РЕФОРМА ШКОЛЕ ЈЕ У ТОКУ


СВЕТИ СИНОД ТРАЖИ ПОВЛАЧЕЊЕ ЗАКОНА О ОСНОВАМА СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА

Информативна служба Српске Православне Цркве
10. јун 2003. године

СВЕТИ СИНОД ТРАЖИ ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ СКУПШТИНСКЕ ПРОЦЕДУРЕ ЗАКОНА О ОСНОВАМА СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, из своје данашње седнице, упутио је писмени захтев Народној Скупштини Републике Србије да из скупштинске процедуре одмах повуче нацрт Закона о основама система образовања и васпитања, у којем стоји:

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, руковођен бригом за добробит српског народа и свих других народа који живе у Србији, а посебно младих нараштаја, који тек треба да стасају у одговорне и слободне личности, подржава молбе и апеле професора универзитета, струковних удружења, синдиката просветних радника, као и приложену Резолуцију против насиља над децом и школством, коју је 6. јуна 2003. године, издала група познатих интелектуалаца и представника невладиних организација и позива Народну скупштину Републике Србије и све њене посланике понаособ, да се заложе за моментално повлачење из скупштинске процедуре нацрта Закона о основама система образовања и васпитања.

У исто време, Свети Архијерејски Синод позива Владу Републике Србије, њено Министарство просвете и спорта, као и све научне, просвете и академске установе и личности, да покрену најширу јавну расправу о предлогу овог закона, с обзиром на то да изјашњавање стручних кругова по овом питању није ни постојало, а спорадично изречене аргументоване критике нису уопште узете у обзир.

С поштовањем,
Председник
Светог Архијерејског Синода
АЕМ и Патријарх српски
Павле (с.р.)

http://spc.org.yu/Vesti-2003/06/10-6-03_c1.html


РЕЗОЛУЦИЈА ПРОТИВ НАСИЉА НАД ДЕЦОМ И ШКОЛОМ

Информативна служба Српске Православне Цркве
10. јун 2003. године

РЕЗОЛУЦИЈА ПРОТИВ НАСИЉА НАД ДЕЦОМ И ШКОЛОМ

У Удружењу Књижевника Србије у Београду одржан је 6. јуна 2003. године, округли сто на тему реформе школства. У расправи о овом питању, од животне важности за будућност нашег народа, учествовали су многи угледни интелектуалци који су подржавајући ставове сва три сидиката за обуставу предлога Закона о основама система образовања и васпитања. Са скупа је упућена следећа:

РЕЗОЛУЦИЈА ПРОТИВ НАСИЉА НАД ДЕЦОМ И ШКОЛОМ

1. Предлог Закона није прошао демократску процедуру јавности, одузимајући право консултовања родитеља и просветних радника.

2. Предлог Закона о основама система образовања и васпитања није добио сагласност свих синдиката образовања Србије, а дат је у скупштинску процедуру по хитном поступку - након афера због ниподаштавања ћириличног писма, покушаја преименовања предмета српски језик и књижевност у "језик и комуникације", те програмског оргијања у радионичарској педагогији.

3. Министарство просвете и спорта није омогућило угледним културним и просветним институцијама да формирају комисије које би прегледале, образложено одбијале или прихватале предлоге на понуђени план и програм реформе.

4. У предлог реформе школства у Србији нису укључени стручњаци, нити предметни наставници, нити институције од културно-просветног значаја већ искључиво подобни психолози.

5. Некритичким прихватањем норматива школског простора (преласком на систем 3 х 3),аутономије наставног плана стручних школа (60% је дато слободној вољи), увођењем трогодишње уместо четворогодишње Гимназије и пресађивањем курикулум методологије - Министарство спроводи непросвећени диктат, а не демократизацију и деидеологизацију образовања, уноси хаос у школе.

6. Стављајући у задатак владиним и "невладиним организацијама" да воде програм доусавршавања наставног кадра или да руководе едукативним радионицама за децу у којима се врши обука за одупирање "ауторитету и правилима наставног кадра" - Министарство просвете је признало своју некомпетентност.

7. Принцип деиндивидуализације, спроведен у реформисаним програмима не само да не тежи изграђивању личности већ понижава личност (афере камповске реформе). Коначни циљ радионица и кампова је рездетињење детета и рашчовечење човека.

8. Реформа школства која не доприноси здравом друштву и друштву знања већ клонираној идеологији постмодернистичког детета равна је злочину над просвећеношћу и духовношћу и подложна је кривичној одговорности, јер се игнорише педагошка прогресивна баштина.

