Садржај:
–––––––
• 1. СИМПОЗИЈУМ: ИСЛАМ, ЗАПАД И СРБИ
• 2. Најава ТВ емисије Глас српске Војводине: Гост проф. др Мирољуб Јефтић
• 3. АКАДЕМИК ПРОФ. ДР ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Србија на пијаци за робове
• 4. МОМИР ВОЈВОДИЋ: Раскољено биће црногорско
• 5. Закључци Извршног одбора Српског народног покрета „СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ“
У ЧЕТВРТАК, 11. СЕПТЕМБРА 2003,
НА ДРУГУ ГОДИШЊИЦУ АМЕРИЧКОГ „ЦРНОГ СЕПТЕМБРА“
МАТИЦА СРПСКА
У САРАДЊИ СА РОКФОРД ИНСТИТУТОМ ИЗ ИЛИНОЈА (САД)
ОДРЖАЋЕ СИМПОЗИЈУМ НА ТЕМУ
ИСЛАМ, ЗАПАД И СРБИ
ИЗАЗОВ ОПСТАНКА У СУДАРУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА
После терористичких напада у Њујорку и Вашингтону, широм западног политичког и медијског естаблишмента чуле су се тврдње да је да је Ислам религија мира, да је у својој суштини толерантан, хуман и праведан, док Осама бин Ладен и његови следбеници представљају екстремну мањину чија насилна дела у „аутентичном“ Исламу наводно нису допуштена.
С друге стране догађаји тог 11. септембра навели су многе Западњаке да закључе да се Ислам битно разликује од других религија и погледа на свет, да он не може да толерише разноликост а да притом не престане да буде то шта јесте. Они са зебњом закључују да, богато напојен петро-доларима, Ислам користи језик и идеологију постмодерног Запада да би га докрајчио.
Група еминентних Американаца и Срба који се баве овим питањем састаће се у Матици 11. септембра, прочитаће своја саопштења и размениће мишљења о једном од битних питања са којима се суочава западни свет данас, а Срби већ преко шест векова.
ДНЕВНИ РЕД
09:30 Председник Матице др Божидар Ковачек отвара скуп
10:00 Нови џихад: стратегија, средства, циљеви
др Срђа Трифковић, спољнополитички уредник часописа Chronicles
( http://www.chroniclesmagazine.org/ )
и директор Центра за међународне односе Рокфорд Института
10:30 Ислам, Балкан и Запад, од крсташа до данас (на енглеском, уз
превод)
др Томас Флеминг, председник Рокфорд Института и главни уредник часописа
Chronicles
11:00 Сусрет или сукоб цивилизација?
проф. др Дарко Танасковић, амбасадор Србије и Црне Горе при
Светој Столици
11:30 Дискусија (само за учеснике скупа)
12:00 Пауза за ручак
14:30 Помирење источних и западних хришћана као предуслов опстанка
Проф. др Хју Барбур (Hugh Barbour), опат цистеријанског реда и водећи
амерички римокатолички теолог млађе генерације
15:00 Од слома до националне револуције: Срби под отоманском влашћу
Академик Милорад Екмечић, САНУ
Професор Екмечић такође ће укратко приказати битне моменте из реферата др
Славенка Терзића, који је спречен да присуствује скупу, под насловом
У корист своје штете: дволичност Запада ка исламском продору у Европу
15:30 Случај Рашке области
Александар Раковић, бивши саветник у Министарству вера СРЈ
16:00 Дискусија, укључујући питања из публике
17:00 Затварање скупа
У емисији „Глас српске Војводине“ која је на програму у суботу, 6. септембра 2003. на новосадској телевизији Мост у 20:00, (реприза: недеља у 13:00 и четвртак у 16:00), говориће проф. др Мирољуб Јефтић о актуелној друштвено–политичкој ситуацији у земљи и свету.
ИНТЕРВЈУ: АКАДАМИК ПРОФ. ДР ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ (Председник Српског народног покрета „СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ“)
ПРОФ. ДР ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ Србија на пијаци за робове
Битно је да ти што су понизили Србију што пре оду • Извесне силеџије на власти ћуте, игноришу јавно мњење и даље нелегитимно владају, а не служе народу • Безакоње на све стране, отуда безнађе, али и страх владајућих од избора • Драгоцени су људи верни завичају • Како да над безумљем превлада разум
Обожавам лепоту – На нека Ваша питања, драга Бранка, нећу да одговарам. Има имена која никад не узимам у уста, јер су ми непријатна. И у женском роду постоје оне које загађују наш ваздух, нашу животну средину и девичански чисту природу. Објаснићу Вам свој став. Био сам на једној конференцији за штампу генерала Де Гола. Министри као ђаци. Генерал, председник Републике, надмоћно одговара и на незгодна питања. Један новинар: „Да ли је тачно, мој Генерале, да сте се зарекли да нећете оставити Енглеску на миру све док је не свучете до голе коже?“ Де Гол, који се противио уласку Велике Британије у европску заједницу, одмах одговара: „Тако шта ја никад нисам могао ни помислити, још мање рећи. Господине, ја обожавам лепоту, па како бих смео пожелети да Енглеску видим нагу!“ Тако и ја: зацело немам нимало воље да разголићујем извесна женска бића, која не могу да назовем дамама. Не желим да се њима бавим јер обожавам лепоту, и моралну наравно.
Лето сте провели у Србији. С којим утисцима сте се вратили у Београд? Каква је сад српска земља, а какви људи? Шта мисле о садашњем тренутку, о влади, о опозицији, о интелигенцији? Сретали сте људе различитих средина и, сигурно, много разговарали…
– Лепота Србије увек ме очарава; њена заосталост и запуштеност – разочарава. И лепота и ружноћа су изазов: лепота заслужује да се негује; против заосталости и просташтва дужност јесте да се ратује. Много је добрих људи у нашој Србији: они заслужују поштену Владу. Није тачно да народ има онакву власт какву заслужује. Зар у животу, у историји уопште, не страдају највише праведни и племенити? Тако је од Старог и Новог завета. Цела светска књижевност о томе сведочи.
