Наша држава, наша отаџбина је у опасности. Једна група људи од власти, моћи и утицаја хоће да је под видом уставног преуређења извргне смањењу и распаду. Том нечасном и опаком науму морамо се свим силама одупрети. За то постоје бар два ваљана разлога:
– У овом часу није сазрело време за измену постојећих и доношење нових устава.
– За такав, по националне и државне интересе далекосежан посао, група која је тренутно на власти нема никакву легитимност.
У добро уређеним државама са одговорном владом измени постојећег или доношењу новог устава приступа се само ако су се за то стекли изузетни услови: ако се држава повећала или се, не дај Боже, битно смањила; ако је изведена радикална политичка или социјална револуција која је довела до уставног дисконтинуитета; или ако је важећи устав толико застарео да је постао запрека бољитку народа и државе. У нас ниједан од ових услова није испуњен. Уместо тога, ми у овом часу не знамо ни да ли ће заједничка држава са Црном Гором опстати нити смо кадри да наслутимо у којим ће границама Србија ускоро бити, то јест да ли ће Косово и Метохија и даље бити саставни део Србије или ће за две-три године та окупирана српска земља постати друга албанска држава на Балкану.
Па зар има иједног озбиљног европског народа који мења устав у тренутку када му се држава распада, а за преосталу крњу државу не зна у којим ће границама ускоро бити? И какав смо ми то народ када све то ћутке трпимо и допуштамо да нас наши тренутни властодршци и даље упропашћују под видом дирљиве бриге за наше добро? Ми додуше нисмо рођени у слободи нити смо стасали у врлини да бисмо били кадри да одмах препознамо потуљеност и исквареност наших домаћих управљача и препреденост и подмуклост њихових страних саветника и наредбодаваца, који нас под видом пружања несебичне помоћи све више понижавају и поробљавају. Али не смемо бити баш толико глупи и тупи да примамо здраво за готово замисао да устав државе треба мењати баш у тренутку када се она распада и када је један њен велики и, за национално саморазумевање, пресудан део под непријатељском окупацијом.
Други разлог због којег се морамо супротставити промени устава у овом часу јесте несумњива чињеница да они који су наумили то да изведу немају за такав подухват никакву легитимност. На изборима септембра 2000. године једино питање на које су бирачи одговорили било је питање да ли сте за или против Слободана Милошевића. Том приликом није се поставило ниједно државно па ни уставно питање и зато све скупштине у овом сазиву немају легитимитет да мењају важеће уставе. Уколико неко ипак сматра да те уставе треба мењати, наравно тек када се за то стекну поменути услови, то уставно питање треба учинити – изборним питањем. А то подразумева да се одмах распусте и покрајинска и републичка скупштина и да се све политичке странке позову да на изборе изађу са својим нацртима новог устава, како би бирачи, дајући глас за ову или ону странку, у исти мах гласали и за одређен нацрт будућег устава. Тако изабран нови сазив Народне скупштине имао би, бар са демократског становишта, пуну легитимност да мења постојећи или доноси нови Устав Србије, пошто би његови посланици дошли у Скупштину са већ јасним мандатом какав Устав њихови бирачи уистину желе. Другим речима, у овим условима демократску легитимност за доношење новог Устава једино могу дати избори за Уставотворну скупштину.
Па, ако је већ тако, због чега се не распишу избори за Уставотворну скупштину и нови Устав Србије донесе на истински легитиман начин, што би вероватно обезбедило и потврду потребне већине на потоњем референдуму, како то иначе налажу ревизионе клаузуле Устава Србије? Због тога што наши страни покровитељи процењују да једино садашњи сазив Народне скупштине Србије, какав се иначе никада више не може изабрати на новим изборима, може да донесе устав какав они захтевају и диктирају, а којим ће Србија, пред скорашњи распад државне заједнице с Црном Гором и успостављања друге албанске државе на нашем Космету, бити коначно ослабљена, распарчана и убогаљена. Ти нови господари света, пре свих Сједињене Државе, а унеколико и Европска унија, нама топло препоручују, а уистину наређују да под видом регионализације федерализујемо Србију, с тим да се при том најпре проблематизује а затим и битно ојача статус Војводине, да би се на исти начин поступило и са Рашком тако да је преткумановска Србија једина Србија која у очима тих господара, а и наших суседа, није велика.
