Светозар Милетић

Драган Недељковић

Врлетна је стаза прображења

 

 

Протекла је година од наше прве, величанствене, велике народне скупштине. Природно је поставити питање: шта је урађено од тада до данас?

Основано је неколико десетина одбора широм Војводине Србије и средишње Србије. Придружило нам се двадесетак хиљада истомишљеника, а има их још много више који су духовно са нама.

Чули сте извештај председника извршног одбора Покрета; не бих му ништа додавао. Хтео бих само да истакнем да наш суштински рад није видљив ни опипљив, али да само наше постојање, наше присуство у јавности, јасне и гласне речи академика Василија Крестића и Чеде Попова, професора Косте Чавошког и госпође Смиље Аврамов, Павла Станојевића и Ђорђа Србуловића, Мирослава Јосића Вишњића, Динка Давидова и других наших припадника имају одјека и не мало утичу на јавно мњење, морал и обичаје. Наше посланство и јесте управо буђење успаване или замрле свести, покретање духовних, мисаоних и чувствених сила, које треба да преобразе наш унесрећени и морално опустошени народ. Посветили смо се великом делу: да усправимо Србе, ослободимо им главе и срца од кривотворина, од идеолошких заблуда, од паучине лажи, која гуши истину.

Враћамо се изворним вредностима, васпостављамо историјску равнотежу, исправљамо криве Дрине зарад нормалног, то јест природног, тока живота нашег народа. Другим речима, враћамо самопоуздање и достојанство српском имену. Зато они што истрајавају у издаји гуше наше замисли, клевећу нас, онемогућавају наше радње, називајући нас свакаквим скаредним именима, а притом се сами разголићују: и уколико више, поред осталих погрда, о нашем клерофашизму зборе – утолико се дубље заглибљују у живо блато сопствене моралне непостојаности, удаљавају се од неумољивих императива демократије, од узвишених завета европског хуманизма, од племенитих порука хришћанске философије љубави.

Наш Покрет је колико неотуђиво српски толико и изворно европски, јер су му оквир, корен и подстицај у хришћанској цивилизацији, јер га, уз то, надахњује и хуманистичка култура, јер му родољубље не смета, него га подстиче, да служи драгоценим универзалним вредностима човечанства. Код нас национално и космополитско нису у сукобу, него су у природном складу. Заљубљени у полифонију, ми се сматрамо синовима хармоније, у којој се мире супротности. Зато нас жестоко нападају и дрско онемогућавају они који су без слуха за „дух музике„, без смисла за тај дивни склад, будући да су опречност тих за њих недостижних висина, и вуку наниже, живећи у паланачком плићаку, у провинцијалном калу, у покрајинском брлогу.

Нека вас не збуњују и не плаше ти напади; они су знак да смо на добром путу. Не одговарајмо на њих сличним погрдним речима, него увек имајмо на уму да наш језик мора бити чист и племенит, језик љубави, и кад се обраћамо онима који нас бестидно псују. Као заблуделу браћу, ми их зовемо себи. Дух Свети, којег смо призвали и који је, верујемо, сишао на нас, оспособиће нас да нађемо заједнички језик са залуталим сународницима; јер превише је српских свађа над амбисом. Треба да, најзад, престане важити упозорење Лазе Костића: „Најцрњи враг је Србин себи сам“, а да и ми, као Хрвати усвојимо начело „Србин је Србину мио ма које идеологије био.„ Ма које идеологије – да, али не и ма којег морала односно неморала! Ми морамо имати етичка мерила: услов да неко буде добар Србин јесте да је ваљан човек. Уз то, код нас се у последње време јако релативизује појам издаје. Од вајкада је јасно и није потребно да превише објашњавамо шта је издаја и ко су издајници. Ми Срби смо то научили из косовског циклуса, као Италијани из Дантеовог „Пакла“, као Французи из „Песме о Роланду“, као Руси из „Слова о полку Игорову“. А уверења, утемељена на моралу, јесу слободна. Очигледно није овде реч само о Србима него о свим људима, и о свим народима, који уз нас и са нама живе. Пре него што смо Срби, или Мађари, или Словаци, или Румуни, или Буњевци; и пре но што смо хришћани, или муслимани, или мојсијевци, или атеисти – сви смо ми људи, деца истога Творца, („И створи Бог човјека по обличју својему“) дужни да испуњавамо то узвишено човечанско послање, да служимо Добру, па и да учимо једни од  других, да праштамо једни другима и да се узајамно љубимо. Управо то је речено и у нашој поруци свим националним мањинама у овом Војводству Србији.

Наш пут није ни кратак ни лак. Врлетна је та стаза на којој тражимо преображење и спасење за све, за себе и за наше ближње.

