Светозар Милетић, трибун из Војводства српскога, у Крушевцу, престоници косовског великомученика, кнеза Лазара - ништа природније од тога! Јер и цар Лазар је око три века боравио с ону страну Саве и Дунава где је уточиште нашао, и на панонске Србе снажно зрачио, најпре у Сент-Андреји, у којој и данас постоји свети белег где је спуштен његов ковчег, потом у Раваници сремској, у Врднику, где је доскора оштро ухо могло да чује нагласке из говора крушевачког краја. Није немогуће да су за моштима ишли и неки највернији Крушевљани, који су се, потом, настанили у Врднику, крај Раванице сремске. Цар Лазар у светој Фрушкој Гори, као и цар Урош у манастиру Јаску, симболи су државности српске и судбинске повезаности српскога народа из средишње Србије и истог народа из Војводине Србије. Косовски мит и култ цара Лазара живо је присутан у Срему, Барањи, Бачкој и Банату, све до Темишвара и Арада, до Будима Сент-Андреје, до Ђура и Коморана, или у Херцеговини, Босни, Лици, Кордуну, Банији, Далмацији, све до Трста, а да не зборимо о Црној Гори, чија је сва епска етика заснована на Косову, Лазаревој жртви и херојству Милоша Обилића. А и ви, Крушевљани, будити самосвесни и поносити, надахњујте се косовским циклусом, јер у њему је узвишени морал, који вас обавезује, и величанствена поезија, чији значај превазилази међе Српства.
У свим српским земљама моћна је била свест о јединствености српске судбине. Наши неписмени преци неговали су ту свест и нису губили наду да ће се српске земље опет ујединити. Зато је непријатељ тукао у две најсамосвесније српске земље, Црну Гору и Војводину Србију: Црну Гору која је подарила Српству највећег песника Његоша, а он свима нама „Горски вијенац“, ту енциклопедију српства, тај катихизис нашег епског морала, Црну Гору чија се химна завршавала строфом:
„Онамо 'намо за брда она,
Говоре да је Милошев гроб!
Онамо покој добићу души
Кад Србин више не буде роб“
и Војводину Србију, у којој су настале све друге српске химне, почев од светосавске, чија је поента:
„Да се српске све земље скоро уједине,
Сунце правде, слободе, да нам једном сине!
Да живимо сви у слози-Свети Саво Ти помози!
Почуј глас свог рода, Српскога народа!“
Та свест је на главном удару, јуче, комунистичке интернационале, чију замисао сламања кичме и дробљења Српског народа спроводила је титовско-кардељевска политика, насилно стварајући од, духом и моралом, јединственог тела Српског народа, вештачке нације и државе, награђујући и изопачавајући особито кроз школски систем, свест више поколења не би ли измишљено постало стварно, а вештачко природно, а данас је на удару наших мондијалиста, пресвучене деце комунизма. Ми смо се сад затекли у чуду да доказујемо да су до јуче највећи Срби, они из Црне Горе, заиста Срби, а да је аутономија Војводине имала смисла само у туђој империји, у којој је опстанак српског народног бића био угрожен, а да нема смисла та аутономија у држави српској и југословенској. Аутономаштво које је, изворно значило Српство са оне стране великих река претворило се у наказно анти-српство да је песник Вељко Петровић морао да завапи, да шкрипне зубима певајући:
„Војводино стара, зар ти немаш стида“?
Безброј пута сам поновио: аутономаштво јесте анти-култура! Јер бити данас за простака који је на челу Војводине, иако нема присталица ни десетак по сто, то би значило бити против Доситеја, Текелије и Матице Српске, против Бранка и Стерије, против Змаја, Ђуре Јакшића и Лазе Костића, против Пупина и Црњанског, против Орфелина и Константина Данила, против Уроша Предића и Паје Јовановића, против више јата великих стваралаца, чија су дела огледала високе националне свести панонског Српства.
Светозар Милетић је политички гласник те свести. „ Његова заветна мисао била је ослобођење и уједињење Српства. Тој мисли посветио је сву своју вољу и енергију и као говорник и као политички писац и као творац и вођа српске народне слободоумне странке.“ Изгорео је у ватри борбе за српску Војводину у Аустрији и Аустро-Угарској. Жртвовао се и страдао за своја уверења. Зато га је Змај поздравио знаменитим стиховима кад је изашао, изнурен, из тамнице:
„Ништавне су славопевке,
Кад се враћа мученик.
