Војводина је у комунистичкој Југославији била одређена положајем у федерацији, прво као део Србије 1944. године када није обновљена Дунавска бановина, а затим разним правним и уставним марифетлуцима, устави 1946. и 1963, уставни амандмани 1968. године, постепено издвајана из Србије да би коначно октроисаним уставом 1974. године постала конститутивни елеменат федерације. Остала је само формално део Србије.
Зато после 1989. године многи нису могли да поверују да она више не постоји у оном облику како су великохрватски политичари из Загреба и Броз замислили. Нису осетили да се одиграо сукоб наднационалне комунистичке државе са војвођанским Србима, односно сукоб наметнуте војвођанске наднационалне комунистичке елите и народа.
Прокомунистички режим је после 1986. године озбиљно нагрижен у Југославији. Одредница „моралнополитичка подобност“ је престала јавно да функционише. Комунисти су и даље настојали да задржа монопол власти – управу у предузећима, установама културе, просвете и политике. Али, Европа се мењала. Пао је 1989. године Берлински зид. Пад се осетио у Србији. Ванпартијци који су стекли углед радом и стручношћу постали су супарници припадницима владајуће структуре. Отворено, позивом на своју стручност настојали су и успевали да се домогну одговорних послова и задовоље своје пословне и друге амбиције.
На видело је избило српско питање у Војводини. Просвета, упркос свих недостатака у образвоним и школским програмима одиграла је супротну улогу од оне коју је СКЈ наменио да идеологизацијом потисне националне вредности и у свест нараштаја унесе космополитизам. Пример европског традиционализма био је заразан. Ову заразу ширили су повратници са привременог рада интелектуалци лекари, инжињери, просветни радници, уметници, архитекте, индустријски радници и интелектуалци утицајем на српске интелектуалце и друге да се удаље од јаловог космополитизма, интернационализма и „специфичности“ Војводине и окрену традиционалним националним вредностима..
Поред реченог утицаја, повратници су са собом донели машине за малу привреду и обновили пословност која није постојала у социјалистичкој привреди. Својим бројем и материјалном снагом постали су покретачи друштвених промена у Србији из чега је никао национални покрет међу Србима који је истовремено био револуционаран у односу на беживотни самоуправни социјализам.
Срби радници емигранти, раскошени широм Европе од Шведске до Француске, осетили су национализам западноевропских народа, схватили су погубност онога шта се дешава у земљи па и у Војводини. Зато су подржали побуну потлачених Срба на Косову и Метохији и изразили жељу да се ослободе пароле: „После Тита Тито!“ која је била симбол подређености српског народа и супротност демократији и модернизације земље.
Оправдање за овај став лежи у владавини олигархије СКЈ која је била алфа и омега моћи сваког члана партије. Бирократија коју је створио СКЈ, коју су „кадровске комисије“ распоређивале на одређене дужности била је крајње корумпирана, ниског морала и наносила штету држави. Моћ партијске бирократије почивала је на неједнакости грађана. Неједнакост је обезбеђивала „морално политичка подобност“ коју су поседовали чланови СКЈ самом чињеницом што су у тој политичкој организацији. Имали су већу проходност при запошљавању, нарочито после студентске побуне 1968. године која је продрмала Броза и подстакла га да крене ка омладини, да се што масовније прима у партију те је СКЈ ушао у средње школе и на факултете. На тај начин Броз је покушао да контролише младе нараштаје како би се обезбедио од студентских побуна а да при запошљавању омладина буде зависна од партије. Поред ове проходности, чланство СКЈ је обезбеђивало напредовање у служби без обзира на стручност а затим пошто су били „морално политички подобни“ служба Државне безбедности је имала незванични извор за праћење и контролу запослених од сеоских задруга до академије наука.