Први добро промишљен корак у том, по Србе и српску државу кобном науму јесте нацрт Основног закона Аутономне Покрајине Војводине, који је саставила некаква комисија на челу са академиком Александром Фиром. То је такође био умесно извршен избор. Историчари веле да је извршење једног од првих атентата на краља Александра Првог Карађорђевића, који је требало да се одигра у Загребу, било поверено млађаном Хрвату коме је то требало да буде прво убиство, па му је, као недораслом за тако озбиљан подухват, задрхтала рука. Поучени овим искуством, организатори атентата на Александра Првог у Марсељу поверили су његово извршење искусном професионалном убици који је тај задатак обавио заиста професионално.
Истим мерилом избора руководили су се и састављачи комисије војвођанске скупштине за израду нацрта Основног закона Војводине, који највећма прејудицира битна решења новог устава Србије. Године 1971. Александар Фира је учествовао у изради нацрта амандмана на Устав СФРЈ од 1963, а 1974. био је члан комисије за састављање нацрта такозваног брионског устава СФРЈ од 1974. године, којим је ондашња Југославија конфедерализована и неповратно убогаљена. Како се захваљујући и овом Уставу бивша Југославија распала за мање од 17 година, а да је већ и пре тога скоро 10 година била распарчана и немоћна, то је за Александра Фиру вероватно била најбоља препорука када је на њега пао избор да председава комисији за израду нацрта Основног закона Војводине.
Остаје још да се покаже како је приликом састављања нацрта Основног закона АП Војводине Александар Фира не само искористио своје раније брионско искуство, него га и битно проширио. Уставима СФР Југославије и СР Србије од 1974. године АП Војводина је већ била конституисана као држава у држави Србији, тако да је Војводина доносила скоро све законе, изузев малог броја потпуних закона који су се, сходно члану 300. Устава СР Србије, примењивали на територији целе Србије, укључујући и обе покрајине. Овога пута поступљено је на сличан начин, па су чланом 70. нацрта Основног закона АП Војводине наведене чак 42 материје у којима Војводина доноси законе и друге опште акте. Уколико се, пак, и предвиђа да Република Србија доноси неке потпуне законе који би се примењивали и на територији Војводине, њихова примена на територији Војводине биће у искључивој надлежности покрајинских управних и судских органа. Тако је, примерице, чланом 52. предвиђено да и порез на промет и акцизе, који се уређују законом Републике Србије, „убирају порески органи АП Војводине“. Управо тако започело је осамостаљивање и отцепљење Црне Горе. Њени порески органи такође су били овлашћени да убирају и савезне порезе, а онда су једнога дана престали да их уплаћују у савезну касу. Слично се може рећи и за успостављање Народне банке Војводине. Онога часа када су црногорски главари одлучили да разбију јединствени монетарни систем и уведу немачку марку као званично средство плаћања, њихов први потез је био оснивање Народне банке Црне Горе.
Кључан чинилац војвођанске државности биће судство које ће примењивати све законе и друге опште акте – како војвођанске тако и републичке. И то ће по свој прилици чинити потпуно самостално без могућности призива неком републичком суду, пошто се чланом 139. овог нацрта утврђује да „Врховни суд Војводине остварује сарадњу са Врховним судом Србије ради уједначавања судске праксе у примени закона“, што значи да сарађује на равној нози, а не као нижи суд на чије се пресуде жалбе упућују вишем суду, то јест Врховном суду Србије.
Ако је у овој материји Александар Фира махом користио своје раније брионско искуство, а да није пропустио да му придода и извесне новине које су изумели црногорски сепаратисти, у материји измене новог Устава Србије изнова је бљеснула његова самосвојна проницљивост. Према ревизионим клаузулама Устава Србије од 1974, овај Устав се није могао мењати без изричитог пристанка скупштина обеју покрајина. По замисли његових твораца, укључујући и Александра Фиру, ово право вета аутономних покрајина на сваку измену републичког устава требало је да буде поуздано јемство и сигурна брана војвођанског аутономаштва. А носилац тог јемства била је покрајинска скупштина, то јест њена српска већина. Показало се, међутим, да Срби, чак и кад су такве аутономашке величине какви су били Бошко Крунић, Живан Берисављевић, Јован Дејановић или Милован Шогоров, нису довољно чврста и поуздана одбрана војвођанског аутономаштва, пошто су одмах устукнули и подвили реп чим је на њих разгоропађена маса кренула јогуртом у тетрапаку. То је вероватно био тренутак када је Александар Фира изгубио свако поверење у војвођанске Србе и закључио да једино војвођанске националне мањине, поготово када се попут Мађара и Хрвата ослањају на своје суседне матичне државе, могу бити несаломљиви стожер војвођанског аутономаштва и сепаратизма.
