Светозар Милетић

Коста Чавошки

Војводина – држава националних мањина

 

Поред низа особености које су својствене нашем народу и држави, по једној смо изузетни у целом свету. Док се у другим, добро уређеним државама нови устави доносе ако се држава знатно увећа или ако већ застарели устав треба заменити новим, битно бољим, ми изгледа треба да донесемо нови устав кад нам се властита држава не само смањује него и распада. Па зар се ико данас пита у којим ће се то границама и на којој државној територији примењивати такозвана Уставна повеља нове државне заједнице и нови Устав Србије, који се предлажу, и да ли ће се они примењивати на територији Косова и Метохије или неће? Прошле године учествовао сам у Црној Гори у једној телевизијској расправи о могућности опстанка заједничке државе, односно о потреби потпуног раздвајања Србије и Црне Горе. Како су сва три саговорника из Црне Горе били одлучни сепаратисти, по завршетку емисије питао сам једног од њих: „Па зар можете да баш сада напуштате заједничку државу када ми Срби, а верујем и ви Црногорци, губимо Косово и Метохију?“ На моје велико изненађење и разочарање, мој саговорник из Црне Горе ми је одговорио: „Зашто бисмо ми били таоци косметског питања?“

Ако се већ може разумети, мада се не може и оправдати, што међу такозваним дукљанским Црногорцима наклоњеним католичанству и хрватству, а против православља и српства, има и оних који су потпуно равнодушни према КОСМЕТ-у, веома нам тешко пада сазнање да и међу Србима у Србији има оних који нимало не хају за судбину КОСМЕТ-а. То се најпре запажа међу онима у Новом Саду и Београду који би да баш у овом часу битно промене уставни статус Војводине.

Како су КОСМЕТ и Војводина, по свом уставном статусу, потпуно истоветне покрајине у оквиру Србије, било би логично да се његов статус, ако га уопште треба мењати, истовремено мења. Уместо тога, војвођански аутономаши хоће, уз невољни пристанак Ђинђићевих Досманлија да радикално промене уставни статус Војводине и направе од ње државу у држави, а да их при том није нимало брига шта ће бити са КОСМЕТ-ом и да ли ће он уопште бити у саставу Србије и СР Југославије. У том погубном науму најпре им је пошло за руком да кроз Народну скупштину Србије прогурају такозвани омнибус закон којим је Република Србија знатан део својих надлежности пренела на Покрајину. Иако је то био закон о покрајини као таквој, то јест о обема покрајинама, свима је од самог почетка било јасно да се он искључиво тиче Војводине.

Када су попут Американаца, схватили да уцењивање Зорана Ђинђића и његових Досманлија увек успева, војвођански аутономаши, којима је првобитни ДОС подарио 51% мандата у војвођанској Скупштини, отишли су корак даље. Образовали су комисију за израду новог устава Војводине на чије је чело поста­вљен – а ко би други? – академик Александар Фира. За такав избор веро­ватно је била пресудна чињеница да је Александар Фира био један од твораца бесмртног брионског Устава СФРЈ од 1974, којим је ондашња Југославија конфеде­рали­зована, а Република Србија сведена на ужу Србију, пошто су Војводина и КОСМЕТ практично добили статус федералне јединице. Вероватно се очекивало да ће овај велики уставописац своје богато искуство приликом прављења овог Устава, који је прејудицирао распад Југославије, не само унети у нови Устав Војводине, него и знатно проширити. И заиста Александар Фира није изневерио наде које су у њега полагали његови аутономаши. Направио је нацрт устава који од Војводине изнова прави државу у држави и тиме овог пута прејудицирао распад Србије.

Додуше, он је свој нацрт конститутивног акта није назвао уставом него основним законом, по угледу на немчки Грундгесетз, али је очигледно реч о највишем акту државе, пошто се на основу њега доносе обични закони. Показало се да је тај назив оправдано употребљен, пошто ће по овом основном закону Војводина уистину бити држава у држави Србији, с могућношћу да то буде и изван Србије. То се лако може показати.