Комунистичка елита у Новом Саду, Суботици, Панчеву, Сомбору, Кикинди, Сремској Митровици, Вршцу и другим местима живела је у уским круговима припадника СКЈ. То су били нови људи новог друштва и нове социјалистичке културе чије основе су стекли на партијским курсевима и школама. Зато су по завршетку партијског школовања онако својски уништавали српску традиционалну културу. У Срему су спречили обнову порушених манастира и цркава које су Хрвати уништили током Другог светског рата, свесно су потискивали ћирилицу и српску духовност а врхунац је био увођење политике посебности у просвети покрајине Војводине.
Ова елита није имала јединствено национално порекло. Већина је без обзира на националност била сељачког порекла, али непосредно после рата водећи су били партизани или њихови рођаци. Издвојили су се појединачно Сремци и насељеници из опустошених крајева Босне и Херцеговине, Лике, Црне Горе, Баније, Кордуна и Славоније и невољно али калкулантски један број припадника националних мањина.
Дошљаци из ратом опустошених крајева сматрали су да Војводина није дала допринос НОБ-и, Револуцији и ратном напору земље. Унета је идеолошка мржња у јавни и породични живот коју су пратили страшни догађаји за време национализације и колективизације које су се претвориле у пљачку. Затим је од учесника пљачке створена партијске и друштвене елите. Ова елита није уживала углед у народу који дуго памти, чак и дедове памте и знају ко је из какве породице и какав је домаћин. Зато је народ гледао ову елиту са резигнацијом и са гађењем. Међутим ова елита имала је моћ, јавно је проповедала братствојединство и говорила о будућности у комунизму. Малог образвовања, мутне свести многи нису знали шта говоре. Захваљујући привилегијама које су уживали као чланови КПЈ/СКЈ били су погодни за манипулисања од стране партијског врха. Ревносно су водили антисрпску политику по диктату Броза. Њихова улога се најбоље види у градовима у којима су се сливали сељаци бежећи из бесперспективног села. Тако је у Војводини створен пролетаријат као амалгам домаћих сељака и сељака пореклом из удаљених пасивних крајева који су заједно ступали у чланство СКЈ у нади да ће се брже запослити а потом прихватајући партијску дисциплину одрицали се традиције те су њихова деца већ у првој генерацији били нешто друго у односу на њих и њихове родитеље. Ови други су збуњено гледали шта се дешава и покушавали колико толико да утичу на унучад али са мало успеха пошто су деца одвајана од породице и о њима су се бринуле васпитачице у вртићима а касније учитељице у школи. Ова деца презиру село и сопствену националну традицију. Масовна политичка представа „Дан младости“ када се масовно манифестовало подаништво грађана и омладине, целог народа, Брозу, биле су манифестације када је омладина показивала своју лојалност СКЈ. Зато можемо рећи да нигде диктатура Броза није оставила тако дубог траг као у Војводини, некада средишту српске културе, носиоца националне идеје, расадника интелектуалаца који су утицали на развој српског народа у целини.
Војводина је настала комунистичким диктатом 1944/1945. године. Представља творевину од три различите области, испресецане рекама, Баната, Бачке и Срема док је Барања издвојена и сада је под хрватском управом. Становништво је српско али захваљујући Дунаву и Тиси није чврсто међу собом повезано. Најјачу везу чини православље.
Срби припадају православљу које је захваљујући светом Сави унело у њих дух толеранције и хришћанску љубав – сви људи су браћа. Код Срба у Војводини не постоји националистички набој који прераста у шовинизам или расизам. Српски национализам је толерантан, мада упркос толеранцији избија с времена на време одбрамбена еуфорија која се брзо гаси и живот се наставља по старом.
Култура Срба је иста као и у другим деловима Србије заједно са особеностима која села, градови и крајеви могу да имају. Економија ових области: Баната, Бачке и Срема су сличне захваљујући рељефу и условима који су владали на овим просторима до 1918. године. Срби школовани у Београду, добили су европско образовање захваљујући образовној традицији Србије да своју омладину шаље на усавршавања углавном у Париз, Швајцарску и Русију, што је оставило трага на начин мишљења читавих генерација интелектуалаца.