Ми нисмо партија, не служимо страначким интересима. Истакли смо узвишено начело: Отаџбинско је изнад партијског, идеолошког и политичког. Међутим, има тежњи међу нама да се и ми претворимо у политичку странку. Уверавам вас, драги пријатељи, да је много теже, часније и лепше бити покрет. Циљеви Покрета су далекосежни: то је стална и неуморна служба идеалу свесрпског јединства, то је борба непрестана за препород овог морално посрнулог света, а за то је потребан снажан Дух, и дуги дах, и изнад свега вера и нада, као и она надмоћна и света љубав која све превасходи.

Ми Војводину видимо онакву каква је изворно била, бар у сновима најплеменитијих међу нашим прецима: то је Војводина Србија чија је аутономија, никад темељно и трајно остварена, имала смисла и оправдања у туђој империји, а нема истога значаја у држави српској и југословенској.

Рекох: нисмо странка нити служимо било којој странци, јер служимо Народу, Отачаству и Држави. А служба Држави јесте – како то рече Де Гол – најплеменитија служба која постоји у световној сфери. То, нажалост, није врлина већине страначких првака. Бићу још јаснији: ми данас немамо политичку елиту, и једва да можемо назрети бар неког елитног појединца, који својом изузетношћу само потврђује ово неповољно, готово обесхрабрујуће правило. – Служећи отаџбинском добру, ми тражимо меру, покушавамо да остваримо синтезу вредности, држећи се и светосавског завештања: „Не скрећите ни десно ни лево: јер путеве с десна зна Бог; они с лева су развраћени. А ви ходите право и наћи ћете благодат.“

У овом моралном расулу, у хаосу и паници после пораза, ми морамо наћи тај прави и спасоносни пут, доказујући и себи и свету да смо стари, искусни народ, ако не изабрани, онда посвећени, посвећен добру и љубави; народ који нема права на збуњеност, нажалост испољену на последњим изборима. Псеудоелита је успела да помете наш некад храбри и благочестиви народ. Ми тако изгубљени нисмо били ни после трагичне Косовске битке. Имали смо деспота Стефана Високог, владара витешких врлина, узвишена духа и јасне визије. Зато бих рекао: уколико је стање теже, утолико мање панике, а више трезвености! И више вере, јер тамо где је вера нема места за страх и за безнађе. Безнађа, међутим, неизбежно има кад нема бројног потомства, кад нас више умире него што се рађа. Огрешили смо се, тешко и неопростиво, о основну заповест Божију из прве, Мојсијеве, књиге постања: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом...“ А ми испразнисмо земљу и починисмо смртоносан грех. Природан наталитет треба да је прва брига и Државе и Цркве, свих снага које се сматрају елитом, свешћу и савешћу нације. Елита је пала на низу пресудних испита: криза елите изазвала је кризу нације. Елитом сматрамо оне који општи, човечански и народни интерес стављају изнад личног и приватног, дужност узносе више од права, служе идеалу, вазда спремни да се за своја уверења жртвују.

Тешко ми је да изустим следећу баналну фразу: и ми смо невладина, надстраначка и непрофитабилна организација. Јер „Светозар Милетић“ је, међу тим невладиним организацијама, изузетак, будући да није плаћеничка организација, као толике привидно независне, а суштински робиње неке касе и слушкиње моћника. Истински независни, ми смо сами. „Самоћа је каткад најбоље друштво“ – каже Милтон; тачно је и то да се око усамљеника шуњају сабласти; али ће увек бити самоће за оне који су је достојни! Усамљени су, по правилу, и сиромашни. Тек понеко притекне нам у помоћ: поменућу Петра Лугоњу, јер ни од кога не зависи; захвалићу се и племенитој Вери Лубарди, и свим другим који су нам били спонзори и за ову и за прву велику скупштину. Не смем да помињем сва имена, јер бих могао навући гнев против њих и освету такозваног „демократског“ аутономашког режима. Сиромашни смо, немамо ни основних средстава за наше делатности, а поготово не за лист (част Суботичанима који, ипак, штампају „Нашу реч“!), за радио или телевизију. (Хвала локалним телевизијама – Мосту, Сантосу, Палми Плус, Банату и другима – које разбијају блокаду.) Надајмо се да ће нам, у том правцу, помоћи дијаспора, јер помажући нас помогла би и себи. Дијаспора би учинила роду глас ако би створила овде доиста независну телевизију, радио и новине. Само дијаспора то може. Наше спасење данас у многоме зависи од ње, као што се ни дијаспора не може спасти без верности отаџбини. Али од дијаспоре не треба само тражити, а не узвраћати. Срамотно је да Срби у расејању још нису стекли право гласа ни заступнике у парламенту; није мање срамотно што прогнани и избеглице, као ни сви у дијаспори, који то желе, немају аутоматско право на српско држављанство. За разлику од наших суседа и љутих противника, српска власт, ни бивша ни садашња, нема национални програм, па самим тим нема националну равнотежу, нити води природну државну политику. А очекује помоћ дијаспоре, којој су ускраћена основна људска и национална права. Млак или равнодушан, а често и бездушан однос према несрећним прогнаницима и избеглицама – огледало је слабог морала државне власти, и јучерашње и данашње. Част комесаријату за избеглице: чинио је што може, иако је подршка Владе често изостајала.