Не мора се бити правник да би се знало да корпус државне власти обухвата законодавну, извршну и судску власт. Управо такву свеобухватну власт предвиђа члан 3. поменутог нацрта, којим се утврђује да „АП Војводина самостално уређује законодавну и извршну власт, као и судску власт из своје надлежности“. Да би се утврдило да ли је то баш најважнији и суштински део власти без којег дата политичка заједница не може бити држава, треба размотрити које ће то надлежности, по свом нацрту, имати Војводина.

Она ће најпре располагати пореском влашћу тако што ће, према члану 53. ставу 1. овог нацрта Војводина „уређивати и преко својих органа убирати све врсте пореза на својој територији, изузев пореза на промет“, док ће порез на промет и акцизе, који се уређују законом Републике Србије, такође убирати порески органи Покрајине. Другим речима, Покрајина ће својим законом уређивати највећи део пореза, а убираће буквално све порезе – како оне које разрезује она сама, тако и оне које разрезује Република Србија (члан 53. тачка Г9).

Други битан елемент суверености којим ће располагати Покрајина јесте кривични прогон и кажњавање. Покрајина ће очигледно доносити кривичне законе пошто се чланом 109. овог нацрта утврђује начело строге законитости у кривичном праву  да се „кажњива дела утврђују и казне изричу према закону, односно другом пропису који је важио у време извршење дела, осим ако је нови закон, односно пропис блажи за починиоца (члан 109.)“. Поврх тога чланом 58. тачком 6. предвиђено је да Покрајина извршава и оне кривичне санкције које се изричу на основу закона Републике Србије.

Трећи елемент суверене власти, који се увек подразумева, јесте образовање и уређивање подручних органа власти. „АП Војводина сама својим законом уређује властиту територијалну организацију, као и облике и јединице локалне и функционалне самоуправе“ (члан 132. став 2.).

Четврти елемент суверене власти биће јавна безбедност на територији Војводине, а то је увек подручје праве државне власти. Додуше чланом 57. ставом Г5 предвиђено је да ће Војводина уређивати организаццију и функционисање локалне полиције, што би се могло подвести под локалну самоуправу. Али се одмах потом чланом 58. тачком 7. утврђује да ће Покрајина извршавати законе и друге прописе и у области јавне безбедности.

Важан елемент суверености јесте јурисдицтио – изрицање права, односно правде – што по правилу чине судови. И сувереним се сматра онај ентитет који доноси кривичну пресуду против које нема призива. Управо такве пресуде доносиће Врховни суд Војводине. До таквог решења долази се после неколико узастопних корака. Најпре се чланом 57. тачка Г4 утврђује да Покрајина уређује и обезбеђује „мрежу и организације судова“, односно „судску функцију власти и друге облике и органе заштите владавине права“ (алтернатива). Затим се прописује да се сви судови успостављају покрајинским законом (члан 116) и да су то, као судови опште надлежности, првостепени, Апелациони и Врховни суд Војводине. Коначно Скупштина Војводине сама бира председника и судије Врховног суда Војводине, председника и судије опште надлежности и посебних судова и судије за прекршаје, као и покрајинског јавног тужиоца (члан 62. алинеја 15. и 16.). Како, дакле на територији Војводине по свој прилици неће бити других судова осим покрајинских, почев од првостепеног, до Врховног, нема никакве сумње да ће ти судови не само примењивати покрајинске законе него и законе Републике Србије.

Стога се одмах поставља питање да ли ће Врховни суд Србије имати било какву инстанциону надлежност над било којим покрајинским судом који примењује републички закон. Очигледно је неће имати, пошто је чланом 126. став 4. утврђено да „Врховни суд Војводине остварује сарадњу са Врховним судом Србије ради уједначавања судске праксе“. Другим речима, судску праксу примене републичких закона, неће уједначавти Врховни суд Србије коришћењем своје инстанционе надлежности над свим па и над покрајинским судовима, него ће то на територији Војводине чинити војвођански Врховни суд, као суд последњег призива, да би потом на потпуно равној нози сарађивао са Врховним судом Србије ради уједначавања судске праксе у примени закона. А то само значи да ће на територији Војводине војвођански Врховни суд бити господар не само покрајинских него и републичких закона. Јер, као што је бискуп Ходли још 1717. године рекао: „Онај који има апсолутну власт тумачења било којих писаних или изречених закона, тај је уистину практично законодавац, а не оно лице које их је написало или изрекло“.