Захваљујући култури, географском положају и Београду на који се наслања, Војводина чини природну целину са Србијом. Целину политички обезбеђује Народна скупштина Републике Србије. Зато аутономаши траже савезнике против целовитости Републике међу остацима комуниста који су због губитка моћи, утицаја и привлегија резигнирани и антисрпским елементима међу националним мањинама код којих се још увек осећа дах Двојне монархије који није био уништен њеним распадом 1918. А још мање 1944. године а обнавља се кроз успомену на царицу Марију Терезију.
Због свега реченог Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, безживотна, једна јавна представа.
Највећи противници јединства Србије су разне комунистичке пришипетље и представници потомака страних колониста из 18. Века, које су за време Броза чинили политичку елиту да би после пада са власти променили политичко име и партијску боју и појавили се у јавности као демократе! Успели су да уђу у разне структуре власти и наставили по старом – гурају војвођанске Србе на странпутицу против њиховог националног интереса.
Аутономашко - сепаратистичка елита нема дефинисану националну политику. Ипак језик администрације је српски. Ова наднационална елита настоји да то промени и покушава да истисне српско писмо из употребе, чиме из основе мења културно обележје Војводине а Срби постају нешто друго по култури. Ово је корак ка издвајању из српског националног корпуса и државне управе у Покрајини од централних власти у Београду.
Врхунац успеха аутономаша је Омнибус закон донет 2002. године који је одредио нови/стари положај Војводине. Закон је антисрпски и анационалан акт. После ослобођења 1918. године Срби су се опростили од Војводине. Више им није била потребна. Чинило им се да су испунили задатак који је косовски завет поставио. Територија је била подељена на области а затим укључена у Дунавску бановину која је била утемељена на привредној и социјалној основи. Све територије које је обухватала Дунавска бановина биле су аграрне и истог социјалног састава са агроиндустријом млиновима, кланицама, шећеранама, кудељарама и велик број продајнонабавних задруга окупљених у Савез српских земљорадничких задруга.
Замешетељство сепаратизма започели су Хрвати, великомађарски ревизионисти, комунисти и велепоседници које је погодила аграрна реформа. Код појаве сепаратизма остала је неистражена улога Васе Стајића некадашњег националног радника, али доста конфузног иступања у политичком животу Срба у данашњој Војводини. Васа Стајић био је представник групе српских интелектуалаца који нису били свесни политичког тренутка и догађаја од пробоја Солунског фронта септембра до 25. новембра 1918. године. Поставио је захтев да се Војводина уједини са Србијом као део Државе Срба, Хрвата и Словенаца коју је водило Народно вијеће из Загреба у време када та држава није била призната од стране савезника, када је у њој владало расуло и када су прекодрински Срби проглашавали уједињење са Србијом у по срезовима.
Васу Стајића су користили великохрватски политичари окупљени око Стјепана Радића и у сврху постизања што већег захвата територија бивше Двојне монархије, за Хрватску, уврстили као представника Војводине у делегацију Народног вијећа која је отишла у аудијенцију код регента Александра ради проглашења уједињења Државе СХС и Краљевине Србије. Како су Срби Барање, Бачке, Баната и Срема већ прогласили безусловно уједињење народа и територије у Новом Саду пред представницима Краљевине, Васа Стајић је био издвојен из делегације и удаљен са аудијенције код регента Александра као непотребан и штетан самозванац.
Постављен „проблем“ Војводине покушао је да реши Стојан Протић 1920. Године предлогом да Бачка са Сремом буде једна а Банат друга покрајина, док је Стјепан Радић са ХСС и Хрватском заједницом 1921. године предложио да се успостави Војводина од Бачке, Барање и Баната.. Годину дана касније отишао је корак даље, оспорио је да су Бачка, Барања и Банат српске земље и предложио да се организује плебисцит како би се народ определио да ли ће са Београдом или Загребом.