То је изгледа био кључни разлог због којег је у нацрту Основног закона Војводине предвиђен и други дом – Дом националних заједница – у којем представници војвођанских националних мањина имају надмоћну већину. Том Дому Александар Фира је поверио улогу чувара и Основног закона и Устава Србије, па се без његове сагласности ови устави не могу мењати. А то значи да ће војвођанске националне мањине, преко својих представника у Дому националних заједница, држати у својим рукама кључ српског Устава.
Многи међу нама све ово олако примају у пустој нади да овакав нацрт Основног закона Војводине и њему примерен Устав Србије не могу проћи. Ми, међутим, нисмо спремни да за овакве, иначе благородне, наивце ставимо руку у ватру. Војводина је од 1974. до 1990. већ била држава у држави и то се изнова може догодити. Уколико се, пак, то у целости и не догоди, војвођански аутономаши већ имају резервни план, ако први не буде прихваћен. То је план вештог и лукавог Миодрага Исакова, вође војвођанских реформиста, који је за свој план придобио, надамо се само на речима, и Демократску странку Србије. Чак је на недавној конференцији за штампу у седишту Демократске странке Србије изјавио „да и ДСС и Реформисти Војводине имају предлог новог устава према којем би будућа држава била између осталог и регионализована“. При том није реч о обичној регионализацији него о асиметричном регионализму сходно којем „све регије не би имале исти степен аутономије, будући да не би могле да успешно прихвате све надлежности“.
Па шта подразумева асиметрични регионализам? По тој погубној замисли, садашњи положај Војводине био би битно ојачан, док би остатак Србије био подељен на четири нове Војводине, уз скоро извесно проблематизовање и статуса Рашке, која је за Муслимане српски део новопазарског санџака. По нашем суду, то је управо оно што прижељкују, да не кажемо диктирају нови господари света. Једино нас чуди да се у то коло ухватила и Коштуничина Демократска странка Србије.
Иако су привидно различити, сви ови планови уставног преуређења Србије имају неколико заједничких црта. То су федерализација Србије под видом асиметричне регионализације и њено даље распарчавање зарад коначног отуђења већ окупираног Косова и Метохије да би се садашња Србија, као творевина великосрпске замисли, свела на нормалну, за свет и суседе прихватљиву преткумановску Србију. Ко то не разабира, тај је или наиван или глуп, ако већ није у дослуху са онима који не желе добро овој земљи.
Нема, дакле, никакве сумње да се нашој држави, нашој отаџбини спрема страшна несрећа. Све што је једном створено руши се глупошћу, немарношћу и злобом људском. Тако то бива и са државом. Поред неспремности да се држава унапређује и брани, њеној пропасти посебно доприноси лош и изопачен устав, о чему сведочи судбина и брионске и жабљачке Југославије, а и да не говоримо о предстојећој Уставној повељи. Управо такви јесу скоро сви нацрти новог Устава Србије, а нарочито нацрт Основног закона Војводине, на чијој оштрици почива судбина и војвођанских Срба и целе Србије. И мада се творци свих ових нацрта упорно труде да их представе у што бољем светлу, они највећма служе да прикрију прљавштину њихових душа. Да бисте се у то уверили, погледајте само лица нових господара света и наших слугу тих господара. То су лица претворна и лажљива, без трунке искрености и одговорности за оне о чијој се судбини одлучује, лица без саосећања, без части и без поштења.
Стара је истина да народ припада ономе који заслужује да га има уза се. Они који су сада на власти то не заслужују. Зато их морамо рушити тако што ћемо и у Војводини и у целој Србији изнудити превремене изборе. Другим речима, нама у овом часу није потребан нови Устав него су нам потребни нови избори.
Београд, 10. децембра 2002.