И површан поглед на положај српског народа од Крајине и рушевина манастира Житомислића, до Косова и жицом опасаних Дечана, које од разјарене албанске нарко мафије штите италијански војници, упућује на закључак да смо се нашли у једном кобном процесу, кобнијем утолико пре што смо разапети на два фронта: на међународном и унутрашњем.
На међународном – у конфронтацији на Западу са традиционално нама непријатељским државама, као што је Немачка, али и са некадашњим савезницима из два светска рата, који су нас по други пут у последњих 50 година оставили на цедилу.
Унутар земље подељени смо на реформисте и конзервативце; у стварности нема никаквих реформи. Има један плански изазван хаос и распродаја националног богатства без стратешког плана о будућности земље, и без сагледавања последица по живот овог народа. И то није једина подела; подељени смо на мондијалисте и патриоте, још увек и на партизане и четнике.
Две српске земље, Србија и Црна Гора недораслошћу владајућег политичког врха, увучене су у перфидну игру противречних интереса западних савезника на овом простору. А као „посредник“ завађене српскоцрногорске браће појављује се човек који је из дана у дан, пуних 78 дана издавао наређења за бомбардовање Југославије – Хавијер Солана. Има ли веће ироније, али и већег понижења и за Србију и за Црну Гору?
Када се криза у Пољској приближавала тачки кључања, сели су за округли сто комунисти, националисти, либерали, хришћани, једном речју представници политичких странака у распону од крајње левице до крајње деснице на челу са генералом Јарузелским који је у Пољској завео ратно стање због чега су тој земљи наметнуте тешке санкције. Учеснике округлог стола делиле су дубоке идеолошке разлике, али једна једина повезујућа мисао срушила је све баријере; била је то мисао о будућности државе и пољског народа.
Спонтано се намеће питање зашто српски народ сопственим умом није у стању да решава своју судбину, чак ни на овом суженом простору који је опстао после разарања Југославије. Замро нам је Светосавски дух, заборављена је миротворна улога Светог Саве у сукобу завађене браће. Спомен храм на Врачару је велелепно дело, али ни 42 звона, ни мермерни зидови, сами по себи неће нам решити проблем. Потребна нам је духовна обнова, потребно нам је ново осмишљавање наше будућности, а за то нажалост нису створене ни елементарне претпоставке. Ништа упечатљивије не говори о духовном стању српског народа него апстиненција на недавно одржаним председничким изборима. Српски народ рекао је историјско НЕ, овога пута ћутке, пригушен у болу. Игнорисане су поруке ОЕБС-а, Европског савета, Патријарха српског господина Павла, групе интелектуалаца, истакнутих уметника и јавних радника. Овај случај превазилази изборе; не ради се овде о опредељењу за ову или ону личност. Историјско НЕ упућено је на адресу такозване Међународне заједнице и домаће владајуће елите, са јасном поруком да не жели више да буде објекат погубних манипулација на спољњем плану и још погубнијих страначких борби на унутрашњем. Али не можемо затворити очи ни пред чињеницом да тај чин носи још једну поруку: срушени су сви ауторитети, нестало је у народу поверења у такозвану Међународну заједницу али и домаћу елиту. Сви бисмо морали дубоко да се замислимо над том ситуацијом, а посебно Православна црква. Морали бисмо истовремено да се запитамо и где леже узроци тог стања?
Наше наде у опозицију после победе на октобарским изборима 2000-те су се изјаловиле. Обећано нам је да ће на чело земље доћи експерти, што смо од срца поздравили, јер век у коме живимо је век научног прогреса. Уместо експерата добили смо аматере у политици, на кључним позицијама професионално тотално некомпетентне. Неуспели асистент на једном периферном техничкоправном предмету на Правном факултету произведен је преко ноћи за министра спољних послова; други такође неуспели асистент произведен је „by pars“ методом преко такозваних „невладиних“ организација за гувернера Народне банке... и тако редом. Регрутовање се врши по партијској линији као некад у доба Броза. Најтежа понижења овога народа проглашавају се за „успех“, као на пример „пријем у Уједињене нације“ или „отварање према свету“. Да ли је у питању незнање или свесно заташкавање истине?
Никада Србија, односно Југославија није била затворена заједница. Од Карађорђа, који се још у припремној фази српског устанка повезао се вођама италијанског покрета за ослобођење „Ризорђамента“, преко Обреновића који су се колима возили од Крагујевца до Београда, али се Србија још 1864. нашла међу утемељивачима прве међународне организације – Поштанске уније. Од тада па све до 1990. у свим годишњацима међународних организација Србија, односно Југославија, увршћена је у категорију држава А, то јест држава са највећим бројем чланства у међународним организацијама.
