Питам се и питам вас, а време је и даље смутно. Шта да кажемо раскомаданом народу? Још је Светозар Милетић, средином претпрошлог века, говорио да је „највећа несрећа за један народ кад је раскомадан. За ово не треба доказа. Раскомадан може двогубо бити: једно кад је који народ у више држава раздељен“, а тад су Срби били раскомадани на четворо: један је део био независан у Црној Гори, други самосталан у кнежевини Србији, трећи удружен у Босни и Херцеговини, четврти у Аустрији, где су постојале разне управе и закони: једни у тамишко-војводској земљи, други у словенско-хрватској круновини, трећи у Војној граници, четврти у Далмацији, а како да не поменемо Стару Србију, са Косовом, Метохијом, Рашком облашћу, још под турским игом. Други вид раскомаданости јесте разједињеност у истој националној држави. Сад смо и раскомадани - раскомаданији него икад - и разједињени, то јест не сложнији него икад. Расејани смо по свим континентима, неко је пребројао у деведесет једној држави, а после распада велике Југославије има Срба, или њихових остатака, који су преживели свакакве притиске и гоњења, етничка чишћења и геноциде: у Хрватрској и Словенији, Босни, Херцеговини и Српској, у Македонији и на Космету. Да ли да и њих сад одредимо као дијаспору? А стотине хиљада избеглица, који живе у крајњој неизвесности, понижењу и беди, изневерени и од бивше власти и од новог режима подједнако заборавних и несвесних, са часним изузетком Комесеријата за избеглице, који чини оно што може и што не може, у крајње неповољним и скученим условима. Држава са дијаспором, као ни избеглицама, не бави ни озбиљно ни темељно, ни јучерашња држава ни садашња. Дијаспора не сме бити политикантско разбојиште ни повод за манипулације. Трећина, а можда и више, нашег народа расута је у дијаспори. То је често и бољи, виталнији, способнији део нашег народа, али народа који нестаје, који се топи и брзо може да се утопи. А у матици је народ у коме је морталитет знатно јачи од наталитета. Ту је потребна јако темељна и озбиљна политика која би спречила наше нестајање овде и галопирајућу асимилацију у дијаспори. Те политике нема, није на видику. И бивша власт и нова влада образовале су, ваљда утехе ради, не би ли умириле савест, Савете за дијаспору. Методе нису суштински различите, јер код нас се мења власт, али се не мења менталитет, који карактеришу политиканство, реваншизам, страначки злодух. Све док отаџбинско не буде изнад партијског, све док свенародни и државни интерес не постану далеко виши од режимских интереса, нема нам спаса. Ја нисам био ни у једном Савету дијаспоре: у бившем сам био непожељан: једва су ме позвали на један од сабора, и на велико инсистирање познаника дали су ми , пред крај, да говорим, али сами три минута. Тек после протеста присутних и уступања времена пријављених говорника говорио сам, ипак, петнаестак минута. Наравно на званичне пријеме код највиших нисам позиван, и за мене је баш тако било боље. Али оно што сам тада рекао могу и сад да поновим, јер се стање није битно променило. Зашто на Сабор дијаспора и отаџбина није позивана и опозиција? Где су ваши противници? Тај Сабор није полигон за ваше свађе и чарке. Проблем дијаспоре је толико претежак и преозбиљан да га и удруженим снагама једва можемо сагледати, а како га тек решавати?
При смени власти мора се имати осећање за континуитет, јер историја не почиње од нас: историја је наслеђе и трајање, колико прошлост толико садашњост и будућност. Власт која нема осећање за тај историјски, а то значи и културни, и цивилизацијски, и морални континуитет кобна је за овај несрећни народ. Држава је, не први пут код нас, затајила; то нам се светило, свети се и светиће се кад год заборавимо хијерархију вредности, то јест да је отаџбинско високо изнад страначког и политичког.