Резолуцију су потписали:

Епископ Атанасије (Јевтић), др. Миодраг Игњатовић, књижевник и донедавно саветник у Министарству просвете, проф.др Никола Милошевић члан САНУ, проф. др Станислав Никоћ, психијатар и књижевник, проф. др Љуба Протић, директор Математичке гимназије, Богдан Златић, сценариста, проф. др Александар Липковски, декан Приридно математичког факултета, мр Михаило Шћепановић са Филолошког факултета у Београду, др Драго Т. Пантић, педагог, др Исидор Граорац, педагог, Миодраг Маричић, директор Филолошке гимназије, проф. др Милош Ковачевић са Филолошког факултета у Београду, др Мирољуб Јанковић, проф. Милутин Мићовић, књижевник, Лабуд Драгић, књижевник, Сабор српске омладине (Бранимир Нешић). Програм је водио Предраг Р. Драгић Кијук, уредник "Књижевних новина".

http://spc.org.yu/Vesti-2003/06/10-6-03_c2.html


„Аналитичка служба
ЦЕНТРА ЗА ИЗУЧАВАЊЕ
ОБРАЗОВНИХ АЛТЕРНАТИВА“

РЕФОРМА ШКОЛЕ ЈЕ У ТОКУ

Дакле, реформа школе је у току. Од предшколских установа до универзитета. Деца ће прво ићи у обданишта, па у обавезну деветолетку (од шесте године живота), па у трогодишњу средњу школу (која није обавезна), па на трогодишњи факултет (плус две последипломске године). Нико није доказао да је досадашњи систем школства (осам основне, четири средње, четири године факултета) нешто апсолутно штетно. Нико није доказао да основна школа мора да буде три + три + три (три године деци предаје само учитељ, три године и учитељ и наставници, три године само професори). Нико није доказао да средње школе морају трајати свега три године, чак и гимназије (мада у Словенији која такође има деветолетку, гимназија и даље траје четири године). Нико није доказао да се факултетима мора одузети правни субјективитет, или да треба укинути звање асистента, а његову улогу препустити постдипломцима–волонтерима… (Срећом, Закон о универзитету није прошао у Скупштини). Од свега тога пошло се као од нечег само по себи разумљивог, и ткз. РОР–ови („разговори о реформи“), које су по школама изводили педагози и психолози на платном списку Министарства просвете, имали су за циљ да људе само заварају о томе како их неко пита за мишљење… (А биће како Велики Брат из ММФ–а каже, или како грађанин Гашо, ДОС–ов Доситеј, глас Великог Брата протумачи). Они који дају паре, траже да се свира и њихова музика. Тако Финци, који су донели новац за реформу учитељских школа, преко свог представника Арто Вахтокарија („Политика“, 4.  децембар 2002. године) веле да је „тренд у Европи да један наставник предаје све предмете у свих девет разреда обавезног образовања“, (замислите тај ниво наставниковог , скоро давинчијевског универзализма, и ниво знања деце којима ће један човек, стручњак за све, предавати математику, физику, хемију, биологију, матерњи језик, музичко, ликовно, итд). Но, да видимо шта нас чека када се засвира по мелодијама страних донатора.

ПОСЛЕРАТНЕ РЕФОРМЕ

После другог светског рата, наше школство је претрпело низ значајних реформи. Од 1945. до 1958. године вршено је идејно преусмеравање, а од 1970. (после Резолуције савезне скупштине о развоју васпитања на социјалистичкој самоуправној основи) кренуло се у ткз. „усмерено образовање“, које је коначно уведено 1974. године.

Циљеви реформе увек су били државни, проглашавани за друштвене, односили су се на идеолошке, а не истинске потребе и интересе; њихови носиоци су били политички и партијски органи, а не стручњаци; реформом су руководили идеолози СКЈ (сетимо се Стипе Шувара). Ово је већ четврта реформа нашег школства у последњих двадесет година. И поново се дешава исто: група људи, идеолошки сродних душа (Грађански савез Србије и њему блиске „невладине организације“), решила је да потпуно измени школство без икаквих увида у чињеницу да се то не сме радити преко ноћи, и да нико нема права да се игра будућношћу народа и деце, а поготово ако нема друштвеног консензуса.