Неумољиво огледало историје Вероватно би се могло рећи да је песничка уметност, с једне стране, гробница идеала, али и надгробни споменик непролазној лепоти; а са друге стране, колико моралних наказа, оличења зла, јер човек је исходиште и лепоте и ружноће, и добра као и зла. У ствари, историја је велико огледало, за неке кобно, али за људски род спасоносно, јер се свака ствар поставља на право место. Уметност речи, којом сте се толико бавили, јесте нека врста имагинарног реванша злу и неморалу људи…
– Није огледало криво ако је нечије лице ружно. Гогољева је то реч. А огледало историје је неумољиво: већ дуго се у њему одражава морална ружноћа неких недостојних који су запосели водећа места у овој лепој земљи и овом племенитом народу. И не само овде! Ко данас води свет? То нису потомци Перикла, ни Светог Луја, ни Петра Великог, ни Шарла Де Гола, а све је мање правих државника, све више силеџија и злотвора, потомака Атиле, а не Гетеа. Држава није Алајбегова слама да они који њоме владају највише је пљачкају, покрадају и поткопавају. Де Гол је говорио: „Служба Држави јесте најплеменитија функција у световној сфери.“ Државник није светац, као великомученици које славимо, али и он треба да служи, а не да влада, да је слуга своме народу и неком узвишеном идеалу.
Бојим се да се удаљавамо од стварности, која је сурова. Свима нама управљају интереси, то не можете порећи!
– То је природно, мада није узвишено. Но, ја бих подсетио на опомену Самјуела Џонсона: „Да, свима нама више или мање управљају интереси. А л и , ипак нас интерес неће натерати да урадимо шта било.“ И наш Марко Миљанов упозорава: „Човек не сме све што може.“ Постоји морални закон. Постоје заповести Божије. Човек је утолико више човек уколико жртвује своје особне интересе општем добру.
То нас приводи Вашој дефиницији елите, а не једном сте тврдили да у нас, нажалост, данас не постоји политичка, и не само политичка елита, те да је криза елите изазвала кризу нације. Поновите ту своју одредбу елите. За кога се може рећи да припада елити?
– У елиту спадају они људи за које су дужности изнад права, а општи односно народни интерес далеко изнад личног и приватног; они који духовне и моралне вредности претпостављају материјалним вредностима и интересима; и спремни су да се за опште добро, за свој идеал, веру или уверење – жртвују. Јер „добар пастир све што каже ином сам својијем потврђује чином“. Политички говорећи, језиком Српског народног покрета „Светозар Милетић“, у коме сте и Ви, као и ја: Отаџбинско је изнад страначког или партијског. Љубав према отачаству мора бити неупоредиво јача од међусобне партијске нетрпељивости и искључивости, које се у нас пречесто испољавају као мржња, далеко јача од љубави према отаџбини, а то је главни камен наших спотицања. „Љубав све превасходи“, писао је наш Деспот Стефан, ослањајући се на апостола Павла.
Свемоћ силе и немоћ права Али шта ћемо са опаком чаробницом Кирком коју Ви често дозивате, као онај писац, велики хуманиста, који се ужасавао говорећи да је власт налик на Кирку: претвара људе у свиње.
– Јесте, али не све људе. Одисеја Кирка није претворила у свињу – он је њу, Кирку, надјачао. Човек на власти треба да личи на Одисеја: да одоли ниским искушењима власти и да служи људском идеалу и божанском позиву.
Има ли таквих данас и овде? Бар неки усамљени појединац? – Зло би било да их уопште нема и да барем изузеци не потврђују ужасно правило. Наш народ јако цени поштеног политичара, спреман да му опрости слабости и мане, ако је поштен, то јест ако може сократовски рећи: „Сиромаштво моје сведок је мога поштења.“
Слутим да сад алудирате на Војислава Коштуницу, који није оправдао сва, можда превелика, очекивања и зато му рејтинг видно опада. Можда је он Одисеј?
– За Одисеја треба испунити још низ услова: Одисеј беше мудри и лукави вођ, храбар ратник, али не лудо него мудро храбар, храбар кад мора такав да буде. Одисеј би морао и да надвиси самог себе: да се окружи паметним и одважним, као што је сам. Узвишени наук дао је Исус Христос упућујући своје апостоле: Шаљем вас у свет као овце међу вукове. Будите добри као голубови, а мудри као змије. Од вајкада је овај свет „тиран тиранину, акамоли души благородној “, како опомиње велики српски поета. Ми живимо у изузетно тешком смутном времену. Врло је речита Коштуницина књига „Између силе и права“. То су записи о свемоћи силе и немоћи права у данашњој Србији. И у свету! Књига о новим облицима империјализма и о демократском тоталитаризму. (Који стравичан парадокс!) Додајмо: ово је доба „разбојничког капитализма“ (позајмљујем израз од Немца), доба тзв. транзиције, која се претворила у отимачину, у пљачку наше Србије, изведене на бувљак, где је продају у бесцење; Србију су довели на пијацу за робиње и робове. Зато је за нас битно да ти што су понизили Србију што пре оду. Зато је нама драгоцен поштен политичар. Зато је важно да се окупе све родољубиве снаге, људи прожети или хришћанском љубављу или изворним демократским хуманизмом. Прави политичар за овај историјски тренутак треба да окупи све те људе добре воље, а дубоко и са јаким разлозима забринуте, јер нас неодговорни и несавесни, збуњени и уплашени вуку у провалију. Морају се окупити и удружити сви добромислећи и добронамерни људи, без обзира на природне разлике у схватањима. Уверења су слободна, али над свима су и извесна света начела. Прво: отаџбински интерес је изнад свих страначких користи, а људска савест је путоказ, она је као небески свод над отаџбином, тако да лутања нема. Пре него што смо припадници одређеног народа, ми смо људи! Родољубље не противречи човекољубљу. Здрави и природни национализам опречан је шовинизму, а у складу, у сазвучју је са космополитизмом. Део служи целини, њу обогаћује, а целина је плодоносни оквир дела.
Силеџије на власти Будимо, ипак политички конкретнији. Шта „Светозар Милетић“ сад намерава? То је Покрет а не партија. Како дејствовати?
