Председник Српског народног покрета „Светозар Милетић“, професор Драган Недељковић, одговара на питања дописника Експрес Политике.
Зашто враћање можда заборављеном Светозару Милетићу? Постоје ли зато неки сентиментални разлози?
Не могу рећи да не постоје, али они нису пресудни. Мој прадед Никола Недељковић, један од оснивача и првака Српског народног позоришта у Новом Саду, уз то и писац „Драматских дела“, у издању Књигопечатње, у Новом Саду, 1868, био је Милетићев савременик и саборац, можда и присан пријатељ. То поготово важи за Јована Јовановића Змаја. Моје поколење од детињства памти Змајеве стихове:
„Ништавне су славопојке кад се враћа мученик,
дижите децу из колевке нек` запамте његов лик“.
Милетићева заветна мисао била је ослобођење и уједињење Српства, а његово животно гесло „Борити се, а не молити“! Како да нам не импонује такав човек који је како пише академик Чеда Попов - „за своје идеје жртвовао све: своје материјално благостање, своје лично и породично спокојство, своју слободу, своје физичко и ментално здравље“. Другим речима, Милетић је био елитни Србин, таквих данас једва да има. И у његово доба су постојале политичке странке, али је он вазда отаџбинско високо уздизао изнад партијског, тражећи од Срба да се понашају као зрео политички народ, то јест да су јединствени, а никако поцепани и несложни, кад је у питању свенародни интерес. „Главно је да наш народ буде политично један“. Тај наук и данас важи. Највећа је несрећа за један народ кад је раскомадан. Раскомадан може двогубо бити: једно кад је који народ у више држава раздељен. Друго је: Кад у једној и истој држави слоге и јединства нема, кад је мржња међу странкама јача од љубави према заједничком отачаству. Ми можемо бити разних мишљења о путу, но циљ треба да нам је један, јединство упркос разликама. Зар то не звучи актуално?
Који је смисао Милетићеве битке за аутономију?
„Војводство - то значи биће политично народа српског с ове стране.“ Срби морају имати своју независну и уједињену државу. Док се то не оствари, Србима у Угарској неопходна је аутономија ради заштите српског националног бића. То би била суштина Милетићеве националне мисли. Аутономија је била изузетно важна у туђој држави, у којој је опстанак српства угрожен. Аутономија нема никаквог смисла у држави српској и југословенској. Данас се аутономаштво изопачило у анти-српство. У суштини аутономаштво јесте анти-култура, јер цела култура панонског српства проповеда јединство и изражава високу националну свест.
Одредите ближе то што рекосте!
Срби су прешли Саву и Дунав носећи у Панонију своје највеће светиње, мошти владара, иконе и заветне књиге, знаке државности, символе вере. Нису они дошли у цивилизацијску пустињу. Сви манастири фрушкогорски, панонски као и они прекодрински постојали су знатно пре великих сеоба: то су задужбине српских деспота, па и самих Немањића. У осталом, Словени, па дакле и Срби, јесу најстарији народ у Панонији. Није ли међу њима Христову веру и науку проповедао свети Методије, кад се вратио из Рима и био примљен код панонског владара Коцеља? У Сирмиуму је већ постојала епископска столица. То је било знатно пре доласка Мађара. Велике сеобе су само појачале српско присуство у панонској низији. Пре него што су саградили своје домове, српски прогнаници и избеглице су подизали храмове, схватајући да физичког опстанка нема без духовног и моралног опстанка, без неговања националне и верске свести. Само за један век на тлу карловачке митрополије подигнуто је преко три стотине храмова. Византијски стил није био допуштен, него је препоручен барок, али је и у тим барокним црквама владао светосавски дух. За кратко време развила се нова уметност: Више десетина хиљада икона на често раскошним иконостасима сведочиле су о виталности српског духа и о његовој вољи да преживи у новим условима, никад не заборављајући отачаство које је напуштено из историјске невоље и нужде; мисао о повратку на стара огњишта и о јединственој судбини целог српског рода никад није јењавала. Напротив, она је све време негована, јер предање није никад занемаривано. То је велика заслуга наше цркве, а уз храмове и крај манастира певали су гуслари. Народ је учио историју од свештенства и од гуслара. Касније су стваране школе...
Да ли се тиме нешто битно неминовно мењало?
