Чим сам се вратио у Београд, позив из Новог Сада. Посетиће ме група забринутих људи, из Срема, Бачке и Баната, решених да оснују Српски народни покрет „Светозар Милетић“, јер се аутономаштво осилило, узело претећег маха. Дошао је Павле Станојевић, директор Архива Војводине; уз њега продуховљена Весна Башић, која говори бираним речима, с великим смислом за нијансе, Ђорђе Србуловић; ту су, из Зрењанина, Милан Зечар и Милан Бјелогрлић; из Суботице Милан Мародић и Бошко Бошков. Сви орни за делање.
„Потребан нам је председник Српског народног покрета „Светозар Милетић“, искусна, угледна, некомпромитована ванстраначка личност. Сви смо сагласни да сте то Ви“ - говорио је Павле Станојевић.
„Избор вам није срећан. Ја сам стар човек, а Покрет треба да води човек у пуној снази. Уз то, ја сам тежак инвалид, једва се крећем, а вођ треба да је хитар, „кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати“ . Ја бих вам био налик оном вођу из сатире Радоја Домановића. То не би био добар почетак. Није тачно да нема другог. Увек има. Ја ћу вам одмах набројати низ угледних имена: академик Василије Крестић, академик Чеда Попов, дописни члан САНУ Динко Давидов, књижевник Мирослав Јосић-Вишњић, који сјајно разобличава аутономаштво. А тек Коста Чавошки... Да набрајам даље?“
„Сви предлажу Вас. Академик Крестић је прихватио да буде председник Народно-црквеног сабора, али и он предлаже за председника Покрета Вас“.
„Част је превелика. Моје године и моје здравствено стање ми кажу да не могу понети толики терет, а сваку помоћ ћу вам пружати и у складу са својим могућностима нећу затајити. Укратко, тражите, пре свега, млађу личност. Савест ми налаже да одбијем ваш предлог.“
Мислио сам да је мој став прихваћен. Након два-три дана опет ми се јавио Павле Станојевић: „Опште је мишљење да Ви треба да водите Покрет. Окупљени на саветовању, сви Вас молимо да прихватите наш предлог, бар за почетак, за прву годину, па чак и за полугодиште. Молимо Вас“!
Ћутао сам, а требало је да одлучно, јасно и гласно изустим: „Не“! Обећао сам да ћу доћи, у Нови Сад, 25. новембра 2001, на Велику народну скупштину Српског народног покрета „Светозар Милетић“, али да их кумим и молим да потраже друго, то јест право решење.
Велика народна скупштина била је доиста, велика и величанствена. Мноштво народа хрлило је ка Српском народном позоришту. Дворана се брзо напунила и препунила; ходници и холови били су закрчени; многи нису могли ући, остали су на улици. Једва сам нашао место да седнем. Кнез Александар Павлов Карађорђевић, са сином Душаном, стајао је, као многи. На балкону је било толико света да су организатори морали да моле да један део сиђе, страхујући да би се преоптерећени балкон могао срушити. На Велику скупштину дошла су четири архијереја: владика бачки Иринеј, сремски Василије, осечко-пољски Лукијан, јегарски Порфирије. Изостао је владика банатски Хризостом, који се ни касније није појављивао на скуповима СНП „Светозар Милетић“. Велика народна скупштина почела је призивом Светог Духа. Чинодејствовао је епископ бачки, др Иринеј Буловић, са тројицом владика и свештенством. Говори академика Чедомора Попова и Василија Крестића, кнеза Александра и Павла Станојевића, Смиље Аврамов, слободана Ракитића и свих других били су колико родољубљем изузетно надахнути толико учени, историјски утемељени. Чедомир Попов је подсетио на завештање и поруке Светозара Милетића, и данас актуелне. Василије Крестић, често прекидан јаким одобравањем, нагласио је да је питање Војводине решено још 25. новенбра 1918, када је Војводина ушла у састав Краљевине Србије. Све касније тежње за аутономијом имају антисрпски карактер.
После говора прочитане су Поруке Велике народне скупштине у 12 тачака, прихваћене бурним пљескањем. Онда је председавајући Павле Станојевић изговорио моје име образлажући да су сви једнодушни у мишљењу да будем на челу Покрета. Одобравање је било снажно и дуго. Морао сам изаћи на говорницу. Тешко сам се пробијао, људи су ме придржавали; неки су, очигледно, били задужени да ми помажу, нарочито на степеницама до говорнице. Буран, неуморан пљесак само се појачавао. Шта да кажем? Како одбити? Било би непристојно. Бура је јачала, сви су устали на ноге, морам нешто, сасвим неприпремљен, рећи:
Ваша Преосвештенства, Ваша Височанства, господине Председниче Српске академије науке и уметности, браћо и сестре!
Смем ли ја да прихватим дужност председника Српског народног покрета „Светозар Милетић“? Ви ми громогласно одговарате да морам, а ја, у свом другом животу, после клиничке смрти, имам само једну годину. Тек сам проходао, учим и да пишем. Шта ће вам такав хроми и кљасти вођ, који ће многе подсетити на вођу из сатире Радоја Домановића? Хвала вам што ме охрабрујете. Сва срећа, глава ми је бистра.
Говорио сам, понављао сам, Павлу Станојевићу и другима, да се могао наћи неко од млађих, а заслужних људи, који су, видели смо то, сјајно организовали ову Велику народну скупштину. Извршићемо убрзо ту природну смену, а ја се зацело нећу извлачити из послова. Ми немамо права да будемо уморни, јер је стање нашег народа веома тешко, и све наше снаге - умне и физичке, духовне и осећајне - морају се покренути. Дело препорода нас чека!