– Упркос огромним сметњама и потпуној медијској блокади, „Светозар Милетић“ је извршио велику акцију сакупљања потписа широм Српске Војводине: да се оспори законитост садашње скупштине Војводине и да се што пре спроведу слободни избори. Наравно, узурпатори власти и њихов самозвани вођ оглушују се о тај захтев. Сакупљено је око петнаест хиљада потписа, а минимум је био седам хиљада. Да није било ометања, застрашивања и онемогућавања, било би сакупљено и више десетина хиљада потписа. Но извесне силеџије на власти ћуте, игноришу јавно мнење, и даље нелегитимно владају, а не служе народу. Сад нам наши из расејања предлажу нову акцију, али у целој Србији: захтев, путем сакупљања потписа, да се дијаспори, најзад, да право гласа и могућност да има своје посланике у Скупштини Републике. Да ли се и друге ствари битно померају?
– Створен је Блок „Српски европски пут“, у коме је петнаестак организација и удружења, поред „Светозара Милетића“, Конгрес Срба Европе, Европски блок Београд и други. Утврђен је заједнички програм деловања за наредни период.
Да ли су обични људи широм Србије, коју често походите, схватили шта их је снашло и шта им се спрема?
– Зар не видите колико је штрајкова, и оних глађу, колико су закрчени путеви и мостови у знак протеста, јер држава не испуњава своје обавезе? Био сам на Златибору: врло мало стада на пространим пашњацима, скоро и да их нема. Помишљао сам на бројна стада крава и оваца у Француској, Швајцарској, Холандији. Али кад сам упознао неке сељаке, схватио сам њихову и нашу невољу. У једном селу крај Сирогојна, сељак има пет крава музара, али већ осам месеци нико му не плаћа за млеко. Ако прекине испоруку, губи наду да ће му икад исплатити заостали дуг. Много је таквих тужних прича, које огорчују. Безакоња на све стране. Отуд безнађе, али и страх владајућих од избора. – Тражио сам утеху у светлим примерима. Поштујем и волим људе верне завичају. Отишао сам у Мокру Гору, која је преображена, захваљујући заљубљеницима у ту лепоту и родни крај. Све је чисто, много светлости. С поносом ми показује лепа места мој надахнути водич кроз то чистилиште и рај, Мирко Чанчаревић. Ту је и изворни песник, Михаило Ћуповић, који је опевао Шарган, Златибор и Тару, све што се у њиховим долинама, изворима и речицама крије или се с њихових врхунаца види. А захваљујући гостољубивом и благородном Радовану Поповићу, златном перу „Политике“, којег нађосмо у Рибници, видео сам Торник, разрушен у злочиначком бомбардовању, али ипак величанствен. Са те висине далеко поглед допире; сетио сам се поменутог песника:
„Торник ставио капу од злата и поздравља Дурмитор, свог белог брата…“
На путељку ка железничкој станици Златибор, упознам чудесног човека, који ми се представи као Комша Комшић. Машински инжењер, преградио је поток, створио језерце чисте воде, а около травната ливада. лепа плажа, многи долазе, Комша Комшић ништа не наплаћује, иако одржава плажу, свако јутро чисти ливаду. По набавним ценама продаје сокове, пиво, кафу. Уступа бесплатно сунцобране и лежаљке, котлиће за кување, решетке за роштиљ. На улазу исписане мудрости Лао Цеа. Док спрема кафу, Комша прича о зен–будизму, али не занемарује ни Библију. Поставља ми загонетна питања, на која не налазим праве одговоре. Духовно богат човек, ведар и радостан, срећан што чини добро намерницима… Онда сретнем доктора Шуљагића, који ме одведе на Борову Главу, у галерију сликара Божидара Ковачевића. И доктор је душеван, заљубљен у завичај, који ми с поносом открива; човек је високе језичке и књижевне културе, пензионер, а хтео би да још ради: машта да створи здравствени центар који би бесплатно лечио златиборске сељаке. Да ублажи распад социјално–здравственог осигурања. – У Сирогојну сам имао срећу да сретнем Добрилу Смиљанић, која је препородила своје село и цео тај крај. Остала је тамо да живи. Не може да не ради; али не крије разочарање: много је очекивала од промена, а све се променило – на горе! Ја јој кажем: свака власт нас вуче све ниже. Питам се: како да над безумљем превлада разум, да над хаосом и рушилаштвом надјачају рад и ред, неимарство и стваралаштво? Има у нашем народу много добрих људи: ко да их окупи, организује, покрене? да светлост разбије силе мрака.
Обишли сте још неке крајеве Србије и упознали верне јој људе.
– Драгоцени су људи верни завичају. Био сам и у Гарашима, о светом Илији Громовнику, на храмовној слави. Изградњу цркве подстиче др инж. Милоје Милићевић, који је купио три звона и крстове. Његова је жеља да храм окружи споменицима знаменитих Гарашанина, Илије и Милутина. Ове године је сеоска слава била у знаку Светолика Ранковића, писца „Горског цара“ и „Сеоске учитељице“; Милићевић се потрудио и финансијски омогућио да се изда дело Радоша Љушића о Начертанију. Сваке године се појави нека нова књига захваљујући Милојевој бризи и помоћи. Изградњу гарашке цркве помаже и проф. Радмила Милентијевић, која је свом селу, Азањи, даровала велелепан парохијски дом, а САНУ– диван витраж и средства за заштиту важних старих докумената; значајан је њен дар и комора за Мирослављево јеванђеље.