Диж`те децу из колевке,
Нек запамте његов лик.
Ох, дижите децу данас,
Па им збор'те: „То је тај!
(Такви људи нису за нас,
Већ за бољи нараштај).“
У његовој свести вазда је присутно јединствено Српство, све српске земље. Стога је име „Светозара Милетића“ постало заједнички називник целог српског националног покрета и његових историјских стремљења“. Херцеговачки устаници, године 1876, маштајући да створе свесрпску народну скупштину, предвиђајући да јој председник буде баш он, Светозар Милетић. Војводство за њега значи биће политичко народа српског са ове стране великих река. Суштина Милетићеве националне мисли јесте: Срби морају имати своју независну и уједињену државу; а док се то не оствари, Србима је у Угарској неопходна аутономија ради заштите свог националног бића. Одбранити се преживети, ослободити се и ујединити се то је циљ, програм и сан не само политичких првака него и сваког другог пречанског Србина. Цела српска култура у том је савршено сагласна, а политика је била у складу са културом. После великих сеоба, граде се стотине српско-православних храмова: преци наши схватају да се дух мора неговати, јер ни у највећој несрећи, пропасти нема све док је дух жив. Свака црква је тврђава, свака песма, и гусларска и литургијска, јесте штит. Тај дух хришћански и светосавски, немањићки и косовски, зрачи са стотина иконостаса; њега оглашавају и звона наших цркава, и зато непријатељ вреба сваку прилику у смутним временима да нам скине и уништи звона, претапајући их у своје топове. Но у колико је притисак био јачи у толико је памћење било тврђе и неотуђивије. Сва српска поезија на широком духовном простору, све до Темишвара, Арада, Будима, Сент-Андреје, Пожуна, Беча, Трста, као складан хор слави српство, опомиње да се завети не забораве, да се памте корени, који су у Студеници и Хиландару, у Жичи и Пећи, у Расу, Метохији и на Косову. Све је то наш духовни и културни простор, иако више није наш као државни и политички. Но јесте у памћењу! Зато је непријатељ хтео, и хоће да нам избрише памћење. Јер док је памћења, има наде.
Како опстати на ветрометини у често опасном окружењу? А при том од свих, и од противника, учити, и све што је вредно, без предрасуда, прихватити, никад не заборављајући своја предања и наше светиње. Дух не мирује, он ствара, бори се и посвећује. У прошлости примера је у изобиљу.
Гаврило Стефановић Венцловић, јеромонах у Ђуру и Коморану, барокни црквени беседник, с краја седамнестог и почетком осамнаестог столећа, пише дирљиву „Молитву за српску земљу“. А српска земља је и она заветна, обећана, из које смо прогнани, и свака друга у којој се чују наша звона, песме и молитве; како је рекао један племенити песник, са другог краја Српства: „И свуда гдје је српска душа која / Тамо је мени отаџбина моја/ Мој дом и моје рођено огњиште“-што би требало да важи и сад кад смо расејани широм планете више него икада.
Захарија Стефановић Орфелин, песник, историчар, бакрорезац, просветитељ барокни из 18. века, пише „Плач Сербији“, оснива „Славено-сербскиј магазин“ (1768), а да би подсетио да припадамо великом словенском стаблу, ради на делу о Петру Великом.
Вршачки владика, потоњи митрополит карловачки, Јован Георгијевић, ствара, 1735, химну Светом Сави, коју ће Сегединац Павле Стаматовић превести на тад савремени српски, а Корнелије Станковић, Србин из Будима ставити у ноте, за хорско појање, које ће громко одјекнути у Бечу 1858.
Велику наду ће пробудити и узбуђење изазвати вест о Првом српском устанку 1804. Заједно са устаничком Вождовом Србијом дише цело панонско Српство, као и оно прекодринско, све до Трста. Доситеј Обрадовић на вест о „инсурекцији Србијанов“ пише химну:
„Востани, Сербије! Востани, царице!
