ОПСТАНАК СРПСТВА

Душан Вукотић

ОТАЏБИНА ЗОВЕ

 

Зрењанин, 03. јула 2003.

Шта је човјек? а мора бит човјек!
Тварца једна те је земља вара.
А за њега, види, није земља.
Је ли јаве од сна смућеније?
Име чесно заслужи ли на њој
Он је има рашта полазати!
А без њега, у што тада спада?

П. П. Његош

прескочи увод

Serbien muss sterben

Да ли је уопште потребно да се говори о несрећи и ужасу у коме се данашња Србија налази? Постоји ли иједан разуман Србин, коме није до краја јасна слика наше тешке националне трагедије и скоре свеколике пропасти српске мисли и српског бића? Коме још није јасно, да је уништавање (убијање) Срба и Србије део вештог и прецизно, до најситнијег детаља, направљеног плана, који је од стране светских центара моћи спровођен чак и оно доба, када смо том истом крвнику, Западу, били брана пред дивљим агарјанско–анадолским хордама?

Нечувена и, у целокупној људској цивилизацији, невиђена немачка крилатица, „Србија мора умрети“, сулудо распирена у свести „немог Г(х)ермана“, не тако давно порођеног из српског „великодушног“ ума, тек данас добија свој прави консцијенцијално–убилачки смисао. Један од најважнијих разлога (ја сам о томе већ више пута говорио) за огромну нетрпељивост, па и мржњу, према српском роду, лежи у српском језику, у српској универзалној мисли и у чињеници, да дете не може да одрасте све док су му родитељи живи. А Срби јесу родитељ франкогерманског духовног страшила, које данас, свакако, вођено чистим шаренилом материјалног света, гура читаву људску цивилизацију у чељусти грамзиве и опаке немани, оличене у виду разулареног, а опет, перфидно осмишљеног и систематски (системски) заокруженог „хуманог“ егоизма и садизма. Наравно, да не би испало, да ту (у горњим реченицама) намећем говор мржње, морам да кажем и то, да са свим тим зацртаним циљевима, где се српски народ и језик, налазе далеко напред на листи НСП приоритета, обичан западни човек, готово да нема никакве везе, јер је и сам толико разможден и обезличен, да је више за жаљење него за некакву срџбу или окривљивање. Више него икада раније, овоземаљска сила се сместила на „споредни колосек“, у руке једне, релативно мале групе људи, финансијског џина Jochanes Factotuma, који данас имају велику шансу да читав свет натерају да се клања у јединственом и неодољиво привлачном храму Јуно Монете. И мада ти људи неће да знају ни за Бога, а камоли за народ и државу (они немају другу нацију сем умноженог стада сјајних „pecusa“), они ипак знају, да никада неће моћи завладати светом, док се у човеку сасвим не убије „пра–мисао“, као спасоносна спона између издељеног (људског) и универзалног ума, која не борави у „глави“ већ у срцу и души. А да би се човеку ишчупала поменута душа (тајанствена нит која спаја покретну мисао са неограничено укопаним и непомерљивим логосом), потребно је да се са Запада крене на словенски (српски) Исток, где се, некада давно, породила свест, мисао и, коначно, реч, као отелотворење антиномијске стварности, засноване на сталној борби духа и материје и искушењима у којима се осмишљава мучнина и ужас усамљеног постојања (Небића Бића). Сам Бог (без обзира на то шта неко под тим појмом подразумевао) афирмисао се уз помоћ „распричаног мундуса“ или, још ближе, самоостварио се удахњујући умну искру човеку, бићу насталом панспермијом његове сопствене, немерљиво распрострте или бескрајно згуснуте есенције. НСП силници, будући да имају огроман новчани капитал у својим рукама и да су у стању да купе (и поткупе), то јесте, да у крајње себичном циљу, сједине највећи део земаљске памети, имају пред собом целу истину о поменутом демиуршко–земаљском (бес)поретку. Давно су сазнали где се „anima mundi“ налази и зато су кренули у одлучан „крсташки“ рат против Срба, а тиме и свих оних Словена, који исконским дамаром осећају да им је душа српског, божје афирмативног порекла.

