Када се крајем 60-их и почетком 70-их година ХХ века започело са званичним представљањем и приказивањем Војводине као „фиш-паприкаш плаца“, по коме плове и језде: чамци, чунови, шајке, салаши, тамбураши (комада: осам), рујно вино и шприцери, чилаши и људи који се држе за руке или грле и њишу у ритмовима новкомпонованих турбо-тамбурашких капела попут утрипованих америчких другова омладинаца, а све то у оквиру партијско-паганских светковина „Златни котлић“, чинило се да је социјалистичко-компартијски експеримент у Војводини успео. Збратимљена заједница равноправних народа и народности могла је да крене где год је требало да буде упућена: у комунизам, или у мултиетничку и мултикултурну Европу. Тако испражњена, обезличена, без духа, културе, прошлости и визије будућности, била је, сматрали су партијски моћници, идеална за обликовање у било којој идеологији: источној – комунистичкој, западноју-либералној. Једини смисао Војводине по тадашњој, (али и садашњој врхушки), је да буде аутономна од Србије. Требало је још само мало времена па да никне нова чудовишна нација из српског корпуса – Војвођани. Они би, као Црногорци, Муслимани, или било који други производ ком-партијског генетског инжењеринга били све, само не Срби. У временима која су уследила орвеловски је мењана прошлост и потпуно се заборавило на смисао постојања Војводине, данас је он познат само мањини која је желела да зна, а та мањина је како онда, тако и сада: исмејана, понижена и прогоњена. И погледајмо шта каже пропаганда, а шта чињенице:
Војводина је српска: у историји ни једне друге народносне групе која насељава простор данашње покрајине појам Војводина не постоји. Срби су је створили својим молитвама, жељама, надањима, политичком и оружаном борбом изнад свега, за друге - нека су сви живи и здрави, Војводина не значи ништа. Она је српска не само зато што су Срби најбројнији народ у покрајини, мада и да је само то било би више него довољно: према званичним резултатима пописа становништва обављеног 2002. године, Срба је данас на простору Војводине преко 65%, незванично, али вероватно тачније, њих има између 75-80%. Срби су једини аутохтони народ на тлу Војводине: сви остали су дођоши. Без обзира на коју се научну теорију позивали: ону аутохтонистичку, по којој Сеобе народа није ни било, или на саму Сеобу народа, од свих који и данас на овом простору егзистирају – Срби су, од свих најстарији, или: најраније дошли. Долазак Мађара пада тек у IX век, да би се скрасили и од номадског постали седелачки народ тек после пораза у бици код Леха, 955 године. У вековима турске инвазије, од 1526-1699, поред Срба, на овим просторима живе још једино Турци, јер су се Мађари повукли далеко на север, а када су Турци протерани, Срби су једини који овде задуго егзистирају, а њихов број увећан је првом Великом сеобом под патријархом Арсенијем III Црнојевићем, или Чарнојевићем. Планска колонизација других народа, коју је вршио бечки двор, пада тек половином или у другом делу XVIII века: тада су колонизовани Немци, Словаци, Мађари, Русини, а сами су се „снашли“ и населили: Јевреји, Армени, Грци, Цинцари... На жалост, само је код Срба, захваљујући политици Комунистичке партије Југославије, каснијег Савеза комуниста, створена подела на староседеоце и дођоше: велике масе Срба из Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Црне Горе, Далмације, колонизоване после Другог светског рата на простор покрајине плански су фаворизоване на рачун српског живља који је ту егзистирао вековима и тако је вештачки (читај: компартијски) стваран јаз међу припадницима истог народа. Јаз који није превазиђен чак ни у годинама после рушења тзв „аутономаша“, напротив, поново је староседелачки живаљ гурнут у страну и како неко рече: од нас колониста староседеоци нису смели да Србују 50. година, а у време Милошевића од нас нису могли да дођу на ред! Данас се тај јаз поново продубљује и највећи „Војвођани“ су по правилу: или Личани, или Босанци, или...