ПОТРЕБА РЕФОРМИСАЊА И СТАЊЕ У ШКОЛАМА

Пре него што се крене у реформу школе, треба имати јасну визију о томе какво друштво желимо да изградимо и каква нам је привреда потребна. Наравно да нам је доста чиновника и непроизводних занимања; наравно да нам недостају занатлије и школовани пољопривредници… Али, хоћемо ли ми занатлијско–пољопривредно друштво и такву економију или ћемо, да се спремимо да будемо водећа сила компјутеристике на Балкану? Шта ћемо, између осталог, са чињеницом да смо, после Јапанаца, најстарија нација на свету и да ускоро неће бити деце која ће ићи у школу?

Срби, по најновијем попису, упркос огромном приливу избеглица, има чак 173.500 мање него по пропису из 1991. године (толико о чињеници да нас је Милошевић „фаворизовао“ и спроводио политику „великосрпског национализма“). Дакле, реформисати школу, а не знати за какву привредну, друштвену и демографску будућност се то чини – у најмању руку је неозбиљно, поготово кад се у то креће са жељом да се све измени – ИЗ КОРЕНА.

У виду треба да се има и чињеница да је и ова и оваква наша школа (коју ДОС–ов Доситеј и његова екипа куде као „застарелу“ и неспособну да се суочи са изазовима 21. века) ипак била једина релативно очувана институција у апокалиптичном кошмару Србије деведесетих. Рушила се економија, култура, правни поредак – али школа је опстајала, упркос свему, и њен учитељско–професорски кадар још увек је способан да изнесе све озбиљне реформске захвате, без „октроисаних реформи“ какве нуде из Министарства просвете и спорта. Није истина, како тврде заговорници „нове школе“, да је досадашња школа била само некреативна памтионица података. Зар је Запад узео пола милиона наших младих стручњака, у невиђеном до сада „одливу мозгова“ зато што су они били тупави памтиоци, а не зато што су били добро школовани и веома обдарени? Већина њих су сада водећи стручњаци у својим областима, управо у земљама развијеног Запада и управо са оним знањем које су понели из школе и са факултета Србије које сада треба сасвим „реформисати“ (растурити ?).

Министарство просвете је, као и некад, кренуло да гради од крова ка темељу. Прво желе да измене наставне планове и програме, па тек онда остало. А требало је почети од инфраструктуре. Јер, већина школа у Србији има проблема са рушевним зградама, уништеним школским инвентаром, лошим санитарним условима, техничком и технолошком неопремљеношћу. Одељења су, насупрот свим педагошким нормативима, превелика (по 30 и више ђака). Ученици се „утерују“ у професије које не желе, а немају никакву перспективу у запошљавању; код њих постоји презир према школи, јер живе у доба слома вредности… А што се просветних радника тиче, њихов положај је деградиран, напорно раде у неодговарајућим условима. Немају поверења ни у свог министра, који се поново (баш као министри Слободана Милошевића) са њиховим захтевом да живе нормално обрачунава тако што тврди да би било одузимање комада хлеба од уста пензионера.

СОЦИЈАЛНИ АСПЕКТ

Међународни монетарни фонд, Светска банка и сличне „хуманитарне“ институције које нам дају паре за измену привреде и друштва (па ћемо и ми, кад их у свему послушамо, заиграти „танго аргентино“) инсистирају, од самог почетка своје помоћи, на смањењу броја запослених у јавном сектору, то јест, људи из здравство и просвете први да „лете“ да би победила транзиција. И зато нова школа подразумева спремање наставника који ће предавати и по три предмета (рецимо, биологију, физику, хемију). За њих ће бити посла, а остали „куд који мили моји“ (не заборавимо да се наша Влада понаша по правилима плесне школе „танго аргентино“). Нема везе што ће то смањити стручни ниво наставе (имаћемо „свезналице“ које ће се са децом играти математике, физике и хемије) – битно је да се троши што мање средстава из буџета; (наравно, не треба нам ни војска, ни Српска академија наука и уметности, ни културне установе попут библиотека, само полиција и судови морају да опстану, јер ко ће бранити нашу „демократску власт“?). Формирањем области природних наука (група предмета физика, хемија, биологија) велики део професора тих струка остаје без посла. То ће се десити и многим наставницима историје и географије. Преласком на деветолетку, велики број градских основних школа наћи ће се пред нерешивим проблемима, јер ни сада немају довољно учионица за двосменски рад, а материјално и техничко стање школа је очајно.

Све се то не узима у обзир. Када ММФ засвира, није битно колико ће концерт коштати и ко ће да плаћа срчу заосталу после оваквог лумповања. Реформатори ће, бар они највиђенији, бити негде далеко, где ће наставити да доносе „аргентинску срећу“ земљама Трећег света.