Поражена Србијица – Питате ме: какво је расположење у расејању? Добро није нити може бити. Људи попут др инжињера Милоја Милићевића сакупили су знатну помоћ за Србију: преко тринаест милиона марака. Половица те суме жртвована је за поправке мостова и школа, порушених у бомбардовању. Други део, око триипо милиона евра, нестао је у стечајној маси, иако је тадашњи Савет дијаспоре на време затражио да се ти милиони пребаце у банку која није под стечајем. Неко је заметнуо траг том новцу. Како сад очекивати нову помоћ од дијаспоре? Министри ћуте, не одговарају на писма, опомене, питања. „Појео вук магарца! – прастара је прича. – У Србији је, ових дана, боравила и госпођа Едита Крунић, из Конгреса српског уједињења из Америке. Она је стручњак за туризам: дошла је да учествује у неким тендерима. Циљ јој је био препород Аранђеловца, почев од откупа Старога здања, које би било преображено у хотел највиших својстава. Иако је на такозваном тендеру понудила највећу суму и предложила импонзантан пројекат, Старо здање је продато неком ко је дао знатно мање. А госпођа Крунић има визију готово фантастичног развоја те наше бање и њене околине. Вратила се у Америку разочарана: није поражена она, поражена је – зашто? – наша Србијица!
Ви професоре, свагде налазите сродне душе. Није ли тај Ваш свет доста затворен? Јесте ли кадри да општите и са неким другим световима, с људима друкчијег кова?
– Трудим се да будем отворен за све. Не баш за све, стоји, умесна је Ваша упадица. У детињству сам научио од Змаја: „Дозвол'те ми да мрзим шпијоне!“ Касније ме је потресао и обележио Данте: у девети круг Пакла бацио је издајице. Сви људи добре воље моји су људи. Поводом мојих мемоара оцена једног критичара ме је дирнула: „Свакоме пријатељ, никоме судија“ – трудим се да такав будем, а дај Боже да успевам! На Златибору сам се највише дружио са фудбалерима. Возили су нас и отуд вратили Владимир Петровић Пижон, којег сам добро упознао и заволео у Нансију, и професор Жељко Гољевић: он, као психолог, помаже Пижону у тренерском послу. То је врло складан пар. Пижон има огромно искуство са зеленог поља: некадашња Звездина звезда, сад је сјајан и недовољно искоришћени тренер, а Жељко има завидну књижевну културу. Мноштво стихова, наших и страних песника, зна наизуст. На Златибору је и некадашњи голгетер Црвене звезде, Душан Савић, човек оштре мисли и широког образовања. Уз њега је Марина Рајевић–Савић, која је правила за БК телевизију незаборавне емисије „Док анђели спавају“, нажалост и на штету гледалаца укинуте, ваљда зато што су биле изузетно добре. У том кругу, а у кафеу код „Српског бека“, Ђорђића, задесио се и Драган Стојковић Пикси, човек оштра ума и лепих запажања, а издалека се указао и славни кошаркаш Кићановић… Наћи заједнички језик са људима, од сваког нешто сазнати и научити, а истовремено дати што више од себе – није ли то смисао дружења и живота са људима? Пут ми је обасјао Доситеј: „Идућ' учи, у векове гледај!“
Смртоносна је наша заборавност
У једној прилици, управо ових дана, остали сте затворени у свом свету: нуђено Вам је да будете домаћин Сабора трубача у Гучи и да одржите беседу пред више десетина хиљада људи. Ви то нисте прихватили, премда сте често истицали да нам је дужност бити уз наш народ, јер какав је такав је – он је наш, други немамо. Па зашто се нисте обратили том мноштву? Прошле године је беседио Матија Бећковић…
– Заборављате да сам ја стар човек: о светом Илији сам навршио 78 година. Лето је жарко, у Гучи је велика гужва, а ја сам инвалид. Био би то превелик и, можда, опасан напор за мене. Супруга и деца су ме зауставили, убеђујући ме да Сабор трубача није мој свет и да ми ту није место, иако знам да су неки моји пријатељи из иностранства, врхунски интелектуалци, били очарани атмосфером у Гучи.
Шта бисте Ви тамо рекли да сте отишли?
– Свашта бих казао, али да ли би ме то мноштво слушало?
Можда и би, јер неки Ваш обожавалац тврди да Вас, кад говорите, и птице слушају, и рибе чују и разумеју. Шта бисте, дакле, рекли?
– Ви ме сад изазивате наводећи претерано ласкаве речи Слободана Боба Живојиновића из Бадовинаца на Дрини, који живи и ради у Данској, у Оденсе, ако се добро сећам. Шта бих говорио? О различитим лицима наше Србије, која се испољавају кроз музику: осим трубача, постоји епска гусларска Србија, па чаробна фрулашка. Постоји гајдашка и тамбурашка, виолинска и…да не набрајам. Али слух за велику класичну, за „озбиљну“ музику – није нам довољно развијен. Новокомпоновану – тешко подносим. Кад је реч о трубачима – који су за мене одвећ гласни, готово агресивни, понекад, кад друштво посустане, кадри не само да задремале расане него, рекло би се, и мртве да оживе – ја бих им предложио да прошире репертоар, иако су не мало напредовали у том смислу. Требало би да свирају и неке старе, сад заборављене, песме и саставе из нашег националног програма. Рецимо, песму Стевана Каћанског, српског Тиртеја,
„Хеј, трубачу, с бојне Дрине, дед затруби збор! Нек одјекну Шар–планина, Ловћен, Дурмитор! И нек Дрина јекне Сави, Сава Дунаву, Дунав бујни – Тиси, Драви, у бој, у славу!“
У Војводини Србији био је веома популаран Милетићев марш, који је једно време био и химна Србије: „Слава, слава, слава Србину!
Орао кликће са висине, Глас се чује из дубине: Ни бриге те, сиви тићу, Ми смо с тобом, Светозаре Милетићу…“
Лепа је и композиција
„Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни? Протрљај очи, слава те зове На оно тужно Косово поље…“
Заборављен је и марш „Србијанци и Босанци своју земљу бране“. Не мало је таквих заборављених песама, химни, маршева, будница, које се просто препоручују трубачима и другим оркестрима или зборовима.
Ето, на тај репертоар бих подсетио, уверен да би то проширење било и освежење. Опасна, смртоносна је наша заборавност.