Током средњег века, у Војводини је вероватно постојала и снажна организованост Српске православне цркве, као и државе: није случајно наследник Светог Саве на престолу српских архиепископа био Арсеније I ариепископ II СРЕМАЦ, није случајно ковиљски манастир сматран за један од оних које је основао Св. Сава, као што није случајно Дргутин називан и Сремским краљем. Последњи српски деспоти живели су и стварали на тлу Војводине. По најезди Турака, буну против њих диже „црни човек“ - „Цар Јован Ненада“, који током 1526. и почетком 1527. године чисти Бачку и добар део Срема од Турака, а Суботицу проглашава својом престоницом. Буне против Турака, попут оне у Банату, 1594, дижу Срби, јер других хришћанских народа овде и нема. Чак, током доброг дела XVIII века, Срби су једини који живе на просторима Бачке, Баната, Срема, Барање, Славоније. Срби су, дакле, не само најстарији и једини аутохнтони народ, не само најбројнији и то двотрећинском већином, већ и једини који живе у континутитету, кроз бар 15. векова.
Постојање Војводине везује се, међутим, за период нововековне историје, односно за период од I Велике сеобе Срба, 1690. године, односно за период Бечког рата (1683-1699), односно за почетак убрзаног протеривања Турака из овог дела Европе. Током рата, већ помињаног, Бечког, српски живаљ је масовно стао на страну хришћанске Аустрије, надајући се дефинитивном ослобођењу Балкана од Турака. Међутим, како до тога није дошло, велике масе српског живља са простора јужно од Саве и Дунава биле су приморане да напусте своја вековна огњишта, пређу Саву и Дунав и населе се у дотле слабо насељеним пределима јужне Паноније. Није овај прелазак био насумичан, већ договорен са бечким двором. Од цара Св. Римског царства (Аустрије, или Хабзбуршке монархије, како се све ова држава називала), добили су Срби и одређене привилегије. Привилегије су дате Србима као народу, а не територији на коју су дошли! Ове привилегије односиле су се и на Србе у Пешти, Араду, Темишвару, Жабљу, Кикинди... Међу тим привилегијама добијеним од цара и касније више пута потврђеним, биле су и оне које су се односиле на избор војводе и на црквено-школску аутономију. Војвода је требао да буде човек од највећег поверења двора, како би међу Србима лакше спроводио државну политику. Због тога и није дошло до избора војводе све до ратне 1848. године: Беч није дозвољавао избор неког народног првака, а Срби нису хтели бечког телала (портпарола). Црквено-школском аутономијом Србима се давало право на самостално уређење сопствене цркве (организација епархија и парохија, избор архијереја и свештенства, пре свега), као и право на организовање властитих народних школа на српском језику. Добили су Срби и право на своју националну скупштину – Црквено-народне саборе, на којима су разматрана сва питања и проблеми везани за живот национа.
Тражили су Срби територију на којој ће остваривати дарована им права, а на којој ће бити компактна етничка и верска већина. На саборима је предлагано: једном да то буде Мала Влашка, други пут Банат, али је ове захтеве бечки двор одбијао из властитих разлога, углавном да се не замери Мађарима. Тек у ратној 1848, на Сабору у Краловцима, чувеној Мајској Скупштини, Срби су прогласили Српску Војводовину, извикали патријарха и изабрали српског војводу. Тадашња Војводовина била је по пространству које је обухватала, нешто већа од данашње Покрајине. Цар Фрања Јосиф је наредне, 1849, никад не признавши Српску Војводовину, прогласио постојање Војводства Србије и Тамишког Баната, огромне адиминистративно-територијалне јединице у оквиру централизованог царства. Седиште Војводства Србије било је у Темишвару, службени језик био је немачки, а Срби су у овој јединици били мањина. Велики војвода Војводства Србије постао је сам Фрања Јосиф. Из ових разлога говорило се да су Срби за награду од Беча добили оно што су Мађари добили за каштигу. Чак ни оваква творевина, иако супротна од готово свега што су Срби желели, није била дугог века: укинута је 1860. године, а њена територија инкорпорирана је у неколико угарских жупанија. Црквено-школску аутономију угарске власти суспендовале су, боље рећи укинуле, 1912. године. Тако да све до 1945. године, „вишевековна традиција аутономије Војводине“, како нетачно тврде поборници сепаратистичке политике на северу Србије, износи тачно 12. година: 1848-49 то је Српска Војводовина, 1849-1860, Војводство Србија и Тамишки Банат. Сви такозвани аутономаши су у суштини идеолошки следбеници Коминтерне и Комунистичке партије Југославије, што никако није спорно и што нама, као националистима, хришћанима и демократама не смета, напротив. Смета нам једино што се поборници те идеолошке школе лажно представљају као социјалдемократе, реформисти, демократе...