„ПЕПСИ“ РЕФОРМА

Реформа коју нам нуде већ је, међу просветарима, названа „ПЕПСИ реформом“ (ПЕдагози + ПСИхолози = ПЕПСИ). Наиме, људи су уочили чињеницу да су главни „извођачи реформаторских радова“ педагози и психолози са факултета из Београда и Новог Сада, који су за своје сараднике узели педагоге и психологе из школе. Довољно је погледати имена челника: Тинде Ковач–Церовић, др Дијана Плут, Ненад Хавелка, Александар Бауцал, Нада Игњатовић–Савић итд. Изумитељи ткз. „активне наставе“ кроз играонице и радионице су опет психолози – проф. Др Иван Ивић и Ана Пешикан. Треба видети дипломе људи из Тима за школско развојно планирање: координатор је психолог Борислав Максимовић, а чланови два педагога из Сомбора, психолог и педагог из Зрењанина, психолог и педагог из Новог Сада, један психолог и три педагога из Београда, два психолога из Ваљева, два психолога из Крагујеваца, психолог и педагог из Краљева, два психолога из Ниша, два психолога из Лесковца. Само из Пожаревца, Зајечара и Ужица, поред психолога, има и просветних радника. Дакле, од 27 чланова тима који треба да одлучује о тако битном елементу образовног система какав је развојно планирање, само три човека су из наставе, из конкретног школског живота. Не треба заменарити чињеницу да су наше педагошко–психолошке службе настајале после Другог светског рада (педагошке – по Совјетском моделу) и да је педагог у СРФЈ био нека врста идеолога школског рада. Сада су педагози и психолози идеолози „школигрица“ и радионица за искивање новог „човека новог кова“. Наравно, нису сви педагози и психолози укључени у причу о играоничкој реформи; највећи број тих људи часно обавља своје дужности, помажући колегама у настави у раду са децом. Али педагози и психолози су, пре свега и изнад свега, људи који ретко држе дневник у рукама и који о реалним наставним процесима имају много мање знање од оних који су присутни у учионицама, за катедром.

Све ово је допринело чињеници да „ПЕПСИ“ реформа ставља нагласак управо на разне психоманипулативне технике којима се деци не омогућава да у школи нешто науче, него им се намећу модели за либерал–капитализам пожељног понашања, као и разни облици „толерантног погледа на свет“, то јест резултати америчких психолабораторија из доба хипи комуне и буђења ткз. „хуманистичке психологије“.

У „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању“ за 2002/2003. школску годину налази се 148 (и словима: сто четрдесет осам!) програма ЕДУКАТИВНИХ РАДИОНИЦА (од укупно 284 понуђених програма). Ево неких назива: „Дечја права на делу“, „Ни црно ни бело“, „Буквар толеранције“, „Школа за чаробњаке“, „Речи су прозори или зидови“, „Здрави да сте / Хај нејбор“, „Чувари осмеха“, „Зелене школе“, „Учионица добре воље“. Понуђен је САМО ЈЕДАН курс усавршавања из српског језика и књижевности, један из наставе историје, два из хемије два из физике, три из математике. Дакле, ето нам нове школе: уместо негда свеобавезног дијалектичког материјализма Карла Маркса и Фридриха Енгелса, садржаји свих предмета морају бити проткани радионичарском идеологијом „ненасиља, толеранције, људских права“, којом треба излечити дивље крвождерне Србе од њихове склоности ка насиљу и нетолеранцији.

Није случајно да су ови програми прво испробавани, средином деведесетих, на несрећним нашим избеглицама по камповима широм Србије, а сада су, за новац пореских обвезника, пренети у школску учионицу. Као организатори едукације јављају се групе чудног назива, непознате широкој просветној јавности, као што су „ПСИХОКОД“, „484“, Центар за ненасилну комуникацију. Паре даје и Сорош са својим Фондом за отворено друштво (један од приватних финансијера „србофилног“ суда у Хагу), као и Светска католичка служба за помоћ, која је на себе преузела реформу система српских предшколских установа (сетимо се језуитске максиме: „Дајте ми дете до пете године, а после је свеједно!“). Зато није необично што су се просветари чудили и крстили кад су у Просветном прегледу, крајем 2002. године, угледали најаву да ће четири хиљаде учитеља који школске 2003/2004. године треба да преузму ђаке прваке, за нову деветоразредну школу бити обучени на ЧЕТИРИ КУРСА ПО ТРИ ДАНА и да ће их за потпуно нову школу спремити шездесет инструктора који су обучени на ДВА КУРСА ПО ТРИ ДАНА. „ПЕПСИ“ реформатори су, заиста, у свом идеолошком заносу самоуверенији од СКОЈЕВАЦА. Скојевци су после рата ишли на шестомесечне курсеве, а ПЕПСИСТИ би да све реше са шездесет инструктора са курсевима од шест дана од којих ће сваки обучити шездесет шест учитеља на курсевима по дванаест дана. Мајстори, мајстори!