Ја често говорим о партијском злодуху. У Србији има, неко изброја, 257 политичких странака и групација. Уверења су, наравно, слободна и свак има право да се опредељује по свом нахођењу. Али озбиљан политички народ треба да зна да превазилази те поделе. Има градова и општина, у којима Срби имају апсолутну већину, и до осамдесет посто, али не држе власт, него су на власти оне народности које имају смисла за јединство. Пример зрелог политичког народа су Мађари у српској Војводини, по правилу јединствени када је реч о њиховом заједничком националном интересу. Срби су рђави ђаци историје и зато понављачи и губитници. Још 1850, Милетић је опомињао: „Ми можемо бити разни мненија о путу, којим ћемо к циљу доћи... Но цел треба да нам је једна“. А ми пречесто заборављамо циљ, јер сметнемо с ума шта нам је више а шта ниже, што прече, а шта споредније , шта право, а што последње. Певао је лепо и мудро наш песник:
„Прво је: нека сваки зна шта хоће.
О маглу копља никад се не ломе.
Слободе? добро, ал' то није воће
што зрело пада у шешир ма коме.
Верујте прво, и стисните пести,
па онда: трести, трести!“
Верујте прво! У шта? У неки идеал, у узвишени циљ који све нас превазилази, али нас уједињује без обзира на резлике.
Где је основни српски проблем и у матици и у расејању? Одсуство не уверења, а уверења су, понављам, слободна, него немаштина вере. Срби су слободоуман народ, и зато у немислости силника, али Срби нису религиозан народ. Сад не мислим на однос према Цркви, него говорим о дубинској религиозности, која треба да прожима и вернике и агностике и атеисте. Религо, на латинском, релиер на француском - значи бити повезан, спојен, сложан, јединствен, другим речима - солидаран. А ми смо вазда били и сад јесмо склони расколима, и у дијаспори и овде, па је песник с правом крикнуо: „Најцрњи враг је Србин себи сам!“ Неки дан сам, у Дому здравља, приметио опомену: „Ако за највећег противника имаш себе, нема шансе да победиш“. То за Србе као народ и текако важи. Зато се усуђујем да говорим о одсуству изворног, дубинског религиозног духа у Срба. То је говор о солидарности, о смислу за јединство, о хармонији свих делова Српства, о полифонији која се слива у склад, без обзира на нека опречна схватања. Па то је само оно што се у музици назива контра-пункт, који нје у несагласју са хармонијом, него она и почива на њему.
Друкчије се поставља питање Српске православне цркве која је за нас драгоцена и спасоносна као духовна сила, ако је довољно духовна и ако је сила Светога духа у њој; драгоцена и спасоносна, јер једино СПЦ прати, као што је током целе повести пратила, наше сеобе и наше деобе. Ако је држава затајила, СПЦ није, јер само она нас још уједињује, духовно и морално, и у матици и у расејању. Ових дана, о Васкрсу, певали су се тропар „Христос воскресе“ и стихира „Воскресеније Твоје, Христе спасе“ на свим континентима где Срби живе: на Аљасци и на Хавајима, у Јужној Африци, Аустралији и широм обе Америке, у Чикагу, у Лондону, у Паризу, у Москви, у Скандинавији и целој Западној Европи. Кад то кажем, немам илузија о броју Срба који негују свест о себи, о томе ко су, шта су и одакле су; немам илузија ни о својствима оних што верују и славе празнике. Сви смо и у матици и у дијаспори, дефицитарни, тешко оштећени, недовољно хришћански васпитани, а то значи и културно и национално прилично непросвећени. И само свештенство често није на неопходној духовној, културној и моралној висини, јер ово су, за нас, апостолска времене, кад се треба жртвовати много радити на преображењу нашег духовно осиромашеног и морално ојађеног народа, а то значи дубоко веровати. СПЦ треба да подржавамо, јер и она подржава нас: да опстанемо, да преживимо, да се спасемо на овој ветрометини историје.
Уз Цркву, уздање имамо у нашу интелигенцију и у школу. Школованих има много, истинске интелигенције мало, јер они што су прошли кроз титовске и социјалистичке школе изишли су из њих духовно и национално опустошени. Да будемо правични: те школе нису биле лоше, оне не заостају за европским и америчким школама када је реч о општем образовању, које је у југословенским школама било завидно, и када је реч о стручном знању, такође пристојном, о чему сведоче ваши успеси на раду у туђини. Међутим, та добра југослвенска школа није имала три битне димензије: национално васпитање, верско васпитање и грађанско васпитање; јер реформа школства, у доба Милошевића, јесте започета, нешто се откравило, али је застала на четврт пута. Препреке је постављао особито ЈУЛ, са својим предрасудама и илузијама. И сад се говори о реформи школе, али више о модернизацији, врло потребној, а много мање се мисли о суштинској реформи и ослобођењу духовном; јер постоје антинационалне зле силе, које дејствују врло слично ЈУЛ-у, иако су, површно гледано, жестоко против ЈУЛ-а. Корен им је исти: данашњи мондијалисти и глобалисти настављају разорно злодело јучерашњих интернационалиста. Рекао бих да није тешко установити да је реч о деци комунизма, наравно пресвученој, али непријатељској према традицији нашег народа.