Поред хрватских, у вештачки створено питање положаја Војводине, умешали су се српски прваци. Прво се огласио првак Срба у Хрватској, Светозар Прибићевић, 1924. године када је основао самосталну демократску странку као дисидент Демократске странке. Пошто су му требали гласачи окупио је појединце са простора данашње Војводине који су се залагали за њену посебност.
Од 1927. године Самостална демократска странка је у савезу са ХСС и чини Сељачкодемократску коалицију те је оцепљење Војводине постало део политичког програма као средство притиска за ревизију уставног уређења. Овим програмом ХСС је наметнула свој програм српским политичарима из Војводине. Корак даље учинио је адвокат Душан Дуда Бошковић, самостални демократа, који је припремио тзв, Војвођанску декларацију и обелоданио 29. децембра 1932. године којом је тражио децентрализацију државе, да се образује посебна област од Бачке, Баната и Срема са слоганом „Војводина Војвођанима!“
Нисмо сигурни колики је био утицај Мачека преко политичких првака Срба у Хрватској, у првом реду Светозара Прибићевића, да дође до оваквог предлога. Мачек је истакао неистину да је Војводина једна од пет државноправних целина које су ушле у састав Краљевине СХС. Исти је 1936. године у програму за преуређење Југославије предвидео плебисцит како би се народ определио да ли ће бити део Србије или Хрватске и то само Бачка и Банат, док је Срем сматран хрватском територијом.
Рат 1941-1945. године опустошио је Војводину. Барања и Бачка биле су под мађарском окупацијом. Претпеле су два велика покоља српског становништва, пљачку њихове имовине од стране мађарске државе и војске, домаћих Мађара, немзетера, као изгон са станишта, логорисање и мобилизацију мушкараца способних за војску у мункас цсопорток радне батаљоне састављених од људства са окупираних подручја под мађарском управом са циљем да се нико не врати жив са фронта. Срем је био изложен бесу Хрвата и фолксдојчера. Срби су масовно убијани, терани у Јасеновац, пљачкана је њихова имовина, споменици културе после пљачке покретних драгоцености уништени како би се затрли трагови њиховог живота на овим просторима. Банат је претрпео фолксдојчерске таласе покоља Срба, али на његовој територији није било материјалних разарања.
Одмах после истеривања окупаторских снага Немаца, Хрвата и Мађара са територије Војводине 1944-1945. године извршена је мобилизација војних обвезника који су учествовали у борбама од Сремског фронта до Корушке. Привреда Војводине укључена је у ратни напор земље и дала значајан допринос оружаној победи НОВЈ.
После повратка са фронта војвођанске сељаке дочекала је колективизација и обавезни откуп. Сељацима је затим ускраћено право власништва над земљом што је погодило Србе који су имали највише земље а никада нису имали феудалне обавезе него су били слободни сељаци. Ово стање трајало је до 1951. године када су расформирана колективна газдинства али су остале траума и мржња према комунизму и локалним носиоцима власти који су спроводили партијске директиве и малтретирали сељаке. Мржњу је јачала чињеница да је сељацима само делимично враћена земља а величина поседа била ограничена. Власништво је сведено на ситан посед. Ограничено власништво над земљом, радионицама и другим објектима мале привреде, политичко и национално угњетавање Срба, фаворизовање припадника националних мањина међу којима је било оних који су са одушевљењем дочекали окупаторску војску и на разне начине се укључили у окупациони систем власти, навело је сиромашније сељаке да продају земљу будзашто задругама и пољопривредним комбинатима и да са села оду у град.
Само у периоду 1949 - 1960. године напустило је око 210 000 лица своја газдинства а укупни прираштај у реченом периоду био је 80 000 новорођених. Затим, многи од ових миграната отишли су у Западну Европу и преко океана што је условило појаву беле куге у Војводини. Ова миграција утицала је да шездесетих година 20. века, односно до 1965. године у Војводини буде 31% старачких домаћинстава са преко 50, а 18% преко 60 година старости.