Једна од омиљених и наравно лажних теза старих и нових аутономаша, комуниста – травестита, говори о томе да је постојање Војводине доказ децентрализације, регионализације и демократизације земље и да је то тако било и кроз историју. Пустимо мало чињенице да говоре: током 1848/49, на просторима данашње покрајине, вођен је крвави српско-мађарски РАТ, период аустријске историје од 1849-60, у историографији свих земаља света назива се Бахов АПСОЛУТИЗАМ. Колико је у тим и таквим условима било могуће причати о регионализацији, децентрализацији и демократизацији? Могуће је наравно, да поборници сепаратистичке политике, тзв. аутономаши, сматрају период владавине КПЈ-СКЈ,односно Броза, Кардеља и сличних, време развоја децентрализације, регионализације и демократије. Само нека то гласно кажу.
Говори се данас како се Војводина 1918. године, прикључила Краљевини Србији, а не ретко и да се ујединила са Србијом, шта више, иде се и дотле да се тврди како се Војводина ујединила у Краљевину СХС. Истина је, међутим, следећа: Војводина се никад није прикључила, а камоли ујединила са Србијом, о СХС да и не говоримо. Све и да је хтела то да учини, није могла. Није могла зато што није ни постојала те 1918. године: како смо већ рекли укинута је 1860. Године 1918, на основу победа српске војске, успеха српске дипломатије, те става сила победница у Првом светском рату (данас би рекли: међународна заједница), нарочито САД-а и тадашњег председника исте, Вудро Вилсона, оличених у чувених 14. тачака, међу којима је право народа бивше Аустро-угарске на самоопредељење, дошло је до изјашњава народа бивше „К`у`К“ монархије о томе у којој држави желе да наставе живот. На просторима које су Срби компактно насељавали, а то су Банат, Бачка, Барања и Срем, изјашњавање је срповедено на следећи начин: 24. новембра 1918. године, у Руми, Скупштина народних већа Срема донела је одлука да се Срем, народ и територија, присаједини Краљевини Србији, а дан касније, 25. новембра 1918. године, 757 посланика Велике народне скупштине Срба, Словака, Буњеваца и других је у Новом Саду одлучила да се Банат, Бачка и Барања, народ и територија, присаједињују Краљевини Србији. Краљевство СХС је у Београду проглашено 1. децембра исте године, дакле, 6-7 дана КАСНИЈЕ. Постојала је и импровизована квази-државна творевина Краљевина СХС, створена у Загребу, али војвођански Срби нису хтели преко ове импровизације да се уједињују, а могли су, нуђено им је. Васа Стајић, један од српских првака је сматрао да је исправно ићи преко Загреба, али шире упориште у народу није имао. Могли су Срби да остану и у новосонованој Мађарској: председник револуционарне владе, Карољи, нудио је Србима преко Јаше Томића „куле и градове“, само да остану у Угарској, односно Мађарској, али је ова понуда наишла на још слабији одзив. Одлуке двају скупштина, оне у Руми и оне у Новом Саду, прихватиле су силе победнице и верификовале их на низу мировних конференција од 1918-20. Разграничење са Мађарском и Румунијом дефинитивно је потврђено на конференцији у Тријанону, 1920. године, на основу извештаја међународне експертске комисије на чијем је челу био фарнцуски дипломата Андре Тардије. Од 1860-1945, Војводина није постојала, а од 1929. године, када је извршена подела земље на бановине, њена територија је, заједно са знатним делом централне Србије (без Београда), чинила Дунавску бановину. Тријанонски уговор је, постао саставни део међународног права, његова равизија, без асполутног пристанка потписника, није могућа. Овај уговор је, међутим, не једном „ревидиран“: први пут 1941. године, када је Југославија окупирана и распарчана од стране фашистичких земаља и њихових сателита, други пут непосредно после Другог светског рата, када су комунистичке власти поклониле тадашњој Народној Републици Хрватској Барању и део Срема, који су, по распаду СФРЈ припали независној Републици Хрватској. Биле су ово по српски народ више него погубне ревизије, плаћене хиљадама живота и територијама. Данас се, под видом демократизације и регинолизације, нуди још једна ревизија Тријанона. Уколико Срби пристану на ову подвалу, сами су криви: Војводина ће бити подељена међу суседима, људских жртава и разорених градова биће више него у претходне две ревизије, а Срба севено од Саве и Дунава биће онолико колико их данас има у Хрватској, или Мађарској. Хоће ли српски народ бар једном показати да је извукао поуке из властитих грешака и да исте неће понављати?