Бранка Чуљић
http://srpskenovineogledalo.co.yu/a/006/nedeljkovic.htm
МОМИР ВОЈВОДИЋ, ПЕСНИК Раскољено биће црногорско
Ја им данас на Цетињу, кад ми кликују да нијесу Срби, кратко одговорим: „Црногорци који нијесу Срби, нечија су копилад!“ • Лизање соли из туђе шаке, карактеристична је црта садашњих негатора српства у Црној Гори • Његош крив за распиривање српства у Црној Гори
Песника МОМИРА ВОЈВОДИЋА дозвали смо телефонски чак у Горњој Морачи, његовом завичају, тврдом метеризу хајдучке слободе у ропским вековима. Брђански вилајет, који још није сасвим замро, непресушно је врело народног говора источнохерцеговачког, бујно напајало српског језика. Многе су песме Момира Војводића уз датумирање и мјестиране са Мараче, где себи овог лета песник удешава вјечивало. У „Јежу“, чији је Војводић дугогодишњи сарадник, је давно, давно епиграмисано овако: „Бити песник да ли игде значи/Без у Горњој и Доњој Морачи?“
Има ли се још шта рећи о Горњој Морачи, је ли довољно опевана?
– МОРАЧА – Горња и Доња – је мој и земљостан и небостан, завичај, моје основиште, темељиште, поигриште, полетиште, долетиште, колијевка моје свијести и моје вјечивало, моја литургија овог као и оног свијета. Морача, име ријеке модре од хладноће, по којој се и зове скоро сво њено протицалиште, од извора под планинама Лолом и Јаворјем, па све до увиришта у њу ровачких рјечица, Мртвице и њених друга, до Међуријечја, ниже манастира Морача, воздигнутог 1252. године; прошле године смо славили седам и по вјекова њеног свијетљења на земљи. Лавра Морача је духовна лампада која свијетли јаче од свих сијалица изузев Сунца. Горња Морача је бујно врело источнохерцеговачког народног говора српског језика. Са поносом истичем да са морачког језичког врела у мом живишном добу поје свети српски језик озарени серпски пјесници и писци: МИРО ВУКСАНОВИЋ, ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ, ЛАБУД ДРАГИЋ, блистави језикодирници неба српске књижевности. А са морачког језичког врела се напајају и пјесници Миодраг Трипковић, Ранко Радовић, Славко Живковић, Милорад Радовић… Све док није подукљанио – издао своје претке и стрмекнуо с мозга, са морачког језичког врела је шакачке гртао и сироти одречник самога себе, пјевун Јанко Вујисић, с ума сишли Јанкеља мој нагрдни. Ту је и публицист и врсни интелектуалац Комнен Бећировић, знан по одбранама Ловћена и Мораче од злих сила технолошких и патолошких нашег злог времена.
Срби су избеглице Ви сте човек са две колевке, осим Мораче то је и Косово.
– Игром судбине рођен сам у Метохији 1939. године, из које су ме изгнали Арнаути, осокољени фашистима 1941. године, па сам на очевој руци од двије године избјегао уз Руговску клисуру, заштићен од арнаутских кољача њемачким оружјем све до врха Чакора, у Доњу и Горњу Морачу, донебесје мог дјетињства. Дакле, сад имам шесет двије године избјегличког стажа. Срби су избјеглице. И судбина мог племена и моја су избјегличке. У Метохију су ми 1946. године забранили повратак комунистички усрећитељи српског рода. У Метохији је и данас сва моја очевина, искон моја, велмошко и себарско моје постојанство. Два пута сам бјежао из Метохије: први пут у претку војводи Богићу, који испред турског коца и конопца избјеже уз режање арнаутских очњака преко Хотског Хума и Врања у Доњу Морачу 1467. године. Прошле године смо му откопали кости и смјестили их у новосаграђени манастир светог архангела Михаила у Прекобрђу; други пут сам, завичај метохијски замијенио завичајем морачким, изгнан од дивљих Арнаута, плачући на очевим рукама, у злом прољећу 1941. године. Бјежао сам из Метохије од српско–арнаутског братства и јединства и 1966. године, када сам просто најурен комитетским бичем из Пећи, у којој сам професоровао у Гимназији, Пољопривредној школи и у Учитељској школи. А у јуну 1999. године, опет сам бјежао у сузама српског рода из моје Метохије, са Косова и из Маћедоније српске, гоњен бомбама НАТО алијансе, америчког глобализма, потоње фазе комунизма.
Песник сте, а бавили сте се политиком. Природно или противприродно?
– Политика се више бавила мноме него ја њом. То је било у злом и погубном времену. Нијесам могао мирно писати сонете и слушати како ми руше отаџбину и затиру српски род. Зато сам четири године говорио у Вијећу грађана Савезне скупштине, данашњег америчког згаришта, и упозоравао несавјесне посланике и посткомунистичке битанге да ће доћи злодоба у коме ће српском роду узети српски темељ државни: Скопље, Прилеп, Призрен, Пећ… Ако изгубимо, господо, Призрен, остаће нам Презрен пред прецима и потомцима! То моје јаукање су тада, у присуству српских врховника, извргавали ругању посланици и ласкари садашњег врховног Хашког сужња.
Црногорски злодух Какво је стање свести и духа у Црној Гори, да ли је уопште описиво?
– Вјештом перу и упорном описивачу је све описиво. Стање свијести и несвијести, духа и злодуха, које траје данас у Црној Гори је описиво, само за то треба море мастила и небо хартије. Садашњица у Црној Гори је рефлекс тадашњице, оног злодоба за које су говорили српски лењинисти и марксисти – брозони и кардељони „процват највеће слободе“. Све што се сагради на лажи заврши као паралажа. Да су српски дипломати 1918. године послушали српске ратовође, како је предлагао војвода Живојин Мишић краљевском регенту Александру, тадашње побједничке војске врховном команданту, а и митрополит др Гаврило Дожић, не би дошло до стварања несрећне Југославије, гробнице српске државности, понора српског двадесетог вијека, костурнице српске нејачи (Јасеновац, Јадовно…), што је разорило српску свијест не само у Црној Гори, Српској Спарти, него и у Србији, у којој су српским ћифтама и трговцима крвљу и свијешћу постанули милији загребачки пургери него српски народ у Далмацији, Лици, Книну, Кордуну, Банији, Славонији, Барањи… Тада се Црна Гора плебисцитарно изјаснила, Подгоричка скупштина 1918. године, за уједињење са Србијом, у Српску државу, а не за неку утопијску Југославију. То утапање у туђину је изазвало распад националне свијести и духа у садашњој Црној Гори.