Оваква структура утицала је на слабљење пољопривредне производње. Довољно је напоменути да је само у 1965. години дошло до пада говедарства за 8%, што је у директној вези са старачким домаћинствима.
Паду говедарства допринела је и кампања вођена у целој земљи са циљем да 10 крава буде узгајано на једном хектару. Погрешна процена довела је државу у незгодну ситуацију. Добила је око 2000 захтева за кредит ради узгоја 1 300 000 крава а могућност покривања инвестиције у пројекту била је свега 17% од укупних захтева. Цео покушај обнове говедарства је пропао, што се одразило и у Војводини.
Село је запало у кризу и због школовања омладине. Ових година у Војводини 31,3% села нема омладину, 47% школује сву омладину а само 21,7% оставља наследника на газдинству. Она села која немају омладину 75% су старачка домаћинства.
Они који су остали на селу, уопште који се баве пољопривредом нису могли да купују земљу оних који је напуштају. Истовремено од 1962. до 1965. године друштвена газдинства откупила су 104 000 ха – у Бачкој 28 000, Срему 26 000 и Банату 48 000 ха, тако да је друштвени сектор 1966. године држао око 30% обрадивих површина.
Пољопривредна добра и комбинати имали су превише земље а нису имали довољно механизације да све површине обраде. Нису имала технику, нису били изграђени прилазни путеви према погонима потребних пољопривреди нити су били оспосбљени за савремену пољопривредну производњу а вршен је политички притисак из ЦК СКЈ и ПК СКВ за повећање површина у друштвеном сектору. Комбинати нису имали ни интерес да све површине обраде и због маказа цена које су стално погађале пољопривредну производњу. Откуп земље изазвао је сталну неизвесност код сељака у погледу власништва над квалитетним парцелама због сталних арондације земље друштвених газдинстава.
Недостатак интереса друштвених газдинстава да обраде све површине види се и по понашању према сељацима кооперантима чије парцеле су увек биле последње обрађене или последње при скидању усева, тако да је сељак због неблаговремено обављеног посла трпео штету.
Војвођанског сељака, а не само њега, упропаштавала је чињеница што је могао да склопи уговор са пољопривредним комбинатом да му узоре земљу али не и да склопи уговор за производњу робе нити за откуп производа јер уговори о производњи и исплати су морали да прођу кроз задруге а задруге су имале монополни положај у селу.
Десио се парадокс, сељачка омладина је отишла у град а земља на селу је остала необрађена због аграрног максимума и законских препрека да сељаци повећају површине у власништво. На 50% површина није се радило довољно, а производња је опала због одласка омладине!
Србија у целини, по угледу на развијене аграре у САД, Канади, Француској и другим земљама, покренула је развој агробизниса – значи вођење аграрне производње и распоред сељачких производа, радних операција на газдинствима, смештај производа, распоред робе и ствари произведених на пољопривредним добрима, комбинатима и сељачким газдинствима. Организовала је на целој територији производњу алкохола, шећера, одбир расне стоке, производњу меса и прерађевина од меса, јаја, јестива уља, брашна, подстакла је рибарство, производњу и прераду воћа и поврћа као и њихову конфекцијску производњу, производњу масти, дневну производњу млека и млечних производа која се одмах продају корисницима, коштано брашно, коже и др.
Покренут је развој пекарске индустрије која поред хлеба производи пецива и колаче, затим производња смрзнуте хране, паковане робе, амбалаже: лименке, стаклне, папирне и пластичне.
Да би агробизнис боље функционисао обезбеђена су саобраћајна срдства и енергија: угаљ, нафта, гас и електрична струја.