Ових пет елемената суверене државне власти довољни су за закључак да ће овако замишљена Војводина бити држава, било номинално у оквиру Србије или ван ње. Јер, ако нека политичка заједница уређује законодавну, судску и извршну власт, разрезује и убире порезе, уређује и образује локалне органе власти, стара се о јавној безбедности, и што је нарочито важно, оснива све судове, укључујући и суд последњег призива, онда је она уистину држава. Остаје још да се покаже каква ће то бити држава.

До сада су се на овом тлу сучељавале две замисли државе: национална држава српског народа и такозвана грађанска држава свих грађана, односно народа и народности који у њој живе. Уколико се успостави овим нацртом основног закона, Војводина ће бити заиста јединствена у свету. То ће први пут у светској историји бити држава националних мањина. Додуше, било је држава у којима је етничка или верска мањина господарила потлаченом етничком или верском већином. Али – колико је то нама познато  није било ниједне државе у којој је више националних мањина владало једном етничком већином. Управо таква  биће војвођанска држава уколико се – не дај Боже! – усвоји поменути нацрт основног закона.

Кључни појам који открива природу замишљене војвођанске државе јесте појам националне заједнице. Иако се три пута (члан 57. став 5. и алтернатива том члану) посебно помињу српски народ и националне заједнице, нема никакве сумње да је, по овом нацрту, српски народ само једна од већег броја националних заједница, под коју се подводе Срби, Мађари, Хрвати, Словаци, Румуни, Русини, Роми, Немци и Јевреји. Тако се у члану 6. говори о „равноправој службеној употреби српског, мађарског, хрватског, словачког, румунског, и русинског језика и писма“, а потом о „заштити језика, писма и културе осталих националних заједница укључијући ромску, немачку и јеврејску националну заједницу“, што значи да су Срби национална заједница. Најуверљивији доказ да се и Срби подводе под појам националне заједнице јесете назив другог дома Скупштине Војводине. То ће бити Веће националних заједница у којем ће, без икаквог прављења разлике у означавању, бити представљени Срби, Мађари, Словаци, Хрвати, Румуни, Роми, Русини и друге националне заједнице утврђене законом.

Па, да видимо којим то правима располажу војвођанске националне заједнице? Према члану 16. ставу 2. припадници свих националних заједница имаће „право да одржавају свестране везе са својим матичним нацијама и државама“. И као што ће војвођански Мађари моћи да одржавају свестране везе са Мађарском, Хрвати са Хрватском и Румуни са Румунијом, тако ће и покрајински Срби моћи да одржавају свестране везе са Србијом, под којом састављачи овог нацрта очигледно подразумевају ужу Србију или, што је још горе, преткумановску Србију – Србију без Војводине, без КОСМЕТ-а и без Рашке (Новопазарског Санџака). Александра Фиру и његове колеге у уставној комисији при том уопште не занима да ли ће и Срби у Хрватској имати право да одржавају свестране везе са својим матичним народом и државом нити се имало труде да положај наших мањина у суседним државама и мањина суседних народа у нашој држави поставе на реципрочну основу.

У Војоводини ће затим бити „у равноправној службеној употреби српски, мађарски, хрватски, словачки, румунски и русински језик“ (члан 30. став 1). Тако ће војвођански Хрвати у том делу Србије моћи да говоре хрватски и пишу латиницом у сваком службеном поступку, док Срби у Хрватској неће моћи да говоре српски, а камоли да пишу ћирилицом. И док у Хрватској нема ниједне предшколске установе у којој се говори српски, у Војводини се предшколско, основно, средње, више и високо образовање обезбеђује на свим језицима националних заједница (члан 31. став 1). То је заиста необичан пример за углед који сигурно неће следити ниједна суседна држава ма колико их својим ауторитетом уважени Александар Фира на то наговарао.

