуницирања, али није једноставно то учинити ако се претходно не осаборимо - ујединимо у ИСТИНИ. Не можемо се осаборити, ујединити у истини, ако не знамо око чега, ако опет своју будућност заснујемо на „нечему“, не уважавајући шта нас је створило и учинило Србима. Већ је постало досадно слушати као се по сваку цену МОРАМО ујединити. То ми личи на мазохизам. Мора бити јасно да се можемо ујединити само око истине и у истини. На вама је да то објасните свима онима који данас нису овде.

          Када говорим о САБОРНОСТИ, онда мислим на успостављање веродостојног додира са оним што називамо СВЕТОСАВЉЕ. У свом развоју, модерна српска држава се много више ослањала на западна искуства, али се јако мало ослањала на оно што нам је завештао Свети Сава. Како се само Србин у прошлости безбрижно угледо на учења сасвим непоуздана, као оно Карла Маркса, а како је леко пренебрегавао истински српску, државотворну, мудру, Богом надахнуту жичку беседу Светог Саве „О правој вери“. Међутим, казаћу вам, ни то није довољно; ако мислимо да је Свети Сава некакав секуларни мислилац, философ, много грешимо. Све што је утемељио јесте на љубави Господа Исуса Христа, на којему је засновао свој државни, духовни, једном речју, друштвени програм. Према томе, мислим да се може постићи жељени циљ, али само под стегом Исуса Христа. Никако као ПРАВОСЛАВНА странка, већ као Срби, појединци, које надахњује вековно светосавско искуство. Нарочито наглашавам - не може бити говора о тобожњим „православним савезима“, због тога што Црква није политичка странка и што такви предлози, који су се недавно чули, само могу да нанесу штету вери отаца наших. Од данас, сваки од вас мора постати мисионар и свима објашњавати да постоји пут према излазу из кризе, уска стаза којом дуго нисмо ходали.

          Свима са којима се сретнете кажите: постоји само један пут! Као усред битке, када настане повлачење у нереду, постоји само једа пут: СВИ ПОД ЗАСТАВУ! Али коју и какву заставу? Ону, на којој је лик Господа Исуса Христа на једној страни, а на другој Његов и наш српски крст.

          Владика Данило будимски надахнуто препоручује да нам ваља засновати будућу Краљевину на, како каже, „литургијском магнету братољубија“. И пре него што се, ако Бог да, обнови српска Краљевина, сасвим је могуће, на овај начин, обновити љубав за брата, то јест наше ослабеле друштвене везе ојачати.

          Идите и кажите свима: као оно половином деветнаестог века, опет је отворено СРПСКО ПИТАЊЕ. Најбројнијем народу на Балкану одузет је животни простор, земље отаца наших. Сабија се на територију на којој неће моћи живети. Поспешује се бегство у свет, увећава се српско расејање. Онима који су још на својим огњиштима прети се новим Уставом, управо новим распарчавањем преосталих територија, извлачи им се тло испод ногу.

          Сабрати се морамо. Неопходно је укључити српску дијаспору у цео процес. Треба радити на укидању бешчашћа која је од стране комуниста било наметнуто честитој и трагичној српској политичкој емиграцији - живима и упокојенима.

          Ево, дошао сам овде са мојим сином, Кнезом Душаном, да вам кажем ових неколико речи, идеја које се тичу нашег опстанка. Надам се да ће Српски народни покрет „Светозар Милетић“ оправдати очекивања која се у њега полажу. Свима реците: није све пропало, ми пут и завет свој знамо.

          Будите озбиљни и трезвени када радите по народним стварима, задатак који је пред вама није лак, захтева од сваког жртву. Али, ако сте ме добро разумели, а мислим да јесте, кренућете у име Божије, да љубављу уједињујете. Љубављу за Србију.

          И нека вам је на помоћи Карађорђево КОЈЕКУДЕ.

 

          ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Сайт создан в системе uCoz