Војводина је покренула развој агробизниса али није могла у самој покрајини да организује потрошњу. Вишак производа усмерен је ка Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Тамошњи потрошачи нису могли да плате трошкове производње и продаје, нити су партијскодржавни руководиоци хтели из политичких разлога то да чине. Цене производа држане су на ниском нивоу иако је у Војводини организована модерна производња која је захтевала више цене производа, овај елеменат није поштован. Нису дизане цене њених производа. Војводина и Србија у целини није могла да оствари екстрапрофит који би уложила у даљи развој агробизниса и повећала стандард произвођача. Јавиле су се маказе цена а дешавао се интервентни увоз меса, јаја и других производа из земаља у којима је била регресирана пољопривредна производња. Цене су обаране вештачки. Нарочито су Словенци инсистирали у ЦК СКЈ и разним коморама да се снижавају цене аграрних производа из Србије и обезвређивали рад агрокомбината, задруга и сељака. Словенија је добила јефтине производе и сировину за своју агроиндустрију а затим је њене производе продавала вишеструко скупље. Јефтина храна из Србије са Војводином ишла је на тржиште Јадранске обале, Словенију где је трошена од домаћих и страних гостију где је остварен екстрапрофит, БиХ и утицала на повећање стандарда Словеније и Хрватске док је стандард произвођача стално опадао а проиводња била вечито на ивици рентабилитета.
Да појаснимо: акумулација која се ствара у индустрији остаје индустрији, пољопривреда нема акумулацију као резултат нејединственог тржишта Југославије. Јединствено тржиште формира цене као однос расподеле између привредних организација на основу деловања цене производње. Зато Војводина није била способна да оствари минимум акумулације и обезбеди свој привредни развој.
Пољопривредна производња увођењем нових технологија постаје скупља што је искуство Европе. Уколико се пољопривреда држи на ниском технолошком нивоу, њена производња је јефтина али тада се јавља одлив њене радне снаге у индустрију и услужне делатности где је цена рада већа. Али зато прерађивачи са развијеном технологијом остварују екстрапрофит.
Овакво стање изазивало је незадовољство у Војводини али аутономаши су кривица бацали на политику Србије и она је била крива за све.
Војводина је од 1944. године постала покрајина неодређеног положаја у Србији, да би после 1974. године била сасвим издвојена из Републике као космополитска област.
Нови положај Војводине сада је условљен Омнибус законом 2002.године који поред свега нема трајан карактер јер историјски федерализам у Србији никад није постојао, али ће трајати довољно дуго да Србија претрпи штету као држава. Исти закон са предложеним основним законом Војводине не само да је прекршио устав Србије него је Устав изигран.
Омнибус закон легализује анархију. Ипак његово доношење је привремен успех аутономаша а његово усвајање не значи да су либералне и демократске снаге Војводине изгубиле битку против сепаратизма.
Свима је јасно да уступање дела суверенитета Републике покрајини не одговара ником, а најмање војвођанском српству. Посебне финансије нарушавају развој земље и условљава сталну кризу у односима Нови Сад – Београд. Србија је индустријализована земља која има довољно јефтине хране, док је у Војводини храна скупља не зато што је нема довољно него што је производња скупа.
Пример Војводине делује збуњујуће на друге делове Србије а најављена децентрализација повећава забуну. Нико не зна за шта аутономија служи, која јој је сврха и коме треба у Шумадији.
Омнибус закон донела је Народна скупштина Републике Србије а зарад политичке комбинаторике, односно трговине одређених партија са аутономашима. Они политички кругови из Београда којима је потребна подршка аутономаша очигледно нису схватили да је аутономна парадржава Војводина кључна баријера стабилности Србије као државе. Да је Србија стабилна њена моћ би порасла и постала би поново привлачна за неке бивше југословенске републике а то велике силе не желе. Јака Србија је препрека експанзионизму Немаца и њихових сателита Хрвата и Мађара
Зато је Немачкој, САД и Британији потребна Војводина без српског националног обележја. У циљу представљања Војводине без националног обележја служе се датумима из периода каундка владавине. Користе „историјске“ датуме из доба царице Марије Терезије везане за њене одлуке а не за догађаје везане за српски народ. Рачунају да је успомена на царицу довољна да се створи традиција специфична за Војводину. Уствари ови датуми су основа за обману.