И дај чадом твојим видет твоје лице!
... Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
сада се пробуди
и Сербље возбуди!“
Остарели Доситеј напушта удобно огњиште у Трсту, свој иметак дарује устаницима, па и сам долази у Београд, стављајући се на располагање Вожду, који га именује за попечитеља просвешћенија Управитељствујушћем совјету новорођене Српске државе. Који почетни тон! И која туга при помисли ко нам данас води просвету...
Много би било набрајати све српске песнике и уметнике из Срема, Барање, Бачке и Баната који су неговали и утврђивали свест о јединству свеколиког народа српског. Надахнуто пишу, поред низа других, Лукијан Мушицки, па Јован Хаџић („Расути свуда, српски смо народ ми, и горко пиће гаси нам често жеђ“), то као да данас у наше име, пише; затим Јован Стерија Поповић ( „Даворје на пољу Косову“: „Где је Призрен град, где су царски двори? Где Душанов златни век/ Што чудеса створи?/ Све прогута Косово,/ Оде српска слава,/Где су били градови: Сада расте трава“)
Како не поменути, имена бар, Бранка Радичевића, Стевана Каћанског, Ђуре Јакшића, Лазе Костића и Змаја, тих великих бардова, твораца узвишене родољубиве поезије, ни мало покрајинске, вазда свесрпске?
Али као што је Марсељезу Француској нацији подарио, у звезданом часу светог надахнућа, до тад миноран песник, Руже Делил, тако ће химну српску, „Боже правде“, сачинити опет Војвођанин, утемељивач српских позоришта и у Новом Саду и у Београду, Јован Ђорђевић; химну молитву у којој се српски род обраћа Богу правде да га спасе, дакако ако је на путу правде, а ако није, неке спасење подари онима који јесу. Тако узвишену химну нема, можда, ни један народ. Зато ја дубоко верујем у наше спасење, и сад кад смо презрени, оклеветани, одбачени, на дну бездана. Охрабрује ме један поет нашег словенског, серпског порекла, опет са панонских простора, али не и нашег језика: „Народ који није кукавички не може пропасти; а народ који се борио за цело човечанство не сме пропасти!“ Драгоцен је, упркос својим манама и гресима.
Осећајући то, и верујући у то, творац „Сеоба“, Банаћанин и грађанин света, Милош Црњански, чезне, као и његови јунаци, за Сербијом: „У Сербији зорњачу тражим... и души мојој Сербиа била што и зора.“ Па Сомборац Вељко Петровић - која Србенда! Он кује морал за велику епоху ослобођења и уједињења Српства, песмама „Верујте прво“! и „Српска земља“. Да даље не набрајамо: много је расних поета и списатеља све до Мике Антића, Мирослава Јосића-Вишњића, Васка Попе и Миодрага Павловића; и не мање вредних сликара, од Орфелина, Крачуна, Константина Данила до Предића и Паје Јовановића, па и светских научника - великог Михајла Пупина!- све њих је дала Војводина Србија целом Српству и Словенству, Европи и човечанству. Зар их сад заборавити, бацити у запећак да би смо слушали простачке речи онога и оних чија имена, у овом знаменитом друштву и овом, за нас, свечаном часу, нису достојна помена? Заиста вам кажем: њихово место, по Дантеу јесте у деветом кругу пакла, тамо где је Јуда Искариотски и сој њему сродних грозних издајника.
Вредност националне и државне политике, данас и овде, као и морал сваког политичара и државника, мере се степеном њихове привржености и јединству Српског народа, који несме пристати да заувек остане раскомадан, раскомаданији него икада. Иако тренутно не можемо, јер смо реалисти, а не фантасти, да се ослободимо злих сила и да се опет ујединимо, ми се тог циља никад не смемо одрећи: сачекаћемо, ако не ми, онда потомци наши, тај срећни трен, тај повољан обрт историјске судбине. А дотле негујемо дух и градимо морално јединство. Сваког политичара који се тог светог завета одриче - одрећи ћемо се ми! Драга браћо и сестре, сада смо принуђени да мудро мислимо, и на кратке стазе и на дуге рокове.
Беседа одржана на дан Св. Томе, 19. октобра 2002.