Старачки елан

Да не бих превише забраздио у поља тешке докучивости (а већ јесам), вратићу се сада на оно што је „реалност“ у нуклеусу српског духовног тела, од памтивека, смештеног, баш ту, на узаврелом и опасном Балкану, где је простодушни српски човек, прожет, очигледно (не)основаном, вером у горе већ поменуту тајанствену спрегу богочовечности, претрпео огромна зла и, што је нагоре, догурао дотле, да је спреман да се придружи поменутој НСП немани и самом себи намакне конопац око врата. О начину, на који се здрава српска мисао отупљује говорио сам више пута раније, а сада бих само напоменуо, да је свему томе најважнија улога српске квази интелигенције, која уз помоћ моћних медија, лагано уграђује, најпре стид, а потом и грижу савести у српски ум, да би га на крају довео до суицидне гране и ужета, припремљеног од стране, како туђина тако и распомамљених српских „душебрижника“. Заправо, да би се видело оно што би слепцу морало да буде јасно, довољно је да се помене антисрпски (антиљудски) суд, ad hoc наметнут од тзв. Међународне заједнице, у којој народа уопште нема, у коме је српска „кривица“ већ „доказана“, али, ипак, све мора да буде завршено по некаквом „демократском“ протоколу. Наравно, то што нам „међународна заједница“ покушава да сломи врат, није никаква посебна новост, па ни то да су се нашим џелатима и у ранијој историји придруживали они који су допустили да се у њима опогани српска умна (предачка) жица, али, никада се још није десило да у српском бићу имамо толико намноженог отпада. Српска бистрина се лагано губи, а смрад утробночмарне похлепе шири се од наших „владара“ (српских власти) у једној отвореној и нимало скривеној форми. Што је још горе, таквим српским грамзивцима, криминалцима и психопатама, за мало земаљског, у суштини, пролазног и ништавног блага, придружују се и многи од оних, за које смо веровали да спадају у нашу умну елиту. Једни то чине отворено, без устезања, показујући своју крајње упогањену природу, док други (ништа бољи од првих), грабе „мрвице“ преостале из „horse–sparow“ зобнице, нипошто не признајући да су их заслужили својом одвратном лојалношћу, исказаном немуштим, „поједеним“ језиком. Не зна се, заправо, која је од две наведене групе, таквог интелектуално–дефецираног „крема“ гора и погубнија за функционисање оне тајанствене нити, која Србе везује за праизвор мисли, а која је у највећој мери одредила ток, развој и судбину светске цивилизације. Колико су Срби заслужни за продор виталне и на здравим основама устројене мисаоне компетиције и прогреса, барем толико ће имати заслуга и за, евентуално, потирање и утапање овоземаљског „шара“ у умиру(ју)ћем бићу борбе и супростављања злу и извраћеној (наопакој) мисли, што ће људски род, коначно, вратити тамо одакле је некад и кренуо, у згуснуту и непостојећу „мрљу“ усамљенео бременитих мисли, светлости и таме. Ја бих се на овом месту обратио овој другој групи, која „мудро“ ћути и, заваљена у „фотељу“ нарцисоидног ума, мирно чека, не само развој догађаја, већ и своје сопствено окамењавање и умирање. Некада су одлазили на некакве „трибине“, држали „значајно“ слово, а сада би хтели да живе од успомена. Ваљда, мисле: Па шта ми ту можемо? Све смо од себе дали, али помоћи није било! Не схватају да је такво мирење са поразом, без обзира колико се себи и свом „ангажовању“ на „српској“ ствари дивили, једнако оном што чине они, којима никаква истина на свету није света. Борба је суштина и смисао постојања, тако да нико, ко још није заборавио „искру“ својих предака, нема право да размишља о предаји и мирним пензионерским данима. Када кажем „пензионерским“, мислим да ту нема разлике да ли човек има тридесет или деведесет година. Ја само говорим о изнемоглом старцу у нама и начину, како да се у ту остарелу духовност врати ведар и предузимљив српски елан. Да то уопште не би било неизводљиво, верујем, показаће и једно другачије виђење српске стварности и корака које би требало предузети, које следи у наставку овог текста.