Нашем Покрету помоћ је неопходна, и из отачаства и из расејања. Сви који могу да нам материјално и морално помогну нека нам верују, нека ни једног трена не посумњају у чистоту наших намера и исправност нашег делања. Ми можемо рећи, попут Сократа: „Сиромаштво наше сведок је нашег поштења.“

Али сиромаштво материјално често је само наличје богатства духовног, моралног и културног. На том путу ми тражимо спасење. Раскомаданији него икада, пораженији него икада, расејани на свим континентима (неко је избројао: у деведесетједној земљи) – ми се не смемо предати. Ми морамо опет водити велики рат за опстанак, за ослобођење и уједињење свога народа. Зацело никада више крвави рат оружјем, нити рат у коме је живот Србина најјефтинији, него искључиво рат, у ствари огорчени рад, рад духовни, за одбрану наше културе; реч је о борби моралној, за коју треба имати далеко више снаге и даха, знања, далековидости и истрајности. Ако дух није поражен – нема коначног пораза. Ако култура живи у нама то није мање – више је! – него Држава без културе и без самосвести. Чак и ако се језик изгуби, свест се не гаси ако је разбуктава култура. Нису ли Јевреји заборавили свој језик? али су научили многе стране језике да би општили са целим светом! И нису занемарили свој Стари завет, своју Тору и Талмуд, па су опстали, не само на водама вавилонским и у ропству египатском него и после страшних геноцида у свим потоњим временима, у доба инквизиције и, нарочито, у прошлом столећу. И ми, Срби, имамо моралних и културних вредности на које се можемо, и морамо, ослањати у ово смутно доба великих и опаких искушења. Нарочито се морамо борити против заборава, а заборавили смо много, и то баш оно од чега се живи и опстаје, траје и побеђује. Да само поменем: тужно, претужно отуђење од савршеног ћириличког писма.

Прво нам је комунизам разорио предање, уништио најсветију традицију, што сад парадоксално чини нови светски поредак. Остваривано је то кроз школе, у којима је лењинско-стаљински и титовско-кардељевски волунтаризам гонио историјске истине, систематски рушећи и изопачујући свест низа поколења. Тај рушилачки поход наставља савремени мондијализам, чији су заточници преобучена деца комунистичке интернационале. Присуствујемо још већем насиљу над нашим школама и нашом свешћу. Спасење је у култури, у темељним и свестраним знањима, која наше потомство неће стицати у мондијалистичким школама. Морали бисмо увелико размишљати о алтернативној школи. Уз наставу веронауке требало би да се предаје и аутентична национална повест, српска културна историја, уклопљена како у нашу духовност тако и у систем универзалних вредости, европских и светских. То подразумева пуно ангажовање свештенства и просветних делатника, свеколике хуманистичке интелигенције, научника, књижевника и уметника. На том пољу сви полажемо и полагаћемо пријемни испит за припадништво савременој елити наше нације. Светосавски народ не сме да изгуби светосавску свест. Нити сме потомство Доситеја и Вука, Светог Петра Цетињског, Његоша и Марка Миљанова, Бранка, Змаја и Ђуре, Шантића, Ракића и Дучића, Тесле и Пупина, Андрића, Црњанског и Ћосића да заборави њихове завете! Не, то се не сме догодити!

Завршићу позивајући се на Волтера, јер мудрост је на крају његовог „Кандида“: „Негујмо свој врт!“ Сложно и упорно, браћо и сестре, негујмо га у себи, у својој породици, свом селу и граду, у целој запуштеној земљи овој, која чезне за нашом негом, доказом наше љубави. А позваћу се и на Гетеа: „Само онај заслужује слободу и живот који се сваког дана за њих бори“. Зацело, ја верујем у смисао фаустовског зова: „Волим онога који жели немогуће.“ С Вером, Надом и Љубављу, кад им се још придружи њихова мати Софија, то јест Мудрост, и немогуће постаје могуће.

Опет вам кажем, драга браћо и миле сестре, оно што вам рекох на првој великој скупштини: „Горе главе! Ви носите у себи Бога“, Бога правде, Бога љубави, Бога бесмртне наде.

 

Сайт создан в системе uCoz