Никада Србија није била ни ван европских токова, него обрнуто; била је активан део Европе и градила са демократским земљама тог континента оно што се данас назива „европски поредак“, од хашких мировних конференција 1889. и 1907. па све до оснивања КЕБС, тј. конференције о европској безбедности и сарадњи. Истини за вољу, треба рећи да ју је из Европе у једном кратком временском периоду извео Броз, најмрачнија личност у новијој историји, и везао за земље Азије и Африке али ни тада Југославија није била затворена земља. А затворио ју је у гето и народ претворио у парије такозвани „демократски запад“. То су историјске чињенице; уместо борбе за истину, уместо да подвргне критичкој анализи неосноване оптужбе и тим путем врати земљу на њене историјске токове, наша дипломатија поданички, безрезервно прихвата све лажне оптужбе, па чак изражава спремност да и ту да свој допринос, без елементарне дипломатске културе и способности за вођење преговора.
Не сматрам да смо народ без мане, да није било фаталних грешака у унутрашњој и спољној политици. Али да бисмо разрешили драматичну ситуацију у којој се налазимо, да бисмо пронашли излаз потребно је, уместо прљавих страначких борби, цео комплекс проблема везаних за разарање државе поставити у шири контекст. Докучити истину у нашој компликованој ситуацији значи осветлити проблем из свих углова. Јер, Југославија није била „банана“ држава, него држава са историјским и међународно правним легитимитетом, везана са око 8.000 уговора са земљама света, претежно западним.
Дозволите ми да се само са пар речи осврнем на најдраматичнију страну наше националне драме, јер управо она даје одговор на осећање безнађа народа из кога је произашло недавно историјско НЕ.
У веку који је иза нас одиграла су се три светска рата: први и други и хладни рат. Фронтови су били јасно разграничени. Из два светска рата српски народ изашао је као члан победничке западне коалиције. Из хладног рата излази као поражени народ, и то једини поражени народ у Европи. Пораз није произашао из сламања војне силе, још мање агресије на неку трећу земљу; није резултат ни идеолошког дебакла или пораза комунизма, јер је тај исти Запад подржао, неговао и обилато обасипао Броза милијардама долара. Сем тога преструктуирање Балкана Запад управо врши по револуционарном моделу Броза и Кардеља, а не на бази међународних уговора на које су се обвезале те земље. И на Косову као да извршавају обећање Броза дато 1946. Енвер Хоџи да ће Косово уступити Албанији када се за то стекну околности.
Пораз је дело политичког инжињеринга. Под плаштом преговора, у ствари диктата, обмана и историјских фалсификата преведени смо у статус пораженог народа. И поред бујице еуфемизама који су компоновани, како би то наш народ рекао „за простоту опсенити“ остаје историјски парадокс:
– поражена је држава која није припадала ни једном блоку током хладног рата, али која је давне 1948. учинила први корак у правцу разбијања Источног блока;
– поражена је држава која је уговором из 1954. између Грчке, Турске и Југославије била укључена у безбедносни систем НАТО-а. Тајним уговором кога је у име НАТО-а закључила Грчка са Југославијом 1960. отворене су границе ове земље за пролаз и стационирање НАТО трупа у случају оружаног обрачуна са Источним блоком. Само пар дана по Брозовој смрти, Грчка је обавестила Југославију да уговор сматра и даље важећим.
Логиком поражене земље следиле су казнене мере без преседана у историји цивилизованог света. Тако није била кажњавана ни поражена Немачка која је изазвала Други светски рат.
Биланс страдања српског народа превазилази моћ имагинације:
– Прогонство више од 700.000 људи може се упоредити само са библијским егзодусима. Прогнани су људи из тзв. „заштићених зона“ као што су биле на пример, Крајина, западна Славонија, Косово, зона под контролом међународних снага. Али одговорност у погледу заштићених зона постављена је само у једном једином случају, у случају Сребренице у коју су ушле српске трупе;
– Сатанизација српског народа представља у бити модерни облик средњовековног анатемисања;
– Део српског етничког простора је под окупацијом, део под старатељством номинално УН, а фактички НАТО-а;
– И као кулминација победничке еуфорије уследило је тромесечно мучко бомбардовање земље „у име људских права и демократије“. 19 моћних земаља са нешто више од 500 милиона становника сручило је на земљу од осам и по милина становника 20.000 тона бомби са различитим хемијским саставом укључујући и бомбе са разблаженим уранијумом. Ту операцију цинично су назвали „милосрдни анђео“. У отвореном писму председнику француске републике пензионисани француски генерал је између осталог написао и ово: „Исписана је најсрамнија страница у историји Европе.“
Судска фарса у виду Хашког трибунала треба да пружи покриће за серију злочина, да оправда дуго припреману и плански изведену насилну оружану сецесију Словеније и Хрватске, да искључи кривицу Европске уније и Запада због преваре. А дубљи смисао Трибунала лежи у покушају да се институционалним путем прогласи кривим српски народ и тим путем лиши историјског легитимитета стеченог током последња два века.