КАМПОВИ ЗА ПРЕВАСПИТАВАЊЕ

Године 2002. цела Србија је одјекивала од скандала које је, својим камповима за одмор и едукацију, изазвало Министарство просвете и спорта (нарочито у Сремској Митровици, где су деца, вођена ЈАЗАС–овим едукатором са конспиративним именом Маслачак, играла игру „Донеси–донеси“, па је било и стриптиза). Бука која се дигла и која би у свако нормалној и демократској земљи довела до смене или оставке министра (да не спомињемо шта би било у Јапану) само је учврстила лидера школигрице у његовој намери да донесе просветљење заосталој Србији, земљи „међу шљивама“, као је о њој певао ујак једног нашег познатог социјалдемократе и борца за права хомосексуалаца. А људи су, згранути стриптизом, заборавили да су се младим камперима дешавале много опасније ствари, ствари које личе на методе врбовања у тоталитатне и деструктивне верске секте. Ево шта каже једна ученица Медицинске школе на Звездари, у школском листу „Оксиморон“ (бр. 17/2002.): „Едукација ми се није допала у потпуности. На првом ‚часу‘ требало је да себе опишемо неким предметом или животињом (нека врста поистовећивања), што за мене НИЈЕ БИЛО НОРМАЛНО. Посебно је била чудна игра која се звала „Склониште“. У тој игри речено нам је да је Београд задесила нуклеарна катастрофа и да би требало да од 12 особа, шест сместимо у склониште, а да других шест оставимо напољу, јер у склоништу нема више места. У игри је тачно назначено чиме се тих 12 особа бави: биохемичар, глумица, 16–годишња трудница, не баш много паметна, 15–годишњи шегрт са једногодишњим искуством, агресивни робијаш, католички свештеник, физичар, бабица… Већина из моје групе, ДА БИ ПОКАЗАЛА КАКО ЈЕ ТОЛЕРАНТНА, оставила је у животу католичког свештеника, као да шири религију…

Ја сам се само запитала зашто није понуђен и православни свештеник?“. Друга ученица истиче да је заиста било игара са ролном тоалет папира (међу ногама девојчица) и дршком метле (међу ногама дечака), али да те игре нису биле обавезне. ЈАЗАС је овој деци на Дивчибарама понудио и химну, уз коју су се сви тресли и бацакали, а која гласи: „И срце Абрахам/ и сепентино/ и сепентино/ и сви сели/ и ништа јели/ и запевали сви углас“. Наравно, деци се свидело дружење и одмор, а биле су им симпатичне и ЈАЗАС–ове игрице (ипак реч је о пубертетлијама). А шта на све кажу професори? Професор Кристијан Карин вели: „Не подржавам ову врсту кампова јер нису смислени. Потребно је ослобађање од вишка енергије, а не од којечега другог. У организацији су учествовале невладине организације (невладине овдашње, али нечије владине), што није законски регулисано. Радионице су се бавиле осетљивим питањима, нарочито у том узрасту (неке ствари треба препустити природи а не насилном ослобађању). Присутне су и неке карактеристике секташког понашања у радионицама (мантра, седење у кругу, максимална слобода) што је још једно питање које се мора озбиљно размотрити. Радионице нису довољно осмишљене, едукатори су сувише млади (17 година) да би се бавили овим питањима“. Стојан Алексов, шеф школског лабораторијског одсека, вели: „Имам примедбу на организацију на организацију кампа. Све је урађено тако да не буду јасне информације о кампу и његовој сврси. Није било довољно времена за постављање питања јер је организација почела након последњег школског звона“. (Оснивач познате тантристичке секте, Шри Раџниш, осуђен је на преко 100 године робије у САД, никад није дозвољавао да се постављају питања после његових предавања, увек би испричао неки виц и следбеници би одлазили слуђени, али срећни.)

Наши извори тврде да ће ове школске године кампови бити организовани за 80 хиљада ђака. Родитељи, пазите где шаљете своју децу! Цене одмора за 2002. годину биле су веома повољне (од 300 до 1000 динара), а за сиромашне ученике било је бесплатно. Али, после Сремске Митровице, Дивчибара и сличних места за преваспитавање, треба се сетити америчке изреке: „Чувајте се када вас неко зове на бесплатан ручак. Нема бесплатног ручка“. Поготово ако га нуде „ПЕПСИ“ реформатори на челу са г. министром.