Протумачите изјаву Мила Ђукановића да односи Србије и Црне Горе никада нису били бољи: да ли је шверцерско–реформска подлога разлог тих „никад бољих односа“?
– Вјероватно се садашњи премијер шали или покушава да црним хумором замагли јад и чемер народа у држави које нема. Смијешна би та изјава била да није жалосна. Удварање Бијелој кући доноси црни хумор Његошевом племену. Све је тренутно код нас лажно именовано. Чим чујем неког дрекавца како дречи о демократији знам да се тај спрема да бречи демосу јадном. Јежим се од клицања демократији. У полемици у Вијећу грађана, било је то 1994. године, театрално ме упитао енглезољубац Десимир Тошић: „Јесте ли за демократију или нисте“? Одговорио сам му: „Ја сам за аристократију духовну!“ А што се тиче шверца, сви шверцују, лицитирају дуваном и душама.
Да ли је Бурзанова склоност помиловању америчких злочинаца исказива у кључу традиционалног црногорског чојства и јунаштва?
– Тај чово нема везе ни са црногорским традиционалним чојством и јунаштвом, нити са било чим светим и великим у искону Црне Горе, али има коријен слуганства туђину. Његош је јаукао од сличних главуџана, које је морао да затвара и мушкета. Истовремено је зидао на Цетињу своју кућу Биљарду, прву школу и прву апсану. Апасана му је требала за слуге бечког ћесара, за гувернадуровиће, за Радоњиће. У тим гордим деценијама Црногорци су се дијелили на четири групе: први су ослушкивали шуштање млетачких дуката, други шумљењу султанских рушпи из Скадра и других пашиних станова, трећи су ослушкивали тињикање бечко–ћесарских талира, а тек четврти, православни, прави српски сој је са болом говорио: „Бог високо, Росија далеко!“ Е, тај четврти дио Црногораца и Брђана, у доба пет владика и два господара, је одржао Црну Гору у легенди вјекова српских. Бурзани немају са тим витезовима везе. Ја им данас на Цетињу, кад ми кликују да нијесу Срби, кратко одговарам: „Црногорци који нијесу Срби, нечија су копилад!“ А зна се ко је све тишио по Цетињу копилад.
Више вјере него хљеба – Да сасвим не пресвиснем и не стрмекнем с мозга, одбранио сам се вјером и пјесмом. А у Морачи је увијек било више вјере него хљеба, што нас је одржавало у тој каменој авлији, међу планинама: Лолом, Јаворјем, Семољем, Сињавином, Вучјем, Капом, Потајском гором, у метеризу хајдучке слободе, у којој је, чини ми се, Исус Христос претворио камење у хљебове и нахранио безбројни народ, тако да му је и доста хране земаљске преостало, зато што је вјере ту увијек било много обилније него хљеба житнога. Морача је српски збјег, утек српског рода слободнога од бичева свих ћесара, султана и дуждева. Исте фијуке тих истих бичева чујем и данас из центара лихварске моћи, само што су данас перверзнији гонитељи и хазитељи Српства од тиранија минулих вјекова у којима је хајдуковање било излаз из синџира ропских.
Америчке слуге Иако вечити опозиционар и непартијац неко време сте били у СРС–и. Каква су вам искуства?
– Српска радикална странка је опозиција и није партија, а и кад је патриотски имала учешће, мало вријеме, у власти са социјалистима, и тада је била опозиција забринута за Отаџбину. Шешељеви радикали су једина политичка странка која није скутоноша туђину и која не љуби чизме Америма. Зато су Војислава Шешеља, уз наговор Човићев Карле кур Понте да подигне противу њега оптужницу, и изоловали у Хашкој тамници, само да не смета америчким слугама да од Србије начини Амерички Арнаутлук.
Радикални сам патриота, изван сваког страначког даљег активитета. Мој Вожд је Свети Сава и у улози слуге српског језика трудићу се остатак живота да не наљутим свете Савине сустопнике у вјери и у поезији. Вјерујем у Бога и у Српство
Лизање туђе шаке У чуду смо од нагле црногорске склоности за аминовањем свих трансатлантских новатарија: склоност Црногораца да изигравају топовско месо за америчке интересе је необјашњива. Разумете ли ви то?
– „Нико тако не служи туђину свесрдо као несрећни Славјани!“, каже Његош, мученик, који је доживљавао издаје свакодневно. Опјевао је то Његош у својим пјесмотворима. Кључеви црногорског апсурда су сви сачувани у Његошевим пјесмотворијама. Лизање соли из шаке туђе, карактерна је црта садашњих негатора српства у Црној Гори. Сан садашњих „стопостотних“ Црногораца, Монтенегринаца, Монтенегринки и Монтенегринчади је да не раде и да служе туђину. Отуда су орни и да се одрекну свога идентитета, да славе све бруке и грдила, само да се не озноје за хљеб; једино у Црној Гори за радни зној говоре да зној базди. Крађа и измећарење туђину им не базде, а базди им рад и патриотизам.
Изгледа да муку мучите да утврдите праву природу новијих италијанско–црногорских односа, што је разумљиво собзиром на количину дима, који их обавија. Држи ли шака шверцера Црну Гору у шаци?
– „Тешко ономе ко о вама брижи!“, јекнуо је Његош на вратима Биљарде, гледајући испред своје куће скуп Црногораца и Брђана, који су се хвастали бројем украдених коза и оваца таман као и посјеченим главама душманским. Душмани су бранили своје главе, па их је било потешко сјећи, а козе и овце су биле слабије чуване, па их је било лакше грабити. Чим чујем како гуслар почиње пјевање: „Чета се је мала подигунула/Са крајине ломне Горе Црне…“, одмах је то кажа да је некоме пукао хајдук у тор са овцама и козама. Јуче је то било када су по Карадаглији (Црној Гори) отимане чобанице и продаване као робље Латинима или Турцима. Често тражени откупи за отету чељад. Остала је каже како је и чувени Вук Мићуновић отимао чобанице по Катунској Нахији и продавао их у Рисну као робље. То ми је свједочио велики филолог др Радосав Бошковић.
