ПРЕДРАГ ПОПОВИЋ, БИВШИ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК БИВШЕГ „НАЦИОНАЛА“

Нека стрељају док не погоде

На светски дан медија и док су се уредници „виђенијих“ београдских редакција спремали да иду на самоиницијативно поклоњење Влади, разговарамо са човеком чији је лист, без доказног поступка, а показаће се и без разлога, жртва те Владе.

Благица КОСТИЋ

Како је и зашто забрањен Национал?

Група екстремиста из врха власти - Чеда, Беба, Весић, Батић, Кораћ, Лечић - забранила је Национал бруталном политичком силом, из страха и освете. Чим су међусобно поделили политичко наследство, непостојећи тестамент су оверили ритуалном жртвом јединих дневних новина које су им правиле проблем. Било је довољно да у последњем броју Национала Чеда Јовановић види причу о томе како је пре годину дана инфлагранти ухваћен да се на улици, јавно и срдачно, љуби са Легијом, па да падне пресуда: уништити! У страху да ћу им и даље приређивати дневне шокове, суочавајући их са њиховим правим изгледом, одлучили су да искористе прилику и да се освете за текстове о путовању у Дубаи, шверцу дувана, сурчинском клану, о поклоњеним џиповима, коњима, финансијским малверзацијама...

Каква су званична објашњења?

Смешна су, као и њихови аутори. Лечић је потписао одлуку о „привременој забрани“ због, наводно, више текстова о разлозима за увођење ванредног стања. У једном интервјуу додао је да „постоји основана сумња да неки чланови управног одбора Национала имају везе са земунским кланом“. Није му сметала чињеница да Национал нема управни одбор. Касније је тврдио да су „привредни преступи“ разлог за забрану. Који привредни преступи, кад је финансијска полиција утврдила да „нема примедби на пословање издавача“ исти дан кад је Трговински суд ликвидирао фирму. Истог часа кад сам чуо да је Ђинђић мртав, знао сам да ћемо се наћи на удару, али нисам веровао да ће се служити таквим плодовима болесног ума. Било ми је логичније да до краја имитирају „случај Ђурувија“. Добро, за то још није касно.

ШТА ПИШУ О МЕНИ

Има ли истине у оптужбама на рачун Национала?

Има, наравно. На питање „зашто је забрањен Национал“ министар Батић рече: Па, јесте ли видели шта су те новине писале о мени! Е, само кад цитирају наслове екстремисти из власти се дотичу истине. Склони заверама, вероватно су били искрено убеђени да ће наћи ко зна какву позадину, везе са мафијом, сумњиве финансијере, грешке у пословању... Знам да су о мени истражили све што су могли, а ништа нису нашли. Не познам ниједно лице са потернице, мафијаше не делим на подобне и неподобне, на наше и њихове; само сам правио добре новине.

Да ли сте позивани на информативне разговоре?

Нису ме звали, а чекао сам их. Ако Бојана Лекић десет пута пусти вест да сам у групи коју је Тијанић оформио ради медијског рата против владе, ако Веселин Симоновић најави да ћу морати да кажем како сам дошао до информације о Чедином скијању у Француској, за шта није знала ни његова мама, ако Драган Јањић тврди да постоје докази да је Национал мафијашки пројекат, а Милица Лучић Чавић каже да је видела доказе - онда сам морао да се припремим и на стрељање а не само привођење. Припремио сам се за инквизиторе. Сигуран сам да бих се јуначки држао само ако ме не би ислеђивао Миломир Марић. Могли би да ме бију, бесе, кољу, шта год хоће, све бих издржао, само Марића не.

Звали су вашег заменика?

Он се сам позвао. Беба Поповић је неколицини главних уредника препоручио да не запошљавају уреднике и новинаре Национала јер су под полицијском оперативном обрадом. Драган Ј. Вучићевић, мој заменик, напустио је Национал још почетком фебруара. Договорио се са Манојлом Вукотићем и прешао у Новости. Међутим, после разговора са Бебом, Мањо је од Вучићевића тражио да иде у полицију и све призна, да спере љагу. Мој часни заменик је то урадио, шта ће, кукавац.

ДИКТАТОРСКА ГРУПА

Шта је сада са редакцијом Национала?

Национал више не постоји. Уредничко језгро, група младих и паметних професионалаца, чека прилику да настави тамо где смо стали, а већина новинарских пролетера удомила се у новопокренутом плагијату Национала. Како ствари теку, Чеда и Беба су убили један Национал, а добиће бар три, четири.

Ваш лист је оштро критиковао владу и премијера. Да ли у томе леже разлози за забрану?

Оштро смо критиковали све и свакога. Било ми је важно да ли су текстови добри за читаоце а не да ли су добри или лоши за Ђинђића, Коштуницу, Вука... На удару су се ипак најчешће налазили људи из власти, према заслугама.

Да ли сте имали прилике да са Ђинђићем разговарате?