СЕКС–ПРОСВЕТАРИ У НАШИМ ШКОЛИМА

Познати сексолог, идеолог сексуалне револуције, који је покушао да споји психоанализу са марксизмом, Вилхелм Рајх (умро, сишавши с ума, после Другог светског рата у САД), сматрао је да је левичарско ослобађање предуслов сваке левичарске победе у друштву. Лењинова сарадница, мадам Колонтај, тврдила је да имати сексуални однос не значи више од испијања чаше воде. Читава европска цивилизација је пре њих говорила и учила о супротном, то јест да однос мушкарца и жене, заснован на љубави, има космички и метакосмички значај. Хришћанство је, речима Светог Павла (Еф. 5.20.–33), учило да муж треба да воли жену као Христос Цркву, а да жена треба да поштује мужа као Црква Христа. Марина Цветајева је тврдила да волети некога значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи га таквим нису учинили… Али, рајховско–колонтајевска револуциона идеја је победила и сада је, бар на нашем простору, а све у име заштите од СИДЕ, спроводи легендарни ЈАЗАЦ, који је Министарство просвете и спорта свим срцем укључило у живот наших основних и средњих школа. Недавно су југословенски Црвени крст и ЈАЗАС издали брошурицу „Немам кондом – ништа од секса“, у којој се младима упућују и овакве поруке: „Баш је забавно стављати га – корист кондом“, „Ако не умеш да отвориш уста, немој ни ноге да шириш – тражи кондом“, „Волиш своју ћерку, зар не? Зашто онда не стављаш кондоме у њену ташну?“ итд. Београдски Центар за људска права, уз финансијску помоћ, између осталих, Министарства просвете и спорта и УНИЦЕФ–а, издао је у шест  хиљада примерака књижицу „У праву си“, о основним људским правима – за средњошколце. У поглављу о „маргинализованим групама“, поред избеглица и инвалида поменути су и хомосексуалци, за које се, без икакве научне заснованости, тврди да су за педерастију биолошки предодређени, да психотерапијом не могу да промене своје навике, да уопште нису болесни и да их има (Рипли, јави се!) ДЕСЕТ ПОСТО ОД УКУПНОГ СВЕТСКОГ СТАНОВНИШТВА. На крају, деци је понуђена и адреса ЛАБРИСА – домаћег центра за лезбејска права.

Уместо љубави – кондом; уместо рађања деце – легализација хомосексуалних „бракова“, „Врли нови свет“ улази у наше школе и куће!

ЦИЉЕВИ НАШЕ РЕФОРМЕ

Професор париског универзитета Дани Робер – Дифур је, на примеру образовно американизоване Француске, открио шта је прави смисао нове школе. Она треба да буде „нека врста чудне мешавине омладинског дома културе, институције за социјално старање и болничку негу, школског забавног парка“. Он сведочи да се управљачка елита широм света и даље учи у класичним школама и на класичним факултетима, док је за робове позног либерал–капитализма остављено новолевичарско глупирање под видом школовања. Дифур тврди: „Серијско фабриковање јединки без чврстог идентитета и моћи просуђивања није, дакле препуштено случају: о томе се старају надлежне установе, телевизија и школа“. Ушли смо у либерал–капитализам. ДОС–ов закон је прогласио децу радно способном од 15 година живота. Сетимо се раног капитализма на Западу, када су и много млађа деца радила у рудницима и фабрикама. Сада се и нама, донедавно успаваним социјалистичком бајком о 8 сати рад, толико одмора и 8 сати рекреације, опет то спрема. Зато је у пројектованим циљевима реформе средњег школства и оваква идеја: када заврши средњу школу, ученик треба да разуме „појмове тржишта и тржишта рада, друштвене и професионалне покретљивости у непосредном окружењу“. То јест, на посао од петнаесте или осамнаесте, а менаџерска елита ће одлучивати за вас. Бићете довољно писмени да читате титлове испод ликова сапунских опера и довољно образовани да заокружите имена својих усрећитеља на гласачком листићу. Зар није Орвел лепо рекао: НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ?