Њива без парлога

Било би добро (ако се евентуални читалац већ није уморио), да са тема „јалових“ спекулације, кренемо на прагматско поље и тамо видимо, каква нам је „њива“, шта смо на њој посејали и шта ћемо пожњети? Да ли тамо ниче здраво семе, од стаменог плода (рода) или нам се коров толико запатио, да ћемо га тешком муком искоренити? Наравно, већ одавде, из „практичне“ фотеље видимо, да нам је прво (здрав плод и семе) само сан, а друго, оструга и бескорисна папрат, наша немила јава. Очигледно, да би се таква, у дугим деценијама необрађивана њива култивисала, потребан нам је велики (огроман) напор, радна снага (комшије, пријатељи, браћа наша), која ће својски прионути на посао по раније добро утврђеном плану (редоследу), где ће свако добити по мало парче земље, да је темељно обради и пречисти. Наравно, сви ће се зачудити, када се такав посао заврши, са далеко мање муке него што се у почетку мислило, како је било могуће да се такве „мобе“ нису раније сетили. Решење такве „загонетке“ људског напретка и плодног рада, крије се у сасвим једноставној чињеници, у математичкој радњи – у сабирању! Зачудо, Срби, који су се вековима (миленијумима) одржавали, захваљујући управо највећој духовној врлини, саборности, данас су дошли до тога да више, изгледа, не само да нису у стању да се „саберу“ око њиве, у буквалном смислу речи, већ су силно разједињени и око основног људског, племенског и народног задатка – око сопственог преживљавања или спасавања „голог“ живота. Свакако да би све Србе света, у овом часу, било не само потребно већ и неопходно ујединити (говорим у трећем лицу, а то „треће“ је заправо прво – уједињена српска памет са главом на рамену), да би могао да се оствари српски сан, прекинут стотинама страшних година, након последњег слома Српског Царства. Помињем Српско Царство намерно, јер знам да ће то код многих Срба изазвати издресирано негодовање, јер, побогу, нећемо сада у митове и легенде. Само кратко да напоменем, да знам колика радост и понос обузимају Немца када му се помене Немачко Царство или Енглеза, када је реч о Уједињеном Краљевству и њиховом империјалном врхунцу. Да су Срби васпитавани од малих ногу у обилићком и његошевском духу, наша би судбина данас била сасвим другачија и ми бисмо знали како да уредимо нашу земљу и како да се супротставимо пошасти, придошлој са свих страна света, а у давно доба изниклој из српске зенице.

Ипак, да све баш не мора да буде тако црно и лоше, показују нам две врло значајне иницијативе, два покрета, унутар данашњег српског бића, на просторима Европе. У европској српској дијаспори, за последњих неколико месеци, дошло је до изузетно бурних и значајних промене. УСДЕ (Уједињена српска дијаспора Европе) великим корацима иде ка уједињавању свих српских организација и удружења, по свим европским земљама и стварању једне снажне и здраве српске институције, чији ће главни циљ бити борба за истину о Србима у Матици, али и свету. О тим далекосежним и Србима животно важним стварима, којима ће се УСДЕ бавити (а многима се већ и бави, преко Канцеларије, коју је основао Српски Савез Шведске и њихов вредни и неуморни борац за српство, Никола Јанић), већ сам говорио у мојим ранијим дописима, тако да ћу само додати, да верујем, како ће се српство у Европи сасвим консолидовати до краја ове или почетком следеће године.

Друга значајна промена у српском бићу у Матици, која би из темеља изменила нашу, већ, чини се, конгениталну неверицу и сумњу у све и свашта, могла би да се ускоро деси, и о томе ће овде, у наставку, бити више речи.