Реформа школе то није обична реформа, него судбоносна. Школа је чудотворна: она обликује дух, душу, мисао,поглед на живот и свет. Школа може бити кобна, ако је потчињена волунтаризму неке разорне идеологије, јуче комунистичке, данас мондијалистичке, јуче стаљинско-титовског тоталитаризма, а данас неототалитраризма, ништа слабијег, но јачег. И лицемернијег, лукавијег, јер дејствује под стегом демократије и људских права, које дрско изопачује и злоупотребљава. У ери титовског социјализма, кроз целокупно васпитање, и посебно кроз школовање, порушен је цео наслеђени систем вредности, а нагомилале су се кобне предрасуде, које нас и данас даве, помућују појмове и свест.
Прва жртва те идеологије, која је ломила кичму нацији и држави, била је Русија; бољшевици су, разбијајући великоруски национализам и империјално самодржавље, разбили руски народ. Руси више немају свој Средњи век; Кијевска Русија, а у Кијеву су Руси христијанизовани у доба светог кнеза Владимира, претворена је у засебну нацију и државу, Украјину. Па је створена и белоруска нација и држава. Мотиви су били и прагматичног реда: уместо једног седишта у Уједињеним нацијама, Совјети су добили три; а Запад је, после, прихватио комунистички фалсификат, желећи да овековечи поцепаност, разбијеност, разарање руске нације.
По истом идеолошком моделу рашчеречено је национално биће српског народа, јер требало му је изломити кичму на више места. И у природи се врше калемљења и укрштања, па зашто не и људској историји; створена је тако македонска нација: калем се примио и повртка више нема. Онда је ударац усмерен у две најсрпскије земље, у две главе српске свести и самосвести: епско српство, његов витешки морал, косовски мит - све је то дефинасано у Црној Гори. Сва средства су употребљена да се фалсификује историја; да се Црногорци одврате од Српства, а били су, до јуче, најсамосвеснији Срби. Школа је, дакако, злоупотрбљена да се разбије древна, наслеђена свест и исфабрикује нова. Други удар је усмерен на Војводину, с циљем да се изопачи смисао и Војводине и аутономије. Прво, борба за аутономију, никад уистину добијену, имала је јаког смисла у туђој империји, а нема никаква смисла у држави српској и југослвоенској; то што је добијено револуционарне 1948, и трајало је једва дванаестак година, звало се Војводина Србија, или Српско војводство, са седиштем у Темишвару; био је пандам кнежевини и краљевини Србији. У тој Војводини Србији искована је свест модерног српског национа; нису случајно баш ту настале све српске химне, сем црногорске краља Николе, чија је поента: „Онамо покој добићу души кад Србин више не буде роб“. Сад неки, малоумни, помишљају и на војвођанску нацију, настављајући злодело комуниста, који су директиве за разбијање Српства добили на Дрезденском конгресу КПЈ 1928.
Сви ти фалсификати су се зацарили, нагомилали и у свест угнездили толико да је сад тешко ослободити се апсурда. Они притискају свест савременог човека, који им, хтео не хтео, робује, тако да и озбиљни политичари сад говоре о Србима и Црногорцима, као о два народа. Ужасно је и фатално то наслеђе!