А да „проли“ не би почели да мисле, па и да се буне, ђак мора да „РАЗВИЈЕ ТОЛЕРАНТАН ОДНОС ПРЕМА НОСИОЦИМА РАЗЛИЧИТИХ ДРУШТВЕНИХ И КУЛТУРНИХ ВРЕДНОСТИ И НОРМИ“. Они те јашу, а ти их толеришеш – тако ће учити школа за мултикултурно и мултитолерантно друштво 21. века. Наравно, свест о духовном и националном идентитету, о мученичкој прошлости свога народа и његовим славним делима не сме бити присутна. Нема је ни у једној од пожељних особина које средњошколац треба да поседује кад заврши школу.

На Западу се, као пожељни циљеви, још увек нуде хришћанске вредности. Рецимо, те вредности треба да негује школа у Норвешкој, Ирској, Италији, Пољској, Великој Британији. Чак и Савет Европе је, у свом документу о образовању, поред образовања за живот, учешће у демократском друштву, сарадња у Европи, креативности, критичког мишљења итд. истакао „ХРИШЋАНСКЕ И ХУМАНИСТИЧКЕ ВРЕДНОСТИ“. Нови курикулум Шведске се заснива на поштовању Декларације о људским правима, Конвенције о правима детета и ХРИШЋАНСКОЈ ЕТИЦИ. Но, то је за просвећени Запад. Хришћанство, светосавско поготово, међу српским варварима се не сме помињати.

Чини се да је будућност знања наше деце оно што нам, експериментално, нуди овогодишња збирка задатака из српског језика за пријемни испит у средњу школу. Први пут се ту налази текст о СИДИ (поучно штиво за осмаке), као и факсимили признанице за уплату електричне енергије, чека и посебне уплатнице Службе за платни промет. Као да је ММФ састављао збирку задатака ђаци осмаци (радно већ способни) треба од малена да се уче да редовно плаћају струју, користе чекове и срећу се са Службом за платном промет. Будућност је већ почела.

ШТА НАМ СПРЕМАЈУ?

Министарство просвете и његовој екипи стало је да се реформе школе спроведе што пре, вероватно зато што то захтевају страни спонзори из разних фондова за отворено друштво који су годинама, финансирајући школу за младе таленте у Петници, вежбали своје методе и нашу обдарену децу припремили за одвођење на рад у иностранство. И Хелсиншки одбор за људска права је, у првом тромесечју 2003. устврдивши да се српско друштво налази на путу ка „православном фундаментализму“ и малтене нацизму тражио хитне реформе основне и средње школе. Зато неће бити озбиљне јавне расправе, него ће се закони о основној и средњој школи доносити по хитном поступку. Ништа не вреди што је против такве журбе устало Удружење математичара Србије са преко хиљаду и двеста професора математике; ништа не вреди што су се побунили професори српског језика и књижевности са филолошких факултета свих универзитета у Србији, указујући на нестручности и неозбиљност реформаторских екипа; ништа не значи глас стручњака…

Учитељи већ вежбају у радионицама и играоницама, а дају им се књиге из којих треба да уче; у једној од таквих, „Игром до спознаје“, објављеној 1995, а у којој је писала и др Тинде Ковач–Церовић, помоћница министра налази се и радионица за ослобођење деце од страха који могу имати пред професорима, родитељима и животињама; радионица се зове „Наставник са машном у коси свира гитару“; у другој радионици деца, глумећи органе за варење могу добити и улогу ануса, па чак и нуспродуката варења, (који се зове Прдко). Министар и његови гласоговорници се улизују родитељима причом како ће њиховој деци бити лакше (и биће, јер неће учити, него ће се играти у играоницама – спрдаоницама), неће их чак ни оцењивати, више времена ће проводити у школи и неће радити домаће задатке (сјајно г. министре: амерички модел за Србију у транзицији). Енглески ће се предавати од првог основне (да се зна чија смо колонија; пардон да што пре стигнемо у Европу); то што за енглески нема стручног кадра није важно – моћи ће да предају и они који прођу тестове за минимум знања… Што се тиче приче о дужем боравку деце у школи, њен крајњи циљ је што дуже одсуство деце из родитељске близине, а ради лакшег преваспитања, „дивљих“ и „нетолерантних“ малих Срба Балканаца!