Једна од омиљених подвала аутономаша – сепаратиста је и она о пљачки Војводине од стране Србије, која се за ову прилику назива Београд. Како је могуће да се после деценија „пљачке“ деси да Војводина буде све богатија, а централна Србија све сиромашнија, то нико жив не може да објасни. Чињенице, међутим и овде говоре другачије: у периоду између два светска рата, простор Баната, Бачке, Барање и Срема, сматран је најбогатијим пољопривредним делом државе, а примера ради, град Нови Сад је у периоду Краљевине највише изграђиван и у њега је највише инвестирано. Сиромашење Војводине после Другог светског рата, али и централних делова Србије, спровођено је економском политиком југословенских комуниста, по којој су средства деценијама одливана у Хрватску и Словенију. Такође, познато је и колико је привредних постројења демонтирано и пренето у друге крајеве социјалистичке заједнице, чак и у Албанију, али не и у централну Србију. О овоме говори мноштво објективних, на науци заснованих економских анализа, које, наравно, нису тако гласне као ПРОПАГАНДА сепаратиста. Да би се показала сва апсурдност аутономашке приче о економској експлоатацији, те да би се показало да су прави заговорници економског (и сваког другог, наравно) пуног просперитета Војводине управо они који се залажу за снажну и јединствену српску државу, најбоље је позвати се на пример државе која се сматра најдемократскијом, најслободнијом и економски најразвијенијом – Сјединњене америчке државе. У овој држави је развијени север четири године водио крвави гађански рат против неразвијеног југа, од 1861-1865. Северу је била потребна јака јединствена држава, због тржишта и јефтине радне снаге, југ је тежио конфедерацији. Па, ваљда је логично да развијени српски север – Војводина, из истих разлога, у условима приватне својине, без државних стега и социјалистичкх мера планске привреде, тежи једниственој српској држави зарад свог властитог бољитка. Или, ако су данашњи аутономаши заиста поборници модерне Европе и међуанродне заједнице у коју нас, као, „воде“, а која су, као што је познато, у епохи глобализације, логично је да до глобализације прво дође у властитом дворишту – Србији. Који су то, нама смртницима непознати економски закони којима се руководе другови демократе када говоре о глобализацији у свету, а дезинтеграцији у властитој кући?
Увелико је још једна обмана укорењена међу обичним светом. Ова обмана састоји се у томе да је дошло до изједначавања појмова Војвђанин и аутономаш. Ова два појма се међутим у свему разликују. Војвђанин је у прошлости сматран најжећшим (уз Црногорца) Србином, њему је српство било светиња, за српство је ратовао, робијао, страдао, али и градио, живео, радио. Војвођански Србин се борио за аутономију, али српску, у туђој, Хабсбуршкој држави. Сањале су генерације војвођанских Срба да живе у слободној српској држави, када им се та могућност указала, 1918. године, прихватили су је без остатка, без али. Могли су и да траже Војводину, нису хтели. Требала им је Србија, Војводина им је била заштита од унијаћења и претапања у Мађаре, Немце или Хрвате до 1918. године. Када су могли бити Срби у Србији, своји на своме, нису хтели никакве ограде. Тек се код комуниста, у складу са антисрпском политиком Коминтерне, када је од Срба требало створити што више нација, а од српских територија што више „збратимљених“ република, заговара аутономија Војводине од Србије, а што је и спроведено победом комуниста у грађанском рату 1941-45. године. На истој таласној дужини биле су и неке грађанске партије, пре свега хрватски политичари Анте Трумбић и Влатко Мачек, односно Хрватска сељачка странка, када је, 1932. године, у виду „Загребачких пунктација“, покушано враћаање уређења Краљевине у 1918. годину, па се предвиђало да будућа држава буде састављена од више територијалних федералних јединица, при чему би Хрватска, наравно, била целовита, а српски етнички простор испарцелисан. Поборници ове идеје у Војводини су се те исте године састали у једном стану у Новом Саду (било их је укупно 37, па су могли да стану у стан), где је усвојена тзв. „Новосадска резолуција“. На изборима, пролазили су као „бос по трњу“. Примадона ове политике, панчевачки адвокат Душан – Дуда Бошковић на изборима је освојио 0 (нула) гласова. Сви ти аутономаши имали су, као и црногорски сепаратисти, попут Дрљевића и Штедимилије, исти развојни пут: кренули су као велики Срби, али, не успевши да добију очекивана министарска или слична места и положаје, прелазили су у другу крајност: неки од заговорника аутономије у Краљевини су, иако Срби, Други светски рат без икаквих проблема, провели у Загребу, Дубровнику, или неком другом граду НДХ. Васа Стајић је мирно грицкао пензионерске дане у Карловцима у то време, све док га нису, полупокретног и онемоћалог, однели у партизане да се бори за слободу. Ваљда је био командос. Најдаље је, несумњиво отишао извесни Драгојлов, који је чак био и у усташком стожеру (команда армије НДХ). Како данашњи сепаратисти – аутономаши тврде да немају везе са комунистима, онда једино остаје да су заговорници хрватске политике, треће нема. Нека се одлуче. Али, озбиљан човек не може да се отме следећем размишљању: гледајући из ове перспективе, аутономаштво се пре може сматрати здравственим, пре свега менталним поремећајем, него политичким ставом.
