Случајност је, разуме се, да су најзнаменитија српска национална институција – Матица српска, и најзначајнија политичка личност српског народа северно од Саве и Дунава – Светозар Милетић, угледали света истог месеца и исте године: фебруара 1826. Матица је основана 16, а Милетић је рођен на „трапаву среду“ 22. тога месеца. Није, међутим, случајност што су се они јавили баш у историјској епохи у којој је српски народ у Хабсбуршкој монархији осетио насушну потребу за једном јаком културном институцијом и једним снажним вођом око којих ће се окупљати и који ће га предводити у његовој борби за природна и легитимна национална и политичка права. Матица и Милетић били су одговор историје на ове изазове времена, дар већ национално конституисаним и пробуђеним Србима да би сигурније и с више поуздања изразили своје тежње и захтеве. А те тежње биле су усмерене, пре свега, ка превазилажењу трагичне и, на први поглед, безнадежне расцепканости и подељености овог народа широм балканских и панонских пространстава, у границама двеју империја и оквирима много различитих конфесионалних, економских, социјалних и правно-политичких система и заједница. Одговор историје на ове српске тежње био је доиста беспрекоран и далекосежан, а подударност циљева и задатака Матице српске и Светозара Милетића неће се завршити овом игром „случаја комедијанта“, већ ће се показати кроз деценије њихове плодоносне делатности од непроцењивог историјског значаја за српски народ.
1. Живот под геслом: „Борити се, а не молити!“
Као једно од седморо деце скромног чизмара Симеона и жене му Тоде (девојачко Рајић из Баваништа, а у Банату), Светозар Милетић је рођен у шајкашком граничарском селу Мошорину. На крштењу је добио име по деди Авраму, учитељу у Локу и Вилову, састављачу рукописних песмарица и културном посленику. Дедино име никад неће понети, заменивши га модернијим Светозар, а потписујући се у ђачким и студентским данима и као Свеслав.
Сиромашан, а даровит, Светозар је у родном селу лако завршио часловац и псалтир, а у командном месту Шајкашког батаљона Тителу три разреда „немачке школе“. Потом је, добротом већ прослављеног Јована Хаџића (Милоша Светића), затим адвоката Арона Малетина, те тадашњег вршачког владике и потоњег српског патријарха Јосифа Рајачића, похађао, да би 1844. и завршио Велику српску парвославну гимназију у Новом Саду. Захваљујући својим добротворима упознао је новосадско грађанско друштво и ушао у дом Политових као подучавалац младог Михаила Полита-Десанчића, свог будућег најистакнутијег блиског пријатеља и сарадника. По завршетку шесторазредне гимназије у Новом Саду, школовање наставља у Пожуну, где у кругу слободоумне, панславистички (штуровски) усмерене „учеће се младежи“, стиче либерална политичка схватања и са Павлом Поповићем-Шапчанином покреће знаменити алманах Славјанку. У то време у њему се зачиње и набујава бунтовни и трибунски дух политичког вође и агитатора, па кад га у априлу 1848. у својој кући сусретне и чује часна новосадска госпођа Хаџићка, запрепашћено ће саопштити своме мужу: „Та он је бунтовник и разбојник“.
У револуцији 1848-49. Милетић је активно учествовао. Почетком априла 1848. с групом борбених српских омладинаца (Јованом Живковићем, Богобојем Атанацковићем, Ђорђем Радаком) приспео је у „доње крајеве“ да агитује у прилог револуције. Већ 12. априла у Чуругу читав сат говори окупљеним граничарима, позивајући их да не иду у Италију да гуше револуцију, већ да остану да бране свој народ и да се придруже српском покрету који је започињао. Слично је истог дана говорио и у Надаљу. Једва после тога умакавши мађарским и аустријским прогонима, почетком маја приспео је у Сремске Карловце да би учествовао на славној Мајској скупштини која је прогласила аутономну Војводину Српску. Са само 22 године живота укључен је у Главни одбор Војводине Српске. У том својству извршио је неколико значајних војних и политичких задатака у Земуну, Београду и у Банату, а борио се и у неким знатнијим ратним операцијама. Учешће у револуцији окончао је неуспелом политичко-дипломатском мисијом у Загребу, куда га је, заједно с Јованом Суботићем, марта 1848. упутио Главни одбор. Циљ им је био да задобију подршку Бановине Хрватске за признавање Војводини статуса крунске земље Хабсбуршке монархије. Без икаквог резултата мисија се после два месеца вратила у Војводину, а Милетић, разочаран тим исходом и укупним током српског покрета, повлачи се из догађаја и крај револуције дочекује у родитељској кући у Мошорину.