СЛОВЕНАЧКА РЕФОРМА ШКОЛЕ

Озбиљне државе изводе школску реформу онако како је то урадила Словенија. Почетком деведесетих година, у „дежели“ су вођене јавне расправе о образовању, које су трајале три године. Затим је, до 1995. године група стручњака припремила такозвану „Белу књигу о образовању у републици Словенији“, која је послужила као основ реформских захвата. Широка јавност је расправљала и о верској поуци у школама, о односу јавних и приватних школа и начину финансирања образовања. Нова правна регулатива усвојена је 1996. године. Између осталог, циљеви реформе били су: образовни плурализам, идеолошки неутрално јавно образовање, поштовање људских и дечјих права, али и РАЗВИЈАЊЕ ОСЕЋАЊА НАЦИОНАЛНОСТИ И ЕТНИЧКОГ ПРИПАДАЊА. ВЛАДА ЈЕ ИМЕНОВАЛА НАЦИОНАЛНО ВЕЋЕ ЗА КУРИКУЛУМ; ДОНЕТА ЈЕ ОДЛУКА О ОБАВЕЗНОМ ДЕВЕТОГОДИШЊЕМ ОБРАЗОВАЊУ. О плановима и програмима се расправљало 1997. године. Формирано је пет курикуларних комисија, од предшколског образовања до образовања одраслих, као и тело од 278 стручњака за разне предмете, који је требало да усагласе садржаје тих предмета и прилагоде их узрасном нивоу коме се нуде. У реформским комисијама је учествовало више од 500 стручњака. Када су нови предлози плана и програма урађени, послати су на разматрање петини словеначких предавача разних предмета, који су понудили своје предлоге за рад и коментаре. Комисије су их прегледале, уважавале или одбијале, али свако одбијање је морало бити образложено. Затим су сви словеначки просветари добили трећу верзију наставних програма, тако да је 70–80% људи у школама учествовало (али заиста, а не фингирано, као у Србији), у реформи образовног система. Расправе су биле озбиљне и жестоке, чак су неколико пута уздрмале владајућу коалицију. Словенија је, наравно, опстала и тек сада примењује резултате своје мудро осмишљене школске реформе… Словенцима, очито, није било до журбе, макар и на прагу 21. века. Трудили су се да се на њима не испуни народна ругалица „напредним реформаторима“: „Напред, па у кречану!“

ШТА ЧИНИТИ? МОЖЕ ЛИ СЕ НЕШТО УРАДИТИ?

Може и мора. Ово је демократска земља? Зато сви заинтересовани, којима је јасно да су изјава министра просвете само бајке, за лаковерне, могу свој протест да изразе пишући писмо блади Србије и самом Министарству просвете и спорта. Адресе су:

1.      Влада републике Србије
Немањина 11, 11000 Београд
www.srbija.sr.gov.yu

2.      Министарство просвете и спорта
Немањина 22–26, Београд
E-mail: kabinet.mps@mps.sr.gov.yu

Напишите писмо и реците

Обавестите јавност путем медија (новина, телевизије, радија). Да ли треба као родитељ, тетка, сестра, брат, деда, баба… да седиш скрштених руку и да пред својим очима гледаш као дете иде погрешном животном образовном стазом. Остани човече будан до краја! Твоје дете је сувише мало да схвати шта га чека у школи, направљеној кроз ткз. ПЕПСИ реформу, а све је после касно!

Напишите писмо и реците: „Нећемо такву реформу! Нећемо дати своју децу у такву школу! Нећемо да плаћамо порез за школу која није школа, него радионица – спрдаоница! Нећемо да наша деца у првом разреду „подражавају звукове из природе“ и „говор животиња“ (како пише у радном нацрту програма за први разред основне школе)! Хоћемо да стручњаци учествују у реформи! Хоћемо да наша деца уче, а не да буду заглупљивана психолошким манипулацијама!“

Будите слободни! Србија је после 5. октобра 2000. године, демократска земља, Хоћемо да наша деца живе у демократској Србији, Србији стручности и знања, а не квази реформи и одбијања јавног дијалога!

Будућност наше деце је будућност свих нас! Зато ћемо је бранити свим демократским средствима!

„Аналитичка служба
ЦЕНТРА ЗА ИЗУЧАВАЊЕ
ОБРАЗОВНИХ АЛТЕРНАТИВА“


П.С:: Народна Скупштина Србије је 17.04.2003. усвојила поменути закон. Закон је усвојен по хитном поступку; за закон је гласало 114 посланика, док је против било њих 54. Без обзира на ово треба наставити са организовањем свих заинтересованих страна и радити на стварању јавног мнења које ће спречити штетне последице предстојеће реформе. При томе, сматрамо да не треба трошити време на обраћање г. надлежном министру. Он и његова странка и не одговарају за своја дела народу Србије, па стога и нису заинтересовани за свој рејтинг у бирачком телу Србије. Ипак у Влади постоји једна странка која о свом рејтингу и те како води рачуна! Обраћајте се писмима директно председнику Владе Србије!

Сайт создан в системе uCoz