Свети Стефан је изгледа једини „светац“ кога светкују реформатори Србије и Црне Горе. Као некад на Бријунима данас се пленуми на Светом Стефану. Личи ли Вам Маровић на Броза а Наташа Мићић на Милку Планинц?
– Брозоносталгија и бријуноносталгија још дрмају кардељисте и брозисте, па од Милочера, у коме сваки скот вечера, граде Бријуне. Маровић Брозу не би био достојан чистач ципела или чувар пудлица, пошто су из Црне Горе пудличари нервирали бријунске пудлице, лоше су говорили француски, а гувернанте пудлицама су биле махом из француског језика; а што се тиче Наташе Мићић она Милки Планинц не би смјела ни у очи да погледа.
И после толико потреса и даље станујете на Булевару Лењина?
– Црногорски лењинисти још не дају свог Лењина. Кад сам овијаном лењинољупцу казао да му Лењин није био Рус, него по оцу Калмик, дивљи народ зауралски, а по мајци Јудеј, онесвијестио се насред Лењиновог булевара и пријавио ме другог дана комитетским душебрижницима и удбашким ушанима. Милији им је Лењин од Светога Саве. Карађорђа псују. „Хоће, Вожде, да те сможде!“, кажем бронзаном Вожду у пролазу. Његоша већ доводе на оптужебеничку клупу из редакције ЦКЛ–а (црногорског књижевног листа), чији уредник нема ни основну школу завршену, али изриче Његошу пресуду: „Крив си, Његошу, за распиривање српства у Црној Гори…“
„За двострукост ни мислит не треба“?
– Тај Његошев стих говори колико је велики поет био и високи профет. Слутио је данашњу црногорску двострукост, национал–шизофренију, двије тобожње академије наука и умјетност, два тобожња удружења књижевника, два језика – српски и „црногорски“, дакле, пуна двострукост раскољеног бића црногорског…
Б. Чуљић
http://srpskenovineogledalo.co.yu/a/006/vojvodic.htm
ЗАКЉУЧЦИ СА ИЗВРШНОГ ОДБОРА ПОКРЕТА, ОДРЖАНОГ 30.АВГУСТА 2003.
Седници су присуствовали, поред чланова Извршног одбора, академик Д. Недељковић и председници, односно представници основаних одбора Покрета. Извештај по тачкама дневног реда (ТДР. у даљем тексту):
ТДР. 1.
Извештај о учињеном за протеклих 8. месеци у 2003. години, дат на увид
члановима извршног одбора.
ТДР. 2.
а) прихвата се Извештај председника Сабора, П. Станојевића,
б) задужује се председник Сабора П. Станојевић да у срадњи са Н.
Дебељаковићем и члановима одбора у Крушевцу, као и мр В. Вукојем и Д.
Љубинцем, те оним лицима које сам одреди, припреми наредни Сабор, који ће се
одржати крајем године у Крушевцу,
в) тим за припрему Сабора нека изврши измену чланова Сабора, на тај начин
што ће свако ко није био на Сабору, а свој долазак није унапред оправдао,
бити замењен оним члановима Покрета који хоће, желе и могу да буду чланови
Сабора. Изузетак је група чланова из Н. Сада, која је кренула, а није
стигла, због проблема са аутомобилом.
г) Извештај о реализацији претходних закључака доставити на наредној седници
ИО, која ће се одржати крајем септембра 2003. године.
ТДР.3.
а) Иницијативни одбор наставља даље активности правним путем. У циљу што
успешнијег коришћења свих правних средстава, за понедељак, 1. септембар у
18,00 сати заказује се седница Иницијативног и правног одбора Покрета. У
раду правног одбора учествоваће, од сада и С. Мрдаковић, у циљу разјашњења и
побољшања свих активности.
б) Г.О. Нови Сад, на захтев чланства, започиње организовање протестних шетњи
око Скупштине АПВ, које ће се одржавати најмање једном недељно, по окончању
редовних трибина ГО. Увод у шетње биће трибина, која ће се одржати 11.
септембра 2003. године, на којој ће се говорити и Народној иницијативи,
в) присутни представници општинских, градских и регионалних одбора ће на
седницама својих одбора информисати чланство и потписнике Иницијативе о
истој и предложити модалитете политичких притисака на Скупштину АПВ,
г) представници одбора ће извештај о учињеном презентовати ИО на првој
наредној седници ИО, крајем септембра 2003. године.
ТДР.4.
а) скинуто са дневног реда,
б) 1. Прихватају се ставови Политичког одбора Покрета, по питању политичког
програма блока „С. Милетић“,
2. прихваћена је информација о планираном Округлом столу, 12. септембра
2003. године,
3. одбори на терену имају апсолутну слободу у контактима са странкама у
својим срединама, око тражења најоптималнијег решења за предстојеће локалне
изборе,
4. прихваћен је став о потреби наставка преговора и разговора са пол.
странкама за коалицију на покрајинском нивоу, уз обавезу правног одбора да
размотри могућност политичког деловања Покрета,
5. За нове чланове политичког одбора именују се: Проф. др Мирољуб Јевтић и
Дејан Лучић, с тим што је проф. Јевтић изабран за новог председника
политичког одбора,
6. задужују се представници одбора да о претходним закључцима информишу
чланове одбора,
7. Задужују се одбор у Београду и одбори у централној Србији да покушају да
изнађу начин за стварање коалиције на републичком нивоу. Ову активност
планирати у дoговору са руководством Покрета у Београду и Новом Саду,
8. Задужују се представници одбора у Покрајини да изнађу чланство које би се
ангажовало на изборним листама на будућим покрајинским изборима,
9. У Н. Саду и Београду организовати политичку и правну обуку будућих
кандидата,
10. О овим закључцима, представници/председници одбора информисаће ИО на
првој наредној седници ИО.
ТДР. 5.