После серије удара власти на Национал, изненадио сам се Ђинђићевом позиву. Јавио се у петак пред прве председничке изборе. Свака му част, звао је у време изборне ћутње, да не помислим како жели да утиче на кампању или да је подвио реп после неминовне пропасти кандидата кога је подржао. У касним вечерњим сатима, примио је мене, мог заменика и помоћника. Ништа није тражио, ништа нудио. Првом реченицом признао је да Национал доживљава као једини непријатељски медиј. Ја сам њему признао да Весића, Чеду и Бебу доживљавам као једину диктаторску групу на политичкој сцени Србије. „Млади су, не могу да поднесу притиске, па желе да се свете“, рекао је и препоручио себе за „поуздан извор из владе“. Као знак добре воље, пар дана касније, повукао је приватну тужбу против мене. Наравно, знао је да би тај спор изгубио таман да нам суди лично Батић. Касније смо се видели и чули неколико пута око неких конкретних догађаја. Наставио сам да Национал правим по својој вољи, он је у јавности о мојим новинама говорио по вољи Горана Весића.

АКО МОЖЕ СЕКС, МОЖЕ И БУХА

Због објављивања писама Љиље Бухе ваш лист је доведен у везу са земунским кланом. Како то објашњавате?

У време кад сам објављивао писма супруге Љубише Бухе Чумета, министри су тврдили да не постоје никакви кланови, ни земунски ни сурчински. Тачно месец дана пред атентат сам премијер је рекао да су „црвене беретке“ под контролом. У то време, као и сада, нисам имао везу са мафијом већ са професионалним новинарством. Добио сам писмо Љиље Бухе, у полицији проверио какав је њен статус, да ли је уопште жива, добио уверење да је писмо аутентично, инспекторима из Одељења за нестала лица дао оригинал писма, и на прву страну грунуо са огромним насловом. Знао сам да следи одмазда Чумета, Чеде и осталих са тог списка. Не мари, нећу да се бојим овна, говна и гнома. Ако сам могао, а јесам, да објавим Маршићанинову секс-аферу, са документима које сам добио од Весића, зашто не бих објавио писмо Љиље Бухе? На жалост, други медији су се уздржали. Не чуди ме, уздржавали су се и од бављења Легијом, Спасојевићем и осталима.

Најжешћа критика земунског клана изашла је из пера ваших колумниста?

Министри оптужују Национал за вођење специјалног рата и стварање атмосфере линча. Донекле су у праву. Ако ћемо судити по текстовима Данице Драшковић, Национал је заиста ратовао са Легијом, са свим извршиоцима и наручиоцима масакра на Ибаској магистрали. Два месеца пре првог писма Љиље Бухе ставио сам наслов: „Дана Драшковић: Легија и Спасојевић су обичне женетине и кокошари“. Узмите било коју Данину колумну, видећете тачну перцепцију овога што нас је задесило у марту. Али, кад смо ми то писали, господин Легија је био „савестан грађанин“.

ИЛИ СТРЕЉАЊЕ ИЛИ ОДМОР

Када је забрањен Национал, само је Српска реч стала у одбрану. Како објашњавате ћутање колега?

Колеге нису ћутале! Ко год је добио прилику, запљунуо је Национал најстрашније. Иста прича као са Дневним телеграфом. Манојло Вукотић је тада тврдио да је Шешељев закон о информисању заправо „закон против Ђурувије“, који је то и заслужио; сада се упиње да докаже како је Момчило Мандић финансијер Национала. Бојана Лекић је тада тврдила да је хајка на ДТ „сукоб у њиховим редовима“, јер је, зна она, Славко био Мирин човек; сада разоткрива мистериозне активности непостојеће Тијанићеве групе. Драгољуб Жарковић сада тврди како му је Чуме лично признао да одлично сарађује са мном. Чуме је мој телефон, да би могао да прети мени и мојој породици, добио управо од Жарковићевог колеге из редакције Времена. Могао бих да такве примере набрајам сатима. У сваком случају, од вајних колега подршка ми не треба, нити бих им дао. Као што сам са Славком, за последња два месеца његовог живота, правио књигу у којој је он тетовирао ове и овакве колеге, тако сада припремам књигу о Националу у којој ћу изнети детаље из мојих сусрета и разговора са политичарима, новинарима, бизнисменима, са свима који су, на овај или онај начин, утицали да Национал овако настане и нестане. Жао ми је што је Српска реч показала храбру спремност да подржи слободу јавне речи. Да није вашег примера, могао бих, без грешке, да устврдим како у Србији не постоје медији. Овако, морам да истичем пример Српске речи.

Припремате ли се да поново покренете неки лист Националу сличне уређивачке концепције?

Током ванредног стања припремао сам се да ми екстремисти из власти напакују нешто због чега ћу бити затворен, осуђен, стрељан. Иако та могућност није умањена, сада се припремам за добар, дуг одмор. Истовремено, наравно, правим планове о будућим пројектима. Шта год се од тога конкретизује, сигуран сам да ћу наставити са оним што сам радио у ДТ-у и Националу.