Обележавање Каундка симбола кроз „празнике“ показује да великомађарски национализам и ревизионизам кроз аутономашко /сепаратистичке партије рије као кртица. Овде се ради о мистификацији датума једног времена, царице и теорије тла.
Главна брана аутономаштву и сепаратизму у Војводини је Српски народни покрет „Светозар Милетић“, чији програм предвиђа Србију подељену на 14 природно, географски, економски, историско, социолошки одређених области без државних атрибута са јаком локалном самоуправом по европским моделима а не да буде федерација округа, покрајина и градова на основама завичајности, конфесионалности или етничкој припадности. СНП/СМ одбацује идеологију која је утицала да разне странке и покрети шепртљају у оквирима духовног наслеђа преживелог СКЈ који је утицао да се политички живот у Покрајини претвори у самообману, пропаганду и лаж.
Зато СНП/СМ полази од идеје да је отаџбина изнад политичког и да политичко мора служити отаџбинском. Залаже се за неговање и одбрану српског националног идентитета, основна начела народног живота, јачање породице, цркве, реформу школства и одбацује шовинизам.
Српски народни покрет „Светозар Милетић“ се залаже за нови курс у политици и наставак поштовања националних мањина, одржање јединства српске државе и њене традиције. Залаже се за људска права а програм покрета је прихватљив за све грађане. Зато СНП/СМ ставља под лупу преиспитивања политику мањинских партија у првом реду то је партија Јожефа Касе, а затим активност мађарских интелектуалаца напр. др Тибора Варадија, ради обелодањења шта тиња у њима.
Сама покрајина била би подељена на три области, као други делови Србије. Нови Сад који је снажан индустријски и културни центар може сам да се издржава и да има исту улогу у развоју Републике као Ниш или Крагујевац.
Устав Србије не предвиђа дељивост Србије, док аутономаши инсистирају на „стеченим правима“ из доба Брозове диктатуре – законодавну, судску и извршну власт, што је захтев за државом.
Синтагма „стечена права“ изведена је из рада мађарског академика Ференца Глаца „Мањине у средњеисточној Европи“, објављеног 1993. године а који се залаже за колективна права националних заједница, индивидуалних, професионалних, економских, образвоних, културних, етичких, локалних и регионалних. Овај рад, можемо да сумњамо, подстакао је академика Александра Фиру да на његовој основи сачини предлог основног закона за Војводину, уствари устав Војводине.
Предлог Алекандра Фире предвиђа стварање заједница националних мањина у Војводини. Срби који чине преко 80% становника проглашени су за мањину и према само њему познатој математици представљају мање од трећине становника(!?) највероватније на основу Угарског цензуса из 1910. године, за који се Ференц Глац залаже да буде уважен.
Александар Фира уствари предлаже да АПВ самостално уређује законодавну и извршну и судску власт, да убира порезе и уређује рад пореских органа, да својим законима уређује територијалну организацију – јединице локалне и функционалне самоуправе, да располажу локалном полицијом, извршава законе и прописе у области јавне безбедности, обезбеђује судску функцију и степен судства тако да Врховни суд Војводине буде надлежан за покрајинске и републичке законе. Оваквим уређењем, законодавна, извршна и судска власт повлачи за собом културну, националну и државну дезинтеграцију Србије. Овом уставотворном гимнастиком Александар Фира федерализује Србију што је иначе противно њеном постојећем уставу.
Према Александру Фири и наручиоцима његовог устава Војводина треба да буде заједница народа: Срба, Мађара, Хрвата, Словака, Румуна, Русина, Рома, Немаца и Јевреја.
У Војводини етничких Хрвата има у неколико насеља, например у Банату су насељени из околине Загреба. Ако Александар Фира мисли на Буњевце и Шокце, онда наставља злочин према том народу у Војводини. Буњевци и Шокци по пореклу, језику и обичајима немају везе са Хрватима. Они су једноставно наредбом 1946. године проглашени за Хрвате. Ова наредба без поговора одређује да Буњевци и Шокци немају народност и да стога без обзира како се изјашњавају имају сматрати за Хрвате.