Трећа велика новина по којој ће састављачи овог нацрта остати забележени у историји светске уставности јесте персонална аутономија националних (етничких) заједница и њихово право на својеврсни јавни субјективитет. Према члану 33. став 1 овог нацрта, „у области образовања, културе, јавног информисања и употребе језика и писма“ националне заједнице могу остваривати право на сампоуправу, на начин утврђен законом. То ће бити персонална аутономија, попут културно-просветне и црквене аутономије коју су Срби својевремено уживали под Аустријом после мађарске буне 1848. године. За то ће, међутим, бити неопходно да се поред општег бирачког списка за Војво­дину као такву праве и посебни бирачки спискови припадника појединих националних заједница, које ће бити устројене и као посебна јавноправна и самоуправна тела, пошто ће Војоводина део својих надлежности у области образовања, културе, јавног информисања, и употребе језка пренети на „органе самоуправе националних заједница“ (члан 33. став 3). А то значи да ће и Срби, ако ништа друго, као посебна национална заједница, имати културно-просветну аутономију какву су некад имали у туђој држави.

Иако би свако очекивао да ће се оваквом институционалном решењу супротставити српски националисти, мени се чини да ће управо бити обрнуто: да ће његови најоштрији критичари бити поборници такозване грађанске државе – наши мондијалисти и други белосветски интернационалисти. Јер, они сигурно неће дозволити да се грађанска, мултикултрна и мултиетничка Војводина распарча у десетак националних самоуправних заједница.

Највећа новина по којој ће овај нацрт основног закона за свагда остати запамћен јесте институционално свођење српске етничке ваћине на статус националне мањине. Тај хокуспокуспрепарандус изведен је увођењем другог дома у Скупштину Војводине у којем ће као такве бити представљене националне заједнице. Оно ће равноправно с Већем грађана одлучивати о промени не само осноног закона Војводине него и Устава Србије, као и о свим другим питањима која се тичу положаја и права националних заједница.

Много је, међутим, важније како ће ово Веће националних заједница одлучивати, на шта упућује његов састав. Према првом предлогу оно би имало 32 посланика, од којих би 10 били Срби, 6 Мађари, 4 Словаци, 4 Хрвати, 2 Румуни, 2 Роми, 2 Русини и 2 посланика из националних заједница утврђених законом. По другом алтернативном предлогу Веће националних заједница имало би 26 посланика, од којих би 7 били Срби, 5 Мађари, 3 Словаци, 3 Хрвати, 2 Румуни, 2 Роми, 2 Русини, и 2 посланика из националних заједница утврђених законом. Тако би, према првом предлогу, било само десет Срба или 31,25% од укупно 32 посланика, док би по другом предлогу, удео Срба био још мањи: 7 односно 26,92% од укупно 26 посланика Већа националних заједница. Како ће према тек извршеном попису становништва, удео Срба у структури војвођанског становништва, вероватно износити око или близу 70% то само значи да је, по првом предлогу, удео Срба у структури Већа националних заједница смањен два и по пута, а у другом случају скоро три пута. Иначе, и у једном и у другом случају мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински посланици увек ће имати апсолутну већину, неопходну за доношење и најважнијих одлука, тако да ће они бити господари Већа националних заједница. А то само значи да ће тако замишљена Војводина уистину бити држава националних мањина.

Коначно, Александар Фира није сметнуо с ума једно од средстава којим су 1974. тадашњим Уставом СР Србије, Србији везане руке и оудзета уставотворна власт, која је потврђена тек 1989. године. То средство било је вето на било какву промену Устава Србије, којим су располагале обе покрајине као такве. Користећи ово своје богато искуство из времена када је по Титовим налозима учествовао у састављању Устава СФРЈ и СР Србије, Александар Фира је у нацрт основног закона Војводине унео уредбу по којој Веће нациолних заједница, заједно са Већем грађана, „даје сагласност на промене Устава Републике Србије које се односе на права и дужности АП Војводине“ (члан 67. алинеја 5).

На први поглед то је оно исто средство које је, зарад ограничења уставовтворне власти Србије, коришћено и 1974. године. Александар Фира је, међутим, отишао један корак даље. Док је по Уставу СР Србије из 1974. године кључ српског Устава држала Скупштина Војводине и у њој каква таква српска већина, по предложеном основном закону кључ Устава Србије држаће војво­ђанске националне мањине, које ће имати апсолутну већину у Већу нациолних заједница.

Па, каква ће то бити Србија уколико би се усвојио основи закон и Војводина устројила као држава националних мањина? У том случају војвођанске националне мањине не би само господариле српском Вој­водином него би држале и уставни кључ Србије, чиме би и Србија доспела под својеврсни condominium националних мањина.

Сайт создан в системе uCoz