Дубоко свестан стварног исхода револуције и истинске безначајности Војводства Србије и Тамишког Баната којим је Хабсбуршки двор 1849. Србима дао „за награду исто оно што Мађарима за каштигу“ (апсолутистички запт и крути централизам). Милетић се почетком 50-их година, и уз помоћ кнеза Михаила Обреновића, посвећује завршавању правничких студија у Бечу, не пропуштајући прилику да се пожали на незахвалност Аустрије према српском народу. Од 1854. успешно тече судско-чиновничку каријеру у банатским варошицама Лугошу и Оравици, где га, уз несносну политичку климу, гуши и провинцијска чамотиња. Вазда сумњив властима због свог либерализма и због „симпатија за Русију“, после доста мука и мољакања успева, ипак да, почетком 1857. испослује дозволу за отварање адвокатске канцеларије у Новом Саду. Ту се наредне године оженио Аном, ћерком имућног трговца Димитрија Милутиновића. У браку ће имати кћер Милицу и сина Славка. На политичку сцену Светозар Милетић се вратио на велика врата 1860. после царске Октобарске дипломе, укидања апсолутизма и увођења уставности у Аустрији. Било је то и време кад су у монархији сви политички и национални проблеми букнули елементарном снагом и кад је, као једна од првих жртава децембра 1860. пала и она убога српска „аутономија“ Војводство Србија и Тамишки Банат. У таквој атмосфери општег врења и узнемирености, гласом „чистокрвног либерала“ огласио се Светозар Милетић својим фамозним Туцинданским чланком у „Српском дневнику“ уочи Божића 1861. У њему је кратко и лапидарно, формулисан нови програм српске националне политике у Хабсбуршкој монархији: Срби су свој рачун са Бечом завршили. Они решење свог статуса и гаранцију свог националног положаја морају тражити на другој страни: у споразуму са мађарским либералним политичким снагама, које се такође боре против аустријског централизма и германизације.
Ову идеју, Милетић и представници млађег, либералног нараштаја српског грађанства, бранили су и на Благовештенском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима априла 1861, последњем од три политичка сабора српског народа у Аустрији. Иако је добила и дискретну подршку из Кнежевине Србије, Милетићева концепција на Сабору није прошла. Патријарх Рајачић, клерикални круг око њега, представници конзервативног грађанства и граничарских официра, који су били већина на Сабору, остали су верни Двору. Милиетићеви погледи – национални и политички – сажети у Туцинданском чланку и на Благовештенском сабору, оставили су, међутим, силан утисак на српску јавност у Угарској, али и много шире – у читавом српству. Неуморна, смела и енергична активност коју ће после тога развити на разним пољима националне и локалне политике и културе створиће од Милетића незамењивог народног вођу и трибуна, са харизмом коју историја неће умањити, већ чувати и увећавати. Он ће постати прва личност најважнијег српског политичког гласила – Српског дневника (до 1864) и оснивач знамените Заставе (1866); најутицајнији члан, неко време и председник Српске читаонице у Новом Саду, један од најистакнутијих оснивача Српског народног позоришта (1861), иницијатор реформи у Матици српској, сејач новог либералног духа у Новосадској гимназији, предводник и прва личност Уједињене омладине српске у њеној борби за културно и политичко јединство српског народа (1866-1872), оснивач, писац програма и ауторитативни вођ Српске народне слободоумне странке (1869), у неколико мандата посланик у Угарском парламенту и на српским народно-црквеним саборима.
