Светозар Милетић

Хаџи Братислав Николић

Противприродни карактер новог светског поретка

 

Животни простор српскога народа сваким даном је све скученији, народ све смућенији, заплашенији, несигурнији. Нови светски поредак (који, уствари, представља процес глобалног обједињавања, глобалног апстраховања свих  посебности, особености, стварности уз употребу свих расположивих средстава   кључујући и примену силе) свом се силином обрушио на српско православно тело и биће у свом најагресивнијем облику.

Овај глобализам испољава се на два плана; друштвеном (националном) и личном. На првом - кроз систематско елиминисање свих националних особености и атрибута, али и њихових носилаца (институција). Оне, мисли се на институције, бивају испражњене од нареченог смисла и циља и као такве остају само формално и номинално националне, док у стварности то су бастиони антинационалног деловања. На другом (личном) плану - темељи се на потпуној деперсонализацији (различношћу) личности, њеном превођењу у индивидуу („нулу у низу нула“) индивидуу програмираног мисаоног склопа. Као ретко где и у ретко којој врсти односа глобализам се циљем користи и као средством допуштајући (и не само допуштајући него и упорствујући) да средство уједно постане и циљ. Тиме се заокружује целина, али не само заокружује него и херметизује, тоталитаризује, глобализује. Као средство али и као циљ (змија која гута свој сопствени реп изображавајући тако круг) појављују се: обезбожење, богоборство, посветовњачење (секуларизација), материјализам као доминантни поглед на свет и „философија живота, потрошња као начин живота (остварено друштво потрошача), релативизовани вредносни ставови чији модел почива не на апсолутном, непроменљивом моралном ставу већ на тзв. ситуационој етици, (релативистичко-етички принцип по којем је морално оно што је у датом тренутку корисно) тј. квазиетичком принципу заснованом на вредностима као што су: користољубље, самољубље, потпуна превласт новца као мере и поретка у свим стварима и односима, надменост и уображење као претежне особине људских карактера које човека одводе у далеке, непостојеће, замишљене светове, у нестварну стварност. Неки ту стварност називају још и - виртуалном.

Смисао једнакости као својеврсног „шлагера“, као речи која носи поруку глобалног разумевања, као речи која тежи да собом изобрази срж такозваног новог морала, је у комунизованој свести, у духу новодопске миротворачке антифилософије живота која такозваним људским правима (правима на једнакост и једнакошћу у правима) уцењује оне којима се та права обезбеђују. „...Америка хоће да створи демократију и људска права да би могла да гута и командује онима који та права прихвате. Ту показује свој демонски карактер, тоталитарни...„ говори владика Атанасије Јевтић. Ово јединство и овакву врсту једначења можемо осликати и речима једног од највећих и најзначајнијих учитеља Цркве Божије, преподобног Максима Исповедника, који вели да ово,„...није далеко, мислим, од покушаја неких да докажу да месец светли исто као сунце, или приморавају ствари неједнаке да међусобно дођу у потпуну једнакост, што је немогуће и неоствариво“.         

Дакле, и личност, овако унижена и осиромашена, сведена на природу па чак и против ње (противприродне жудње и навике код неких) постаје не само последица него и циљ планера Новог светског поретка који својим „научним“ методама господарима света приводе армије бесловесних робова и послушника. Међу најефикаснијим проводницима, који се употребљавају за снабдевање појединаца и друштва разарајућом „енергијом“ јесу наркоманија и верске секте. Док наркоманија спада у ред противприродних људских чињења (својим самоубилачким карактером сведочи трајну постојањску нецелисходност), верске секте представљају особени вид паразитизма, злоупотребу  једне од темељних људских потреба - потребе за вером. Али, и овде се отишло „корак даље“. Последњих тридесетак година верске секте су вештим програмирањем преобликоване у најопасније средство за подривање и разарање бића и устројства националних држава. Антицрквени карактер верских секти престројен је у антинационални и антидржавни и утемељен је на њеном, у основи, антиљудском карактеру. 

Верске секте и наркоманија, у измењеним друштвеним околностима, постају веома опасно оружје у једном специфичном рату, рату неоружаним средствима. У том рату примењује се тактика, коју су неки досетљиво назвали тактиком „Спаљеног мозга“. Овом се тактиком спаљује колективно памћење народа (његов предањски садржај), секу му се корени и његово трајање у прецима и потомцима. Народу се овим начином одузима будућност а појединац се претвара у слепог секташког послушника неспособног за лични подвиг, неспособног да одлучује о себи али и о другима, неодговорног, развлашћује човека од оног најзначајнијег његовог својства - слободе и одговорности.