Да, сасвим природно је оствариван склад традиције и модернитета. Ако је у српској Црној Гори, оној светог Петра Цетињског и Петра Другог Петровића Његоша, дефинисан морал епског Српства, у панонском Српству је, захваљујући Цркви, школи, књижевности, уметности, створена свест и етика модерног српског национа укљученог у Средњу Европу. Црногорски сепаратисти и Војвођански аутономаши то неће да знају: они су антикултура, најблаже речено.
Како се могао догодити толики заокрет?
Непријатељ је тукао у две најсамосвесније српске главе: Црну Гору, најсрпскију међу српским земљама, и Војводину Србију, која је на најкултурнији, то јест најстваралачкији, начин исказивала модерни српски дух. Врло је карактеристично да су српске химне, као и српска родољубива поезија, настале управо ту. Да не помињемо - „Горски вијенац“ то јеванђеље свеколиког Српства. Никола Петровић је испевао химну „Онамо `намо“ с поентом „Онамо покој добићу души кад Србин више не буде роб“, а пре тога је исказао чежњу за Призреном и Дечанима, наравно као српски владар који жели ослобођење Косова и Метохије. Скоро све друге српске химне, као и моћна патриотска лирика, настале су у Војводству српском, а наше химне су вазда биле и молитве. Гаврило Стефановић Венцловић, јеромонах у Ђуру и Коморану, истакнути барокни беседник, пише крајем 17. века „Молитву за српску земљу“; а Захарија Орфелин, песник, историчар, бакрорезац и просветитељ барокни, у 18. столећу, објављује „Плач Сербији“; он ствара и први часопис код Јужних Словена „Славено-сербскиј магазин“ 1768.
Светосавска химна „Ускликнимо с љубављу“ дело је епископа вршачког, потом митрополита карловачког, Јована Георгијевића, 1735. Павле Стаматовић, парох и катихета из Сегедина, превешће светосавску химну на савремени језик, а њу ће записати јеромонах Силвестар Вучковић из манастира Кувеждина у Фрушкој Гори, и тај ће запис доспети у Хиландар, 1832, где ће се чувати; Корнелије Станковић, из Будима, компоноваће ту химну, и она ће хорски бити изведена у Бечу 1858.
Доситеј Обрадовић, на вест о Карађорђевом устанку, пише химну „Востани Сербие“! и долази у ослобођени Београд, доносећи сву своју имовину. Вожд је свестан ко му је пришао и поставља га за попечитеља просвештенија у Правитељствујушчем совјету устаничке Србије. Који је то почетни тон! После Доситеја у министарствима просвете су радили један Јован Стерија Поповић, па Стојан Новаковић и Љуба Стојановић...А данас ? Недостојно је помињати имена челника српске просвете. Деловала би гротескно.
Верност српском роду исказују и сви други пречански писци, песници и родољуби: Лукијан Мушицки, Јован Хаџић, Василије Суботић, Јован Суботић, па Јован Стерија Поповић. У том бројном сазвежђу како не поменути Бранка Радичевића, његово знаменито Коло из „Ђачког растанка“, у коме набраја све српске земље; па српског Тиртеја Стевана Каћанског, аутора знамените песме „Хеј, трубачу, с бојне Дрине“.
Сви они би порицали и проклињали аутономашке небулозе, а шта тек да се каже за врховне песнике из Војводине Србије: Ђуру Јакшића, творца величанствене „Отаџбине“ и „Падајте, браћо“!, Змаја и Лазу Костића? Све су то најсрпскији међу српским песницима. Свеједно њихови покушаји да створе званичну химну Србије нису успели! То ће да учини мањи песник од поменутих, Јован Ђорђевић, опет Војвођанин, творац химне „Боже правде“, написане за пунолетство кнеза Милана Обреновића, а званично усвојене за државну химну Србије десет година доцније, 1882, када Милан постаје краљ.
После свирепог обрачуна с последњим Обреновићем, кад на српски престо долази Петар Први Карађорђевић, обреновићевска химна је одбачена, али њу замењује опет песма из Војводства српског, славни Милетићев марш „Слава, слава, слава Србину! Орао кликће са висине“, с тим што се убацује само краљево име: уместо „Ми смо с тобом, Светозаре Милетићу“ - „Ми смо с тобом, Петре Карађорђевићу“. Од 1909, враћена је химна „Боже Правде“. Можда су Карађорђевићи појмили сву узвишеност химне „Боже правде“: такву химну-молитву нема ни један народ; јер Срби се обраћају не неком апстрактном Богу, него Богу правде да их спасе, ако су на путу правде, а ако нису, узалудна је молитва!