Оно што Милетићу неће поћи за руком то је да верски дух Карловачке митрополије и Народно-црквеног сабора надахне новим духом политичког либерализма и борбеног национализма, али ће га баш при таквом настојању на Илинденском сабору 1864. погодити осуда царског комесара Јосипа Филиповића као „тића“ који српским народом пролеће и трује га антидинастичким расположењем. Та осуда ће, међутим, Милетића у песму унети и подарити му у српском народу неслућени углед и популарност.
Популарност и омиљеност у народу довеле га је два пута на положај градоначелника Новог Сада (1861-62. и 1867-68) са којег су га рушиле државне власти – први пут аустријске, други угарске. Ове последње ће му 1876. одузети и посланички имунитет да би могао бити осуђен „за велеиздају“.
Са истом упорношћу и неустрашивошћу с којом је до 1867. водио борбу за аутономију и национална права Срба пртоив аустријског централизма, водио је после Нагодбе и завођења дуализма против мађарске хегемоније и негирања националне посебности Срба у Угарској. У тој борби ометали су га и нападали они исти српски противници, који су се од оданих приврженика Бечу, после 1867. претворили у лојалне заступнике пештанске политике.
Борца за национална права свога и других немађарских народа, толике снаге и утицаја какве је имао Милетић угарске власти нису могле мирно гледати и толерисати. И он и његова странка изложени су разноврсним нападима, притисцима и прогонима. Милетић је 1870. био први пут осуђен на једногодишњу лакшу робију због „пресне кривице“ коју је одлежао у Вацу. А кад је у Херцеговини и Босни 1875. избио „трећи српски устанак“, којим је отворена нова велика источна криза, када су Србија и Црна Гора 1876. ушле у рат против Турске и кад су се у све то материјалном и политичком подршком укључили Милетић и Народна странка, краљевска угарска влада је одлучила да га дефинитвно сломи и елиминише са јавне сцене. Ухапшен је у јулу 1876, држан бескрајно у истражном затвору циничног имена „Фортуна“ у Будиму, тек 1878. је, на монтираном процесу осуђен „за велеиздају“ на пет година тешке тамнице. Физички и духовно оронуо, помилован је и ослобођен крајем 1879. да би у Новом Саду био дочекан Змајевим покличем: „Диж`те децу из колевки/ Да запамте његов лик“.
После опоравка, Милетић се 1880-92. вратио политичком животу. Пред собом је имао два циља: очување нарушеног јединства Народне странке и настављање публицистичке и парламентарне борбе за заштиту интереса српског народа. Доследно развија и разрађује раније формулисане главне идеје своје политичке филозофије. Али, нити је Народна странка више била она иста која је 1869. усвојила Бечкеречки програм, нити су Милетићеве идеје наилазиле на онако одушевљен одјек у српству као деценију или деценију и по раније. У Народној странци маха су узели људи и кругови који су тражили признавање Нагодбе, помирљив однос према угарским властима и опортунистичку политику. Били су то тзв. Нотабилитети. Заменивши Милетићево гесло „Борити се а не молити“, егоистичном паролом „Богатити се, а не борити“, копали су јаз у самој странци. У таквим условима, скрхан болешћу, Милетић је дефинитивно сишао са политичке сцене 1882. Његова странка ће се коначно распасти 1884. а он ће стар и немоћан поживети у кући сина Славка у Вршцу до 4. фебруара 1901. Политичка мисао која је иза њега остала носила је, међутим, трајне историјске вредности које нису ни данас изгубиле актуелност.
1. Мисаона баштина и национална идеологија Светозара Милетића
Најсажетије речено Милетићеву политичку мисао, а нарочито оне њене садржаје који се односе на историјску судбину српског народа, могуће је систематизовати у неколико кључних тачака. Овако систематизоване и, наравно, неизбежно поједностављене, није погрешно сматрати историјским завештањем Светозара Милетића како својој тако и будућим генерацијама, све до наших дана. За своје идеје сам Милетић је жртвовао све: своје материјално благостање, своје лично и породично спокојство, своју слободу и своје физичко и ментално здравље.