Академик Александар Фира сматра да Срби у Војводини нису народ. Они су национална заједница. Овим решењем претворио је народ у мањину.
Срби чине више од четири петине становништва Војводине и нису народ! Смештени су у националну заједницу и као такви исти су са онима који чине 0,2% становника Покрајине. Срби у Војводини, сведени на националну мањину, изједначни су у статусу са око 200 Италијана из Сремске Каменице или 22 Черкеза из Врбаса. Даља уставотворна комбинаторика академика Александра Фире је Веће националних заједница у скупштини Војводине у којој по једној варијанти представници српске националне мањине дају 31,25%, а по другој 26,92% представника ( по угарском попису из 1910. године Срба на данашњој територији било је 33,8%). На овај начин академика Александар Фира обезбеђује да представници стварних мањина у Војводини имају апсолутну већину и доносе одлуке од животне важности за Војводину и Србију, односно за српски народ. Смислио је да Устав Србије не може да се мења без сагласности Већа грађана и Већа националних заједница Скупштине Војводине, тако да ће по овом уставописцу националне мањине одређивати устватоворну власт Републике Србије.
Овај став академика Александра Фире повлачи за собом однос Срба према Мађарима који су до кризе 1991-1999. године чинили значајну популацију у Покрајини. Када су ратови почели један број војних обвезника је отишао из земље а за њима је отишла и женска омладина. Како резултати пописа 2002. за Покрајину нису објављени остаје да сумњамо да је број Мађара пао испод 10%. Зато захтев мађарских мањинских политичара за посебном територијалном организацијом изазивају Србе који нису заборавили увреду коју им је упутио Лајош Кошут 1848. године да ће „сабља пресудити“. Такође ни живе ране – масовне покоље, бацање под лед, Шарварски логор и разне затворе и радне батаљоне 1941-1944. године.
Срби у Војводини су једини народ који није колонистички, зато не могу да буду национална заједница. Националне мањине су доспеле у Војводину као колонисти на разне начине од 18. века до 1918. године. Зато је Омнибус закон заједно са тзв. Основним законом Александра Фире правни темељ нејединства Србије и потврда наследницима прокомунистичке елите да ће уживати привилегије старог режима. Овим актима разбија се територијални интегритет Србије и зауставља демократски развој државе.
Аутономаши немају намеру да се позову на политичку традицију српског народа. Она њима не треба, као што им Срби не требају. Провинцијски политичари Чанак, Веселинов, Исаков и други неограничени својим политичким незнањем покушавају да остваре аутономију Војводине без неког размишљања о последицама такве политике по српски народ. Њихове псеудоисторијске амбиције засноване су на идеолошкој комунистичкој основи а не на традиционалној српској. Њима треба власт над народом коју могу да одрже само политичком комбинаториком са националним мањинама и мондијалистичким Београдом. Покрајина не може да има државну идеју у противном је тежња за разбијањем државе.
Међутим, политички живот се мења. Раскидањем са старим режимом, враћање имовине старим власницима, поштовање рада и приватне имовине ствара нови политички квалитет у Србији. Захтев за локалном самоуправом, да новац остаје тамо где се ствара даје нови политички импулс те досадашња злоупотреба приче о одливу новца више не може да се користи. Комунистичка елита која губи моћ покушава да је поврати и зато се уз много галаме представља као заштитник покрајинских интереса и демократије.
Да закључимо: Војводина је политичка организација а не покрајина. Изјашњавање војвођанства или погрдно војвођанерства је анационално и антицивилизацијско. Војвођанин нема националност. Код Срба постоји осећање завичајне припадности Банаћанин, Бачванин, Сремац као и Барањац код избеглица из окупираног дела Војводине. Њима не треба држава Војводина, они имају Републику Србију.