Ако даље следимо велику српску родољубиву поезију, незаобилазна су имена Вељка Петровића („Српска земља“ и Милоша Црњанскога „Сербиа“), а у наше доба Васка Попе и Миодрага Павловића.
Зар све њих омаловажити и порећи да би се устоличило малоумље и безумље аутономаша ? Па зато смо рекли да је аутономаштво антикултура.
По свему што кажете, идеја о Војвођанској аутономији данас представља апсурд? Ко је исковао ту бесмислицу? Неко је, очигледно, фалсификовао историју...
Да, главни фалсификатор је комунистичка идеологија, лењинско-стаљински волунтаризам, који је и код нас продро у све поре, посебно у школе, да помути свест и укорени заблуде. Било је то велико насиље над историјом. Од дрезденског конгреса КП Југославије, 1928, интензивно се радило на измишљању нових нација, па и на стварању бесмисленог аутономаштва, с циљем да се изломи кичма српског народа, слично разбијању руског народа, од чијег су тела, черечењем, вештачки стваране нове нације, по истом лењинско-стаљинском рецепту. Јадна је судбина Русије. И Југославије која ју је опонашала. Западњачки, то јест амерички неототалитаризам није оспорио злодело комунистичке интернационале него га је прихватио и учврстио.
Шта да се ради? класично је питање...
Да се из наших школа, и из свеколиког живота, уклоне кривотворине нечистих идеолошких сила; да се изврши темељна и доследна реформа школе, а то значи реформа свести и савести. Та реформа је застала на пола пута, у доба Милошевића. Бојати се да она сад неће бити настављена него само још више спречавана, уназађивана и онемогућавана; јер јуче је реформу кочио ЈУЛ, данас је онемогућавају глобалисти и мондијалисти. И први и други су деца комунизма, без обзира да ли га се одричу или не. Исти је то духовни склоп и иста је њихова мржња на српско предање и српске напоре да своју традицију ускладе са модерним светом.
Да ли су и наши политичари, укључујући и жестоке анти-комунисте, заробљеници предрасуда које је комунизам посејао?
Па и они су деца социјалистичке школе; и они су, можда неизлечиво, заражени комунистичким заблудама. Или су равнодушни, примајући болесно за готово. Они националну политику, а то значи свеколико васпитање и поглед на наш народ и његову повесну судбину, заснивају на наслеђу комунизма. Није лако преобразити свест. Част изузецима. Има их.
Приближавају се избори: да ли ће и „Светозар Милетић“ наступити као странка?
Неко је избројао да у Југославији има 257 политичких партија или групица. Зар не би безумно било стварати 258. Покрет је отворен за све којима је стало до свесрпског јединства, духовног препорода и моралне обнове; али на прагу нашег Покрета, припадници разних странака треба да оставе своја партијска предубеђења и да се посвете вишим интересима, који нас све уједињују, без обзира на разлике. Уверења су слободна и ми се нећемо мешати у савест наших припадника, то јест нећемо их обавезивати за кога да гласају; али им морамо рећи за кога да не гласају! Сигурно да не гласају за аутономаше и сепаратисте, ни за оне што распродају блага ове земље, претварајући је у најбеднију колонију.
Ви имате неотуђиву свест и јаку самосвест као Србин, а при том сте Европејац и космополита, једноставно говорећи хуманист. Како све то спајате?
Сасвим природно. У основи свега је човештво, хуманост. Пре него што сам Србин, ја сам човек. Човештво је мерило за све: и за српство, и за Европејство, и за космополитизам. Све би то било апстрактно, безвредно и празно без човештва, без тог моралног темеља.
Да ли је улога завичаја у обликовању Ваше свести била пресудна?
Мој завичај је Срем, шире - Војводство српско, још шире - све српске земље, и још шире - Европа. У сталном комешању и великим сеобама Срба многи су прошли кроз Срем. У Срему наш народ не само што се није одродио него је упорно служио заветима предака, настављајући своје историјско посланство и зрачећи првенствено културом осталим српским областима. Подсећам на речи Јована Скерлића: „Кроз 150 година, ту се у Војводини, а то је значило у Срему и Новом Саду, писало и мислило за цео српски народ“. Огромна је и улога Баната, па и Бачке и Барање. Моје поколење се напајало на тим бујним изворима културе, националне свести и вере; а у том националном свагда је присутно и често пресудно универзално, човечанско, свељудско.
Не плашили Вас помисао да сте одвећ везани за историјску прошлост?
Одговорио бих Вам речима Богдана Поповића: „Једино људи без искуства живе само у садашњости“.