Шта нам је то важно и непролазно поручио Милетић, што смо ми Срби тако често умели да заборављамо и да га се сећамо само у временима великих националних криза кроз које смо пролазили и кроз које пролазимо и данас?
Прва је порука: „Ми смо и Срби и грађани“. То значи да смо ми народ јаке националне и родољубиве, али и демократске свести. Знамо да нема националне слободе без грађанских права и демократије, али још пре и више, да нема грађанских права и демократије без националне слободе и равноправности. Не мерећи шта је важније, Милетић је ипак опомињао: изгубљена грађанска права могу се у повољном стицају политичких прилика и вратити; изгубљена национална индивидуалност и свест „никад, ни довека“.
Друга је прука: „И један Србин док постоји и он је народ“. Она изражава највишу самосвест Срба и спремност да јој остану одани и у најтежим околностима, упркос свим настојањима да буде угушена и затрвена.
Трећа је порука: Српски народ мора бити и духовно (културно) и политички јединствен. Ми не желимо јединство Срба само северно од Саве и Дунава. Јединство Срба – макар само духовно – мора обухватити све припаднике српског народа јер без тога није јединство. Оно мора припремити и њихово политичко уједињење. Јер: „Срби морају имати своју јединствену и независну државу“. Тек када је створе и учврсте могу размишљати о образовању ширих државних веза – федерација или конфедерација са другим балканским народима. Пре тога, није разумно.
Четврта порука: Срби северно од Саве и Дунава морају имати своје војводство, своју „Војводовину“ са најширом културном и политичком аутономијом. Али какву и с којим циљем? Аутономија у којој ће Срби бранити и унапређиваи своју националну свест, своја права и свој духовни живот, прирпремајући се за историјски тренутак у којем ће настати услови за остваривање сна о јединственој и слободној српској држави. У тој „Војводовини“, у тој Српској Војводини, биће места, права и равноправности за све њене грађане, ма који језик говорили, ма коју веру исповедали, ма којој нацији припадали.
Пета порука: Културна еманципација и афирмација предуслов је свега другог – политичког и друштвеног – напретка српског народа. „Народ један онолико важи колико на мерилу образованости људске претеже... Сва заведења народа нашег чине један организам народног живота“ - прокламовао је Милетић и у скалду с тим водио креативну и истрајну културну акцију на разним пољима српског живота.
Светозар Милетић није био ни утописта, ни усијана глава која мисли да се све лепе жеље и намере у историји остварују. Он је добро знао са коликим отпорима и мржњама и у својој средини и у ближем и даљем окружењу Срби морају рачунати у напору да остваре своје најважније и најоправданије тежње и циљеве. Откуд толика мржња која се сручује на српски народ? Отуда – одговара – што „Српски народ уопште представља и заступа по историји својој, по духу своме, по тежњи и опредељењу своме оно начело међу народима, које је још неприпознато, а још мање у живот народа уведено... То је начело нераздвојне политичко народне слободе“. Срби су, дакле, слободарски народ. А мало ко, нарочито међу моћнима, воли слободаре.
Имају ли Срби у таквој ситуацији могућности и оправдања да се боре за тако велике историјске циљеве? Имају и у својој тешкој ситуацији не треба да очајавају. Наша снага и наша будућностт јесте у моралној чврстини и снази уверења, каже Милетић. „Ако морално у јавном животу јачали будемо, а то ће рећи, ако будемо јасни политички и народни начела имали“ - опстаћемо и као слободан народ се мерити са другим слободним народима.