Рећи ћу вам оно што сам често писао и понављао: Аутономаштво је антикултура, а од тога је можда још гори црногорски сепаратизам. Зато сам не једном, говорио и сад кажем: гласати за одвајање Црне Горе од Србије, од српства, то би значило гласати против Светог Петра Цетињског, против владике Рада, творца „Горскога вијенца“ и „Огледала српскога“; то би значило гласати против Марка Миљанова, Стјепана Митрова Љубише; па и гласати против Краља Николе Петровића, који се никад није одрекао Српства, песника химне „Онам` онамо“: та химна се толико певала и у овој нашој Војводини Србији, јер вазда бесмо у сазвучју са стиховима о Дечанима светим и Призреном царским, а особито с поентом: „Онамо покој добићу души кад Србин више не буде роб“!
Но „вратимо се нашим овцама“, како би рекли Французи. Бити острашћени аутономаш то значи бити против Саве Текелије и против Доситеја Обрадовића, надахнутог песника химне „Востани Сербие“, а то је химна и нашег Покрета; Против Јована Стерије Поповића, против Бранка и Змаја, Милетићевог друга и саборца, против Лазе Костића и Ђуре Јакшића, против Милоша Црњанског и Михаила Пупина, против Константина Данила, Орфелина и Теодора Крачуна, против Паје Јовановића и Уроша Предића, против свеколике дивне и вечите културе, књижевности и уметности, вековима ствараних на овом панонском тлу.
Не, то не смемо дозволити: да нас шака бедника одвоји од суштине нашега бића, од раскошне духовности Срема, Баната, Бачке и Барање. Од давнина је владала хармонија између српске државе и српске цркве, а касније, у модерним временима, исти склад, иста симфонија између културе и политике.
Није случајно непријатељ ударио у две српске главе, два симбола Српства: Црну Гору, најсрпскију српску земљу, у којој је обликовано епско Српство, његов морал и његов идеал, и Војводину, која је изнедрила философију, етику и самосвест модерног српског национа.
Овде, у дворани, нема великих телевизија. Бојкотују овај величанствени сабор. Не видим ни новинаре из редакција главних престоничких листова. И они нас бојкотују, а све што ми чинимо то је само на добро Српства, до којега њима као да није стало. Срам их било! Али, дивне замисли, овде изречене, не смеју остати затворене у овом простору. Дух овде присутан треба да изађе из ове дворане. Према томе, свако од нас да буде гласник животворних слободних мисли, овде дивно исказаних. Свако од нас треба да истим жарким осећањима и племенитим схватањима зарази и оне који сумњају, да све Србе вратимо у крило наше Војводине која се звала Војводина Србија или Војводство Српско, а чија је аутономија имала пуног смисла у туђој држави, што је Милетић дивно дефинисао, а која нема истог смисла у држави српској и југословенској.
Овде је Преосвећени Владика призвао Духа Светога. И Свети Дух је био са нама: зато сте тако надахнуто и мудро говорили. Али, тај Дух Свети нека изађе из ове дворане и нека буде стално у сваком од вас. Нека вас оспособи, нека вас благослови да налазите заједнички језик са људима, не само истомишљеницима него и са онима који не мисле као ми. То велико и дивно чувство љубави, која све превасходи, и нашег узајамног братства, нека обухвати и споји све Србе у овом нашем Војводству Српскоме и у свим српским земљама.
Поруку љубави шаљемо и онима који нису Срби, а са којима хоћемо да живимо у љубави, не угрожавајући их. Увек смо били трпељиви, вазда смо пружали руку суседима. Толеранција, зацело, није наш проблем. Ми смо имали и имамо разумевања за друге; грешни смо што све друге разумемо, а најмање сами себе. Јер и данас се може рећи да „најцрњи враг је Србин себи сам“.
Још бих вам казао, јер видим да ме помно слушате: нема среће без слободе, а слободе нема без храбрости. Знајте: човек који верује не боји се, нема права на страх. Не плаши се људи, али се боји Бога. „А Господ је Дух, а где је Дух, онде је слобода“ каже апостол Павле у Другој посланици Коринћанима. Дакако, није реч о било каквој слободи. Наша слобода је удружена са вером и идеалом, јер слобода без племените вере и без идеала више шкоди него што користи. Бити слободан то значи имати права да чиниш оно што није на штету другима. Сигурно је да ми нећемо никога оштетити ни угрозити у овој нашој Војводини Србији. Као људи и народ слободног духа, морамо да негујемо врлине, а највећа је љубав. У свакој области се морамо борити за високи квалитет. То ни стара ни нова власт, ни партије и политичке странке или немају у својим програмима или не истичу довољно. Српска посла не смеју бити најгора могућа посла, него најбоља. То од нас тражи ово недоба, да преокренемо своју злехуду историјску судбину и нађемо бољи, срећнији пут. „ Пазимо на вријеме, јер су дани зли“! опет опомиње Апостол.
Изађите из ове дворане поносити, охрабрени, уздигнутих глава. Усуђујем се да вам кажем: Горе главе, јер горе је Бог. „Горе имајмо срца“! Дух Свети је овде са нама и у нама, и зато вам рекох и понављам: „Горе главе! Ви носите у себи Бога, Бога правде, Бога љубави. Живели, браћо и сестре, живели и здрави били!
Без припреме, у надахнућу, изговорио сам ову бујицу речи. Преко две хиљаде људи у дворани дисало је са мном. То и нису биле моје речи, већ њихове. Ја сам био само њихов ехо и они мој.