У дијаспори, зато, треба стварати за српску децу српску школу, ослобођену комунистичких фалсификата и мондијалистичког волунтаризма. Али, у том судбоносном подухвату матица не може бити модел, јер и сама је у власти предрасуда и фалсификата, којих се треба што пре ослободити као прљавог руха. Дијаспора има довољно и средстава и школованих људи да за српску децу створи српску школу, уз помоћ учених родољуба из матице и уз присну сарадњу с нашом светосавском СПЦ, која и сама треба да се ослобађа наноса заблуда; али је она најмање њима запљуснута, јер се држала традиције. Нажалост, проблем представљају дечији родитељи и дедови, јер већина њих прошла је кроз титовске школе, па нема јасне представе о нашој историји и традицији. То важи и за матицу и за дијаспору. Зато је, не једном, др Милоје Милићевић предлагао да створимо буквар или требник Српства у коме би замућени појмови били разјашњени. Милоје Милићевић је ту књигу, намењену свим Србима и свим узрастима, назвао „Србослов“. Та насушно потребна књига, која би била вадемекум сваке српске обитељи, још није написана. А она би објаснила Србима у расејању због чега треба да се диче својим српским именом, због којих вредности да остану Срби чак и ако се укорене у туђини и као успешни људи остану вечито у њој. Југословенска школа у расејању се распала и она само животари. Питам се: да ли окупља и два-три по сто наше деце? Без правог смисла и садржаја, изгубила је и привлачност и поверење.
Српској деци у дијаспори неопходна је српска школа - то је, верујем, величанствени подухват на коме треба мобилисати наше интелектуалне снаге. Та истински реформисана школа могла би да постане узор и за матицу. Изазов је то за елиту, јер кроз тај подухват би се стварала и калила елита. Елита која је код нас, али и у свету, у великој кризи. Не истичем ја случајно: криза елите изазвала је кризу нације, као што је и криза светске елите изазвала светску моралну кризу. Погледајте ко данас води свет, какви су политичари на челу моћних држава! Некад је Жилијен Бенда огласио, својом знаменитом књигом, „Издају интелектуалаца“, која је итекако присутна. За нас, у овој великој несрећи, налик на безизлаз, то питање је више него важно рекао бих пресудно.
Треба стварати праву елиту у свим слојевима нашег народа. А ко припада елити? Они свесни, самосвесни и далековиди духови који општи, народни и човечански интерес стављају високо изнад свог личног и приватног интереса и, уз то спремни су да се за свој идеал и своја уверења жртвују. Таквих је увек мало; и зато се каже: много званих, мало изабраних. Они су со народа и друштва.
Нарочито у политици немамо елиту. Имамо изузетне појединце, немоћне пред стихијом зла. Зацело, „свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној“. И на нас се устремио дивљи свет ниских материјалних интереса или Ројберкапитализмус.
Присуствујемо распродаји националног блага, процесу тзв. приватизације, и претварању земље у бедну колонију. Невоља је што се продају предузећа која добро раде, а не она, знатно бројнија, која су пропала или су на рубу пропасти. Пожељно је да предузећа купују и овде капитал улажу наши људи, ви из дијаспоре. Међутим, држава је спора: још није створила законске механизме да се улагачи осећају сигурно. И сваки шљивик нам је важан, акамоли плодна земља или велике творнице: да пређу у руке наших богатих људи, вас из расејања.
Држава касни и у уклањању бројних препрека за допремање хуманитарне помоћи, особито болницама; јер стање у њима је и даље драматично, а не бих претерао ако бих рекао - трагично. Нова власт није учинила такорећи ништа да отвори врата државе и ослободи путеве за допремање хуманитарне помоћи, још преко потребне. Хвала вама који сте ту спасоносну помоћ давали и сакупљали. Били сте изложени понижењима и злостављањима, особито на Мађарској граници и, што је врхунац апсурда, на нашој царинарници. Неки су се уморили и дубоко разочарали, а овде вам нису стизала охрабрења.
Крајње је време да се овде коренито измени стил рада и понашања, да наша српска посла не буду најгора могућа посла, него ваљана, па и најбоља посла. За то треба променити не само власт него нашег човека и менталитет друштва. Да наш човек није крив показују ваши успеси на свим континентима. У ваљаним условима Србин се понаша нормално, градитељски и стваралачки.
Зато бих, на крају, рекао, и нама у матици и вама у расејању: волимо отаџбину Србију, будимо јој верни као рођеној мајци, али будимо и собом и њоме дубоко незадовољни: а то незадовољство треба да нас подстиче, да нам даје снагу и надахнуће да би смо нашу Сербију препородили и одуховили, оплеменили и прославили својом чистом љубављу, постајући тиме и сами препорођени , очишћени и оплемењени.
8. маја 2002.