Борећи се током читавог свог активног живота, од ђачких дана 40-их, па до здравственог слома почетком 80-их година, Милетић их је саопштавао на јавним скуповима, са парламентарних и саборских говорница, али далеко највише на новинским страницама: од свог Дневника 1860/64, и неких других листова, до своје знамените Заставе од 1866. до 1882, с прекидом од 1876. до 1879. Милетић се српској јавности, и свога доба и потоњој, обраћао пре свега и највећма као публициста широког дијапазона интересовања. Какав је уситину публициста био Милетић?
2. Светозар Милетић као публициста
Кад је пре више од шест деценија (1939), у издању новосадске просветне задруге „Змај“, објављена обимом невелика књига Изабраних чланака Свеозара Милетића, коју је, с предговором и уз помоћ Васе Стајића, приредио и „на свет изнео“ Мирослав Јерков, Вељко Петровић је, поздрављајући је, искористио прилику да скрене пажњу на високу вредност Милетићевог публицистичког рада. Ту вредност до тада није нико довољно истакао, чак ни ћудљиви Стајић, несумњиво најбољи познавалац Светозара Милетића и писац двеју непревазиђених монографија (1926. и 1938) о његовом животу и делу. О Милетићевом публицистичком опусу Стајић је у поменутом предговору саопштио овај шкрти суд: „Његови чланци… немају самосталне своје књижевне вредности. Писани под утицајем дневних, мање или више историјских догађаја, објављени у новинама, тако да је често тешко утврдити тачан текст, Милетићеви чланци имају само вредност докумената из времена кад су се Срби борили за националну и грађанску слободу. Они су документи времена, а још више документи о водилачкој личности Светозара Милетића“.
Оцене Вељка Петровића о Милетићу као публицисти не само што су много повољније и афирмативније, већ су, рекао бих, и луцидније и тачније. Припремајући, у сарадњи са мр Дејаном Микавицом, вишетомно издање Милетићевих Сабраних списа и идентификујући при том око 500 његових написа, учинило ми са да је Вељко Петровић, упркос неким пренаглашавањима Милетићевих списатељских врлина, боље уочио њихов домашај него велики учењак Васа Стајић.
Петровић вероватно није у праву кад Милетићеве литерарне квалитете пореди с Доситејевим и Његошевим, али јесте у праву кад тврди: „Милетић је и као писац био добар“. Исто тако је у праву кад истиче једно ретко и недовољно примећено и афирмисано умеће његовог писаног изражавања: Светозар Милетић је писао као да беседи. „Тешко је одвојити његову публицистику од његовог говорништва“, констатовао је Вељко Петровић. Његови чланци су „уствари говори“. Из неке њихове фразе понекад избије патетика, али је она „природни излив дисциплиноване и дискретне херојске нарави“.
Публицистичка делатност Светозара Милетића трајала је три и по деценије – од написа у Србском листу, Напретку и Славенском југу, током револуције 1848-49, преко текстова у београдским Србским Новинама (1850-51) и темишварској Јужној Пчели браће Медаковић (1851), до неких врхунских написа у Србском Дневнику Јована Ђорђевића (1860-1864), понеког чланка у Србобрану (1865) и, разуме се, најмногобројнијих у његовој славној Застави од 1886. до 1882. с прекидом за време тамновања 1876-79.
У стотинама по овим листом разбацаних чланака, студија, коментара и полемика, као и његовим беседама и говорима, дошле су до изражаја све најбоље особине и вредности Милетића политичара, трибуна, парламентарца и велике личности. Човек од акције, он је поседовао, све врлине политичког вође и лидера, али и мислиоца и идеолога, творца програма и историјских визија. Био је човек јаког темпрамента, али и дубоко промишљен, одговоран и енергичан руководилац; храбар и пожртвован, али и разложан као писац, убедљив и одмерен као говорник, пријатан и духовит као саговорник. У читавом свом неуморном ангажману, трибунском као и парламентарном, беседничком, као и агитаторском, организаторском, као и публицистичком, Милетић је испољавао једну особину, не баш честу у политици: био је моралан и поштен, непорочан и искрен, човек „чист као крин“ - како је једном о њему рекао Змај.