Секта најпре разара породицу чупајући из ње поједине њене чланове  представљајући себе као квалитетнију замену. То чини необично агресивном пропагандом којом, у првом реду, закида човеку могућност истинитог обавештавања и упознавања тако што о себи нуди лажне податке, скривајући од погледа јавности своју истинску природу и циљеве.          

Надаље, на ширем друштвеном плану, секта се показује у светлу миротворства. У стварности то треба да изазове немар и незаинтересованост за и према проблемима државе и нације. Овом делатношћу секте паралишу, људске резерве и унутрашња богатства државе и народа и онеспособљавају народ за одбрану. Секте распамећују и слуђују народ довођењем у запитаност његов духовни и културни идентитет и оправданост, ваљаност и сврсисходност. Шире дефетизам, раслабљеност, сумњу у своје националне могућности и успешност, ломе отпор. У суштини, секташ више и није грађанин државе и припадник народа, или породице, професије... Секташ постаје - секташ. У крајњем облику испољавања последица секташког деловања огледају се у бројним (неразумљивим и неразјашњивим) самоубиствима, али и убиствима (ова не ретко са видним траговима ритуалног извршавања злочина).    

У деценији која је за нама и коју препознајемо по свеобухватном нападу на српски народ и његов животни простор и имовину, у којој се свом жестином насрће на оно што је најсветије овом напаћеном народу, у времену у којем се чине очигледни напори да се одбрани и сачува целовитост и самовласност народа и државе на простору који је недвосмислена духовна одредница нашег националног бића и трајања - на Косову и Метохији - упоредо са терористичком не престаје ни секташка агресија. 

У тој агресији секте показују веома висок ниво суптилности и богатство понуде.Ангажмани секти врло често крију се иза кулиса од културне понуде а не ретко и научно-образовних активности. Јавне трибине, филмске представе, концерти, али и ревност у пружању хуманитарне помоћи. Све је чешће присуство секти у образовним установама. Ту им се допушта организовање псеудо-научних курсева чији је циљ, наводно, унапређење психичког здравља и менталних способности („Силва метод“, технике за „рад на себи“ и многе друге које се темеље на тзв. трансценденталној медитацији).

У новије време верске секте и култови прибегавају једном новом мимикријском захвату, чини се, опаснијем од свега до сада виђеног. Организују се у политичке организације у намери да преко њих уђу у политички живот земље, у парламентарни систем и тим начином обезбеде учешће у власти. Овим показују своју праву природу која се испољава у томе да секта, под плаштом вере, крије монструозну намеру за овладавањем и контролом над друштвом, његовим људским и материјалним богатством. Код нас то је случај  са „Странком природног закона“ под чијим се именом крије, чију срж „политичког програма“ чини трансцендентална медитација, ментална техника која „производи“, уобличава људе потпуно незаинтересоване, летаргичне, интерне и опструктивне за сваку врсту друштвених активности укључујући ту и одбрану земље.

Од овако подмуклих, лукавих насртаја при којима се вукови заодевају овчијим кожама, може се одбранити само стабилна, здрава, духовно утемељена и верски образована личност. Само и превасходно духовно утемељена личност је одговорна личност, способна да носи и подноси, види и препознаје, закључује и делује. У устројавању овакве личности кључну улогу мора играти Црква. Ово није произвољни избор већ одраз чињенице да је суштина њеног бића Истина. Једино је  пак, Истина кадра да одразликује добро од зла. На историјском плану нашег народа Црква се појављује као државотворни и културотворни организам и животна сила која је кроз векове носила српско национално биће, његове делатности, подвиге, домете, навике, заоставштину и све то заоденуто у препознатљив и непоновљив израз, препознатљив и непоновљив карактер.

Држава је у истој мери значајан чинилац безбедности народа и јемац који својим одобравајућим законима ограђује и брани све историјске, политичке, националне, научне, културне и друге тековине и интересе. Садејство ова два организма може обезбедити највиши могући ниво сигурности и историјске сврсисходности и оправданости једног хришћанског народа, па и српског.

 

Сайт создан в системе uCoz