Данас су чести захтеви носиоца сепаратистичке политике за Војводином – Републиком. Чак ни појмовно ови захтеви нису у добрим везама са здрвом памећу, јер: Војводина је појам монархистичког принципа. То је земља војводе, а у овом случају, видели смо то на примерима, Српског војводе. Тражити данас Војводину –Републику, исто је што и тражити републику – краљевину, републику – кнежевину, републику – царевину. У Европи данас постоје „Војводине“: једна је, примера ради, суверена: Војводство Луксембург, друга је, несуверена Војводство Велс. Усоталом, и Херцеговина је Војводина, па да ли Срби у Источној Херцеговини траже аутономију од Републике Српске? Или можда католички живаљ у западној Херцеговини тежи аутономији у односу на Хрватску, или жели да јој се прикључи без остатка? Или тражи аутономију (отцепљење) у тзв. Федерацији БХ, јер ту земљу не сматра својом? Да су Срби на Сабору у Карловцима, 1848, хтели Републику, назвали би је Српска Република, или Република Српска, а не Република Војводовина. Не, они су своју територију назвали Српска Војводовина. Да је цар Фрања Јосиф хтео да административно територијална јединица, коју је прокламовао 1849. године, буде република, назвао би је Република Србија и Тамишки Банат, а не Војводство Република и Тамишки Банат. Међутим, он је прогласио Војводство Србију и Тамишки Банат. За разлику од биолошке и духовне деце југословенских комуниста, брозових фанова, ни Срби у Карловцима, ни Фрања Јосиф, нису имали хаос у главама.
Данас, када се на сав глас ларма и галами о Војводини и Војвођанима, Војводина, сем као на почетку наведени „фиш-паприкаш плац“ не постоји. Предвођена од обмањивача без упоришта у народу, она је обездуховљена, без културе, традиције, перспективе, бестидно се нуди свакоме сем Србима, који су Војводину створили и који су она сама. Војводина је српска: у њој је настала модерна српска култура, уметност, духовност, просвета, привреда, политика... Нови Сад је Српска Атиница, Сремски Карловци – Српски Хајделберг, Фрушка гора – Српски Сион, или Српска Света Гора, Сентомаш је Србобран. У Војводини су Срби створили: Српско народно позориште, српске православне велике гимназије, Српске читаонице, Матицу српску, Српскуа препарандију и богословију, Српску народну слободумну странку, као и либералну и радикалну, српске листове, књиге, часописе, српске химне: Светосавску, Боже правде, Слава Србину. У њој су се родили, или у њој створили врхунска дела: Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић, Вељко Петровић, Захарија Орфелин, Константин Данил, Урош Предић, Паја Јовановић, Јован Ђорђевић, Ђорђе – Ђока Јовановић, Јаша Игњатовић, Коста Трифковић, Исидора Секулић, Вељко Петровић, Милош Црњански, Светислав Стефановић, Стеван Владислав Каћански, Милица Стојадиновић Српскиња, Бранко Радичевић, Ђорђе Марковић Кодер, Светозар Милетић, Јаша Томић, Марија Трандафил, Јован Стерија Поповић, Дунђерски, Доситеј Обрадовић, небројене умне ладике, митроплоити и патријарси Српске православне цркве, Лукијан Мушицки, и многи, многи други, има их и данас. Није Војводина створила њих, већ они њу. Без њих и без Србије нема ни Војводине. Војводини данас не треба ни устав,ни грб, ни химна, ни застава. Све то она има у Србији. Војводини данас требају нормални руководиоци, људи који српски мисле и осећају и који због тога, или због нечег другог, нису искомплексирани. Чињеница је да све то треба и самој Србији. Мислите о томе.