Као политичар далеке визије, јасне мисли и чврстог програма одликовао се политичком еластичношћу, али и изузетном доследношћу у неким основним начелним опредељењима. Имао је неколико кључних, упоришних идеја и непоколебљивих замисли, на којима је градио целокупну своју политичку и личну биографију и читаво своје политичко дело. Његова „заветна мисао“ била је ослобођење и уједињење Српства. Тој замисли посветио је сву своју вољу и енергију и као говорник и као политички писац и као творац и вођа Српске народне слободоумне странке.
Оштре, пронициљиве и јасне интелигенције, своју беседничку и списатељску вештину и даровитост заснивао је на класичном и рационалистичком образовању, које је обухватило темељна знања правних, научних дисциплина, солидно познавање историје и изразите склоности како према лепој књижевности, тако и према природним наукама. Та широка знања и обавештеност омогућавали су му да у својим пребогатим и пречестим јавним иступањима, било говорничким, било публицистичким, упркос романтичарском идеализму и понеком заносу, који су обележавали дух његове епохе у српској историји (оне епохе од 1848. до 1878), очува високу меру разборитости, реализма и логичности у процењивању људи и ситуација. Ако је, као и велика већина јаком националном свешћу надахутих његових савременика, умео да прецењује снагу и могућности српског народа, било је то чешће резултат стављања историјске визије и перспективе испред конкретне историјске стварности, него неспособности да се разумеју историјски токови политичке реалности.
Све ове особине и карактеристике Милетића, као јавне личности долазиле су до изражаја у готово сваком раду његове богате, разноврсне и трудољубиве публицистичке делатности. Писао је и објављивао дуго, много и вредно. Тематска лепеза била му је широка. Он помно прати и коментарише кључне проблеме и збивања европске политичке сцене; студиозно анализира сложено Источно питање у целини али и све његове развојне фазе 60-их и 70-их година XIX века; расправља с највећом брижљивошћу све садржаје српског питања и могућности еманципације и окупљања српског народа – изграђујући читав српски национални програм, близак до подударности с Гарашаниновим „Начертанијем“ и Поитовим концепцијама; неуморно тражи путеве и решења за опстанак и очување националног идентитета Срба у Угарској и Хрватској, борећи се неустрашиво за њихову равноправност и аутономни статус; води упорне, исцрпљујуће битке за демократска, законска и уставна права грађана, како у Мађарској, тако и у Кнежевини Србији; брине о верском, просветном и културном животу српског народа, жустро расправљајући и полемишући о његовим црквама и школама, о Матици српској, Српском народном позоришту, Српској читаоници и многим другим питањима.
Све ове теме Милетић излаже одлучно и озбиљно. Још од својих првих публицистичких редова, написаних 1847. у знаменитој Славјанки, он је показао како добро разуме значај, одговорност, па и ризик писане речи у комуникацији с политичком и широм јавношћу, чију наклоност тражи и очекује. Младалачки полетно, па и патетично, али далековидо и истинито, он је тада истакао да је, лаћајући се пера и публицистичког рада, „сам живот својевољно и сведомо на коцку метнуо“. А то је, вели, увек случај кад човек не делује само „своје ползе ради“, већ и за неке више и племенитије циљеве. Залажући целог себе за такве циљеве он је доиста испољавао необичну кураж и пожртвовање. Да ли се без тих одлика могла 1871, и то из вацког затвора у којем је чамио управо због „преске“ (новинарске) кривице, смела написати и у Застави објавити његова знаменита порука сународницима широм Хабсбуршке монархије: Нису Срби и не треба да буду „штуле кљакаве Аустрије“!
Било о чему да је писао, Светозар Милетић је имао на уму своја основна политичка начела и руководеће мисли, формулисане у његовим сигурно најзначајнијим иступима: Туцинданском чланку (из 1861), и на Благовештенском сабору (1861), те у студији Источно питање. Тих начела држао се крајње доследно свих година јавног деловања. Која су то начела видели смо у претходним редовима.