Тој и таквој политици унутрашњој и међународној српски народ је рекао не, али се поставља питање где и како пронаћи излаз из драме?
Веровање које је код нас одомаћено посебно у владајућим круговима, да је оформљен друштвенополитички модел за 21. век који ми Срби треба безрезервно да следимо и да прихватимо представља чисту илузију. Један од веома цењених аналитичара америчке политике у званичном органу Савета за спољне односе, дакле лабораторије где се оформљује спољна политика констатовао је „да је дошло до колапса америчког постхладноратовског политичког система и да је отпочела једна нова крајње несигурна ера“ Уствари свет је ушао у један процес у коме се своде рачуни једне неуспеле постхладноратовске деценије. Инсистирање на догматским елементима тржишне привреде довело је до катастрофе поједине земље, нпр. у Латинској Америци, а у већем делу света до хаоса. Готових решења нема; симултано се испреплићу различити планови при чему се видно испољавају размимоилажења између Европе и САД, САД и пацифичког региона итд. Потребно је и ту чињеницу ми Срби да имамо на уму јер смо непромишљене и брзоплете одлуке платили високом ценом, понети „великим идејама“ или „историјским савезима“.
Потребно нам је хладно дубинско сагледавање светских процеса, мудро и опрезно кретање, одмеравајући сваки корак. Ситуација у којој се тренутно налазимо, не отвара нам широк простор деловања, услед постојећих односа снага у свету, али пре свега због наше разједињености. Дочекали смо неспремни епохалне промене 90-тих година, а у овом несигурном свету наступамо у раштрканом ходу који нас сигурно води у дефинитивну пропаст.
Ништа мање није болна ни чињеница да у ових 12 година српске голготе излаз из ситуације није оформљен у мисаоном склопу, што пада као тежак грех на душу интелектуалног слоја. Остали смо без осмишљеног стратешког концепта. И данас на нашој политичкој сцени доминира дилетантизам, импровизације и празна реторика. Нема одлучности да се агонија заустави. Једини начин да се прекине ланац страдања српског народа је постизање минималног консензуса у погледу наших дугорочних и краткорочних националних циљева, постављених у контекст шире регионалне и европске визије.
Посматрајући историјски пут српског народа од 1918. до данашњег дана, лако је запазити да је динамика наших страдања била у сразмери са постепеним губитком основних елемената српске државности. Та непобитна чињеница нас упућује да примарни дугорочни национални интерес је васкрс слободне демократске државе. И у Европску унију можемо ући само као организована држава.
Постоји код нас једна нереална представа о Европској унији, али и једна дубоко противречна политика. ЕУ није обичан механизам међузависних економија; то је систем заједнице држава, постављених на хијерархијској основи са строгим правилима. Само државе могу бити чланице ЕУ а не региони нити федералне јединице. А статус државе у ЕУ, број гласова које ће имати у зависности је од укупне снаге земље и њене организованости. Вербално наши политички лидери изјашњавају се за улазак у ЕУ, а у унутрашњем плану разарају државу путем фрагментације и омаловажавања битних функција уз свесрдну помоћ тзв. невладиних организација. Да бисмо се интегрисали у Европу, потребна нам је унутрашња интеграција, интеграција нашег раздробљеног бића и то путем културног механизма, уз ослонац на наше историјско и духовно наслеђе. Само тим путем можемо повратити углед.
Међутим, не смемо испустити из вида ни чињеницу да је данас српски народ биолошки угрожен и да су потребне хитне мере да се катастрофа заустави; зато наш краткорочни непосредни интерес требало би да буде изградња једног концепта националне безбедности, не у војном смислу, него шире постављене безбедности у смислу заштите елементарних, социјалних, економских и друштвених интереса народа. Србији је у овом тренутку потребна духовна обнова али јој је исто тако потребан један практични оквир за преживљавање.
Одговорност за наше наредне кораке лежи на свима нама али у првом реду на интелектуалном слоју, који није малобројан. Један од највећих светских историчара Тојнби анализирајући узроке пораза појединих народа дошао је до закључка да по правилу: „иза сваког периода интелектуалне лењости следи период трагедије народа“. Та поставка наишла је на потврду у земљи Србији 90-тих година прошлог века; а да ли ће и по други пут наићи на потврду у првој деценији 21. века зависи од нас. Преиспитајмо своју савест.