а) од јула месеца 2003. године, нико неће добијати новчану надокнаду за свој
рад. Од 1. септембра 2003. године, у просторијама ИО дежураће г–ђа Љиљана
Ђукановић.
б) сваки одбор је у обавези да до краја године организује најмање две
трибине. Трибине ће се организовати на тај начин што ће одбор који
организује трибину назвати централу у Новом Саду, саопштити тему, датум
трибине и предложити учеснике, а из Новог Сада ће се обавити разговор са
могућим учесницима. Одбор који организује трибину је у обавези да за
учеснике обезбеди превоз. На трибинама ће говорити само по један академик,
односно професор, а говорници ће бити чланови Извршног одбора, као и чланови
одбора који организују трибину. Када се дефинитивно утврди датум и време
трибине, поново ће се обавестити централа у Новом Саду, ради достављања
информације о трибини средствима информисања, као и стављања информације на
сајт Покрета,
в) сваки одбор је у обавези да месечно доставља централи у Новом Саду
1.500,00 динара (хиљаду петстотина динара). Обавезу за август извршити
уплатом на рачун Покрета до 10. септембра 2003. године, а за септембар 2003,
донети на наредну седницу Извршног одбора. Без обзира колико који одбор
уплати у току једног месеца, обавеза од 1.500,00 динара за наредни остаје.
Ово је неопходна мера због повећаних трошкова које Покрет има: ТВ,
материјали за седнице, Округли сто, стипендирање деце, и др.
Евиденцију о уплатама и о трибинама водиће Р. Раданов и мр В. Вукоје, који
ће о свему информисати ИО.
г) Ако неки одбор не изврши једну од наведених обавеза, извршиће се промена
руководства одбора, а ако се са праксом не извршавања обавеза настави, одбор
ће се распустити. Уколико је на челу одбора неко од чланова Извршног одбора,
а тај одбор не извршава обавезе, исти ће се искључити из Извршног одбора
Покрета, односно биће замењен оним који је у стању да спроводи одлуке ИО
д) Одбор у Београду је у обавези да до 10. септембра 2003. године, достави
датум одржавања Друге Скупштине, на којој ће се изабрати руководство за које
се, после вишемесечних разговора са врхом Покрета у Београду, проценило да
ће београдски одбор коначно ставити у функцију,
ђ) Одбори у Мошорину, Жабљу, Будисави и Каћу, поред тога што су делови
појединих општинских одбора, дужни су да до краја године покрију Шајкашку
јаким регионалним одбором. Обзиром да је реч о пољопривредној средини,
неопходно је кренути од места до места, са темама из пољопривреде и
стручњацима из тих области и покушати да се активирају сељаци,
е) Уједињена омладина српска. На седници је нови члан ИО, Данило Недовић,
уједно и представник УОС–а, коме ће сви формирани одбори доставити податке о
чланству млађем од 30. година, како би се укључили у рад омладине. Омладина
је у обавези да приступи припрема за прву Скупштину УОС–а, која треба да се
одржи у што је краћем року. Д. Недовић је у обавези да окупи омладину, да
дефинишу програм и план рада, те да о активностима УОС–а информише чланове
ИО, на првој наредној седници,
ж) радна тела ИО су у обавези да се до наредне седнице ИО организују и одрже
седнице, изузев одбора за информисање, јер ће се проблем информисања
решавати на релацији Н. Сад–Београд, а ко жели „са стране“ да се прикључи,
биће прихваћен,
з) Р. Раданов и П. Станојевић да припреме предлог календара Покрета за 2003.
годину,
и) По изласку из штампе публикације Покрета „Отаџбинско изнад партијског“,
одредиће се обавеза сваког појединачног одбора по питању количине књига које
ће се преузети,
ј) Посебно ће се дефинисати одбор за КиМ. Сваки одбор ће на наредној седници
ИО информисати чланове ИО са којим местом на КиМ намерава или је већ
успоставио сарадњу. Такође, одбори ће одредити по једног члана, ради
стварања паралелног Координационог центра. Сви контакти у вези КиМ, обављаће
се у договору са М. Ивановићем и СНВ КиМ, на основу сарадње коју Покрет
остварује са њима,
к) Боравак деце из Ораховца и В. Хоче у Н. Саду, обавиће се крајем септембра
месеца 2003. године, а домаћин је ГО Новог Сада. током боравка уприличити
сусрет деце и наставника са руководством Покрета.
ТДР. 6.
а) прихвата се информација о тужбама које води Покрет против новинара
„Политике“ и председника ИО Скупштине Града Новог Сада, Б. Поморишког,
б) задужује се правни одбор да адвокатима Томпољи и Миљеновићу пруже сву
помоћ коју ови затраже, као и да прате даља дешавања о овим поступцима и о
свему информишу ИО, са предлозима конкретних мера.
ТДР. 7.
а) Одбори на у Покрајини треба да осмисле и спроведу на најцелисходнији
начин обележавања 85–годишњице присаједињења Срема, Баната, Бачке и Барање
Краљевини Србији,
б) Одбори у Београду и централној Србији да осмисле и спроведу на
најцелисходнији начин 85–годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења
Србије 1918. године,
в) У Новом Саду, на дан присаједињења, односно први викенд који претходи том
датуму, организовати свечану академију, на којој би учествовао врх Покрета.
Ову манифестацију треба да осмисли Одбор за културу и да о свему информише
ИО на првој наредној седници,
г) Ове манифестације се не рачунају у две обавезне трибине из ТДР. 5.
ТДР. 8.
Припремити скупштине у: Врбасу, Иригу, Обровцу, одбори у централној Србији
да покушају да организују скупштине у неком од већих места у централна
Србији (Ниш, Краљево, Ваљево, Шабац…)
Записник је сачињен 02–03. септембра 2003. године. Записник доставити: председнику Покрета, председнику Програмског савета, члановима Извршног одбора, основаним одборима Покрета.
Председник Извршног одбора
Ђорђе М. Србуловић
У Новом Саду, 05. септембар 2003. године
ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА
СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОКРЕТА
„СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ“
http://snp-miletic.narod.ru/
mailto:snp_miletic@mail.ru