Звонимир Трајковић
Београд, 18. јула 2003.
Уједињење Српства или прецизније речено свих српских етничких територија је сасвим реално и у данашњој ситуацији. То желим да подвучем, и све инсинуације да је нешто неповратно изгубљено су нетачне и више пропагандистичке. Као директни учесник свих догађања око распада авнојевске Југославије то могу тврдити из више разлога.
– Ми пред Запад никада нисмо изашли ни са једним званичним ставом или захтевом којим би дефинисали своје националне интересе иако се то од нас очекивало. Као „пробни балон“ од стране Запада предложена је варијанта мирног разлаза где би се републичке границе претвориле у државне јер је то за њих била најједноставнија варијанта. Тада смо од многобројних западних пријатеља саветовани да одмах реагујемо и да концепт поставимо по национално–етничком принципу. Ми смо ћутали, јер је Милошевића више бринуо Вук Драшковић и СПО него сугестије са Запада. На ту ситуацију су се надовезале демонстрације 9. март 1991,, протести против рата од стране тадашње опозиције… несналажење и неспремност ЈНА да одлучно и енергично реагује јер је очекивала јасно и прецизно наређење. То наређење се очекивало од Милошевића као најутицајнијег политичара далеко најбројније нације. Оно није дошло па ЈНА није била „очишћена“ од Словенаца и Хрвата који су већ створили своје војне јединице. Војска се осетила одбаченом, фактички ничијом, без врховне команде а требала је да делује. Све се свело на дневне активности стани крени, оћемо па нећемо. О тада ми перманентно каснимо за одвијањем догађаја и сва каснија „решења“ Запада продукт су наших закаснелих или изнуђених одлука.
– Други изричит захтев Запада је био да се рат на просторима Југославије заустави. Ни ту нисмо одреаговали како је требало и како је Запад очекивао. Рат се завршава и војном победом, коју смо са лакоћом могли да остваримо с обзиром на степен наоружаности Словенаца, Хрвата или касније Муслимана. Уствари, правог рата није ни било а гинуло се у сукобима ниског интензитета где је Милошевић покушавао да озбиљне пожаре угаси „чашом воде“, како се Србија не би и званично нашла у сукобу. Уместо да Србија јасно и гласно каже ко дигне руку на Србе изван Србије дигао је руку и на Србију. То је и Запад од нас очекивао, па је Туђман неколико пута упозораван управо од Америке да га они у тој ситуацији не могу заштитити.
– Често се говори да смо изгубили медијски рат. Па ми га нисмо ни водили. Како водити медијски рат кад Милошевић упорно ћути а ни кабинет ни Влада немају ни потпарола који ће знатижељним страним новинарима дати било коју информацију или изнети званичан став. На листи чекања код Милошевића се налазило 140 највећих медијских кућа света а он тактизира, и тријумфално одлучује да интервју да јапанском листу Мијуори Шинбуну. Нормално да су сви отрчали код оних који су стално кукумавкали како их Срби побише и који су имали и по две конференције за штампу дневно износећи све и свашта. Углавном лажи и неистину.
– Та политика кашњења, неодлучности и незнања, са тријумфалним и у задњем моменту постигнутих „договорима“ је Милошевића држала у жижи интересовања целога света али је Србија и српски народ сатанизован. Имали смо врло популарног председника и јако непопуларну нацију. Схватајући да та театралност Милошевићу одговара и да он реагује на притиске, Запад је целу даље стратегију претворио у уцене и изнуђивање „решења“, све до бомбардовања.
Данашња власт је потпуно марионетски режим стваран у Будимпештанском центру за рушење Милошевића са већ унапред припремљеним и од ДОС–а прихваћеним обавезама. Они свој „посао“ одрађују она како су са Западом и договорили и од њих је илузорно очекивати неко озбиљније залагање за очување националних интереса. Очекивати од ДОС–а неке озбиљније потезе на националном плану или „недај боже“ враћање бар Космета под пуну ингеренцију Србије, било би ново светско чудо.
