Навукла си тешку, неукусну свилу,
натукла си шешир са седам детлића,
ијујучеш, танцаш на пандурском крилу,
подбулих очију од штрике и пића.
Циган те голица, у лик ти се цери,
дукате ти с врата у егеде скида,
чикоши ти љубе и одводе ћери,
- Војводино стара, зар ти немаш стида?
Горштакиња горда баш када сађе
с Проклетије горде. Ти си онда знала
ко краљица проћи крај јобаћке риђе.
Да се к њој сад срозаш, обесна од сала!
Јудита си била своје чисте части,
хранећи аманет копривничких хрида,
а сад, разједрила са мекушких сласти:
- Војводино стара, зар ти немаш стида?
О, разметни крају пометница снаша,
по портама твојим туђин свиње пасе,
твој бирош је газда сад твојих салаша,
гробља твоја расту, огњишта се гасе.
Изданак последњих старих породица
неспретни је дужник зеленаша Жида,
ал` спретан је коцкар и самоубица.
- Војводино стара, зар ти немаш стида?
Безимени труну најбољи ти синци.
Ветар развејава њине беле кости.
Зар су зато мрели Пере Сегединци,
да се њихов крвник разузурен гости
за совром стеченом ценом крви њине?
- Неверна удово црног светог Вида,
кржљава унуко Мајке Ангелине,
- Војводино стара, зар ти немаш стида?
Згазила си наук Доситеја свога,
и борбену трубу свог Барда и Ђуре;
једва муцаш српски уз лајање дога,
рађаш прозелите и карикатуре.
Кукавичлук крстиш политиком ума;
а ко себе прода, и палате зида,
твоја га Абдера развлачи за кума!
- Војводино стара, зар ти немаш стида?
Чардаш свој около телета од злата,
издају народног поштења због пара,
поверење, шићар, избор ренегата,
истицање гојних, глупих каишара,
узмицања, крађе, туче Новим Садом,
малаксалост, пажњу, разврат Сиварида:
западњаштвом зовеш ти и „ситним радом“.
- Војводино стара, зар ти немаш стида?
И светују „Балкан“ још те твоје лутке:
„није доста српски, нема појам бистар
о слободи“ - грме, они који ћутке
трпе да их ћуша ма чији министар,
који свог сељака гулећ` руже псећи,
п` онда руке перу од „паорских гњида“,
они који српски грб крију у пећи!
- Војводино стара, зар ти немаш стида?
И зар нема спаса? Ћути раван трома.
Само задња два три добра твоја сина,
изопштена, мрска сред рођена дома,
што зубима ломе гвожђе својих клина.
О, њих твоја пропаст и срамота боле,
и они очајно, док још има вида,
проклињу те, тресу, и вичу, и моле:
Војводино стара, зар ти немаш стида?