Све сам ово изнео са намером да вам дочарам да у ових 15 година ми уствари никада нисмо ни покушали да решимо или бар отворимо проблем решавања нашег националног питања. А без покушаја и упорности оно се не може решити. Илузорно је очекивати да ће Запад или било ко други инсистирати на решавању српског националног питања ако сами Срби то питање и не покрећу. С тога, потпуно сам уверен на бази свега што се догађало, да је уједињење Српства или прецизније речено свих српских етничких територија сасвим реално, али на томе треба озбиљно радити.
Намеће се и једно лично питање. Па шта си ти саветниче онда радио? Саветник има једну тужну улогу, он може да предложи, па и да инсистира али не може сам да уради ништа, то мора председник. Саветничка функција није извршна попут министарске, и када се са председником не слажете, кад он одбија ваше сугестије, можете једино да одете. Што сам ја и учинио крајем 1993 схватајући да је Милошевић неповратно кренуо погрешним колосеком.
За реализацију стратегије уједињеног Српства пре свега треба створити неколико битних предуслова.
Осим ове задње тачке, ни за једну од набројаних нам није потребан новац, нити било чија помоћ па ни Западна. Војска и остале безбедносне структуре се могу врло добро реорганизовати и ојачати са 2–3 милијарде US$ и ми то као држава можемо издвојити, јер ћемо највећи део тога сами произвести а тиме покренути замрле привредне капацитете.
То је прави пут којим ћемо стићи и до Европске Уније али без уцена и притисака, као равноправни партнер. Европи треба организована озбиљна и просперитетна држава у коју ће тек онда стићи и праве дугорочне инвестиције страних инвеститора. Они нас овакве какви смо сада, нити желе нити позивају. Стога оставимо се прокламација ми улазимо у ЕУ 2007, 2010, … Ми идемо да организујемо и средимо земљу, покренемо привреду и решавање нашег националног питања, као и враћања наших етничких територија. Шта ће бити 2010, да ли ће нас ЕУ позвати и дали ће нам то чланство одговарати видећемо.
Данас постоји моћна екипа „убеђивача маса“ коју финансирају управо они који су нам територије и отели, како би се широке масе убедиле да је повраћај тих простора немогућ. Томе у знатној мери доприноси и ДОС–ова власт која не зна а не би ни хтела да тај проблем покрене јер их превасходно интересују лични профити. Нити смо тако мали (само неколико земаља Европе је знатно веће од нас) нити тако нејаки, како се то представља да то не би могли да спроведемо. Уосталом нација која политичким и војним средствима није у стању да одбрани своје територије од 1,5 милиона Шиптара, исто толико босанских Муслимана или 4 милиона Хрвата мора да нестане. Наше национално питање је у нашим рукама а не у рукама Запада како га многи желе да представе. Нити су Американци или Запад са Шиптарима или б. Муслиманима браћа нити ће за њихове интересе гинути по Балкану. Њих једино треба суочити са снажном, иницијативом Срба да остваре своје интересе уз аргументовани приступ и јединствен став целе нације.
Ово је ипак Интернет дискусија и ја сам избегао неке појединости које се свако намећу. Та решења постоје и ја вас уверавам да се до заједничке Српске државе може доћи много лакше него што многи то сматрају. Тај циљ је врло реалан и остварљив, али ми тај процес никада нисмо ни покренули.
Треба учествовати на наредним изборима, изабрати моралну и компетентну власт која ће изнети програм ефикасно и брзо спровести. Организујмо заједничку странку матице и дијаспоре која ће победити. Поновићу из мојих предходних дискусија: Србија данас вреди 10 милиона евра, јер је тај новац неопходан за организовање и победу на изборима.
С поштовањем
Београд, 18. јула 2003.
Звонимир Трајковић
http://www.trajkovic.co.yu/