Отаџбина

Ових дана, на појединим српским форумима, били смо сведоци једне врло озбиљне расправе (инициране од господе Трајковића и Крсмановића), на тему избора у Србији и неминовности да се садашња неспособна и крајње поданичка, бескичмена и безглава власт у земљи промени. Као што смо могли приметити, није било много учесника у расправи, али они који су се ту појавили, углавном су се сложили у једном, а то је да се српски сатрапи (НСП вазали) морају уклонити са политичке сцене Србије, уколико желимо добро свом народу, а пре свега, нашим потомцима, којима би, коначно, требало да саградимо здрав дом за будућност. То је, наравно, наша обавеза, коју живот поставља пред свако умно биће, било да се ради о породици или нацији. Ипак, национална кућа (то је ваљда свакоме јасно) далеко је важнија од било чијег појединачног добра и судбине, јер је она предуслов за функционисање микродруштава. Пошто се готово нико није огласио, да би изнео мишљење, које би било супротно ономе што је у горњем тексту наведено, подразумева се да се сви у основи слажемо са таквим гледањем на нашу стварност. Наравно, постојале су и разлике у виђењима, на какав би се начин тај, данас најсветији српски задатак, могао обавити. Пре него што наставим, морам да напоменем, да спадам у ону врсту људи, за које би се могло рећи да су „слободни стрелци“ и да се петљају у све и свашта, свакако не из доконости или жеље за паметовањем, већ из унутрашње компулзије, настале као производ честог и, верујем, дубоког размишљања о улози појединца у животу и осмишљању или оплемењивању тог истог живота одређеним идеалима, у којим се једино може огледати смисао нашег постојања. Стога сам убеђен, да не постоји већа вредност од жртвовања за идеал колективног духа, у данашњем времену, неизбежно фокусираном на добро властите нације. Ово што ћу говорити надаље, биће само размишљање једног Србина, који, свакако, не претендује да је у праву (као што ниједан појединац нема тапију на истину), и који, износи одређена лична гледишта, без тога да се претходно консултовао са људима који ће ту бити поменути. Надам се да то неће изазвати некакве неспоразуме и да ће се моја потреба, да се на овакав начин огласим, евентуално, узети као подршка одређеним активностима, у којима би се интерес свих Срба (У Матици и Дијаспори српској) склопио у хармоничну и детаљно осмишљену акцију, која би, сигуран сам, морала да донесе, горе већ поменуте, здраве плодове, а тиме и будуће здраво и витално семе, српском национу. Као што се сећате, господин Трајковић (Звонимир) је изнео мишљење да ће тренутно владајућа „опозиција“, искористити убрзо прилику, да распише опште изборе у Србији, јер ће проценити да на политичкој сцени немају достојног ривала, који би им могао угрозити победу. Свакако да то није далеко од истине и да би, у таквим околностима, свака власт на свету, донела одлуку да повуче такав потез и себи обезбеди још четири године владавине. Ја сам, раније, другачије видео те ствари, али после убедљиве Трајковићеве аргументације и, високо ценећи његово дугогодишње искуство у самом врху нашег политичког живота , почео сам да увиђам да је такав расплет догађаја највероватнији. Но, свеједно, уколико се деси да ДОС коалиција изненада распише изборе (а претходно изглади своје међусобне несугласице), они ће те изборе, судећи по расулу које је настало у редовима свих њихових озбиљнијих политичких ривала, без неке нарочите муке добити. Дакле, антиципирајући такав развој догађаја, господин Трајковић није седео скрштених руку, већ је, као осведочени родољуб и човек дубоко свестан и одговоран, у међувремену започео рад на нечему, што је сигурно неопходно српском роду – одлучио је да оснује нову странку, у којој ће се окупити елитни српски умови, али и сви други, којима је добро српске нације на првом месту и који су у име свог рода спремни да поднесу сваку, па и највећу жртву. По Трајковићевим речима, у таквој политичкој партији, већ се налази око 200 људи, уважених и самосвесних Срба, који би такав, нимало лак задатак на смени наопаке ДОС–овске власти, могли успешно да осмисле, припреме и реализују. Пошто волим да о свакој личности, која се појави на нашем затамњеном српском небу, а која собом, чини се, носи одређене зраке и наду да ће својим умом и активношћу помоћи да се ти тмурни облаци, коначно, разбију, ја, будући да сам доста радознао, морам да прочитам све до чега о таквој особи могу да дођем. Кад је господин Трајковић у питању, то није тешко, не само због његовог сајта, на коме се налазе многа његова политичка виђења и анализе, већ се преко претраживача на Интернету могу наћи сви значајнији подаци о њему. Наравно, није ми намера да га хвалим, али морам да признам, да је у свом деловању био доследан (слично господину Јанићу) и да се није повијао пред различитим ветровима или нечијим захтевима. То што је био саветник Милошевићу у почетку његовог председниковања, само му злобници и они који уопште не разумеју шта се у том периоду наше историје догађало могу узети за зло. Уосталом, Трајковић је напустио Милошевића у оном часу (1993) када је увидео да се Милошевић безнадежно окружио полтронима и бескичмењацима и да није у стању да функционише „тимски“, то јесте, да нема намеру да уважи мишљење оних Срба, који су му својим знањем, политичким анализама и неопходним предвиђањима, могли увелико помоћи да не уђе у несрећну спиралу самогенерисаних грешака, које су одредиле његову даљу судбину, али, што је далеко важније, и судбину целокупног српског народа. Трајковић је то тада добро знао и зато данас инсистира на стварању српског труста мозгова, јер је то једини начин да се Србија и српски род избаве из чељусти „лоше бесконачности“ или „лоше коначности“. Основна претпоставка да се у Србији данас нешто озбиљно уради, јесте да се на једном месту сабере српска памет у Србији и она расута по свету, али, неко мора (појединац) да такво окупљање започне и, што је још важније, да то јасно и прецизно изведе до краја. Убеђен сам да је Трајковић права личност за извршење тог светог задатка, јер не спада у ону врсту српских политичара, чија је харизма набијена болесном нарцисоидношћу или онима који кипте, а потом пуцају од вишка памети. На онај начин како то несебично и крајње одано свом народу чини Никола Јанић у српском европском исељеништву, са тактом али и одлучношћу, сабирајући раштркане и неповезане српске организације у моћну српску институцију (УСДЕ), кренуо је са друге стране, али ка истом светом српском циљу и Звонимир Трајковић. То их обојицу издиже у српском корпусу, као данас, по мом мишљењу али и мишљењу свих оних Срба чија душа вапи и мучи се у пустари српске национално недозреле памети, две најважније фигуре, од којих очекујемо, да започете активности на српском организовању, без обзира на сав њихов лични напор, одрицања, па и муке које трпе и које ће сигурно још трпети, доведу до реализације, јер без тога, тешко да ће Србија поживети још коју деценију. Можда ће се неко, ко је успео да стигне до ових редова, упитати, због чега сам направио толики увод. Па ваљда се све може краће и једноставније рећи. Можда и може, али озбиљност овакве теме не даје ми довољно комотности, и чини ми се да још ништа (што је такође могуће) и нисам рекао. Иако су многе ствари остале недоречене, а одређене теме тек начете, ја ћу сада прећи на конкретан предмет, због којег сам и започео ово писмо. Заправо, конкретна питања у оквиру тог предмета:

  1. Могу ли се Срби у Дијаспори Српској и Матици договорити да се оснује једна заједничка политичка партија, у којој би се окупио највећи део српског умног потенцијала, кога данас у српском бићу имамо?
  2. Може ли се у релативно кратком року сакупити 10 милиона евра, колико је, према Трајковићевој квалификованој процени довољно да таква партија узме власт на следећим изборима?
  3. Да ли би се таква партија могла устројити на један сасвим другачији начин, у коме примарна ствар никако не би била ко ће засести на чело такве странке и у којој не би било озбиљнијих трвења извесних „ауторитета“, што је углавном доцније доводило да расцепа, изазваног најпримитивнијом жељом за личном афирмацијом и, сходно томе, осећају привидне моћи која из свега тога произилази?
  4. Којим путем би таква странка могла да дође до медија и на тај начин промовише здраву српску мисао, која ће моћи да стигне до сваког српског уха?
  5. Има ли довољно смелих и одлучних људи у Матици и Расејању, који су спремни да жртвују свој комфор и уђу у нешто што им може донети (посебно у Србији) многе непријатности, па и врло озбиљне невоље?
  6. Да ли је српски народ, у целини узевши, уопште припремљен за један озбиљан преокрет у политичком животу, а поготово његов елитни интелектуални слој?

Пошто сам се усудио да поставим оваква питања, сматрам да је основни ред, да на њих најпре сам одговорим.

  1. Срби не само да могу да оснују јединствену српску партију, која би била заснована на основним принципима људског поштовања и достојанства, већ би то морали да учине, што пре то боље, а најбоље одмах! Такав императив није дошао у моју главу изненада (изнебуха), већ је нешто што одавно тиња у главама многих Срба, који се из чисте навике, будући да смо тако васпитавани од малих ногу, углавном труде да се не петљују у нешто за шта верују да није њихов посао. Та учауреност и „туњавост“ српског духа, није нешто што се може приписати одређеној индивидуи, већ је производ наопаког школског система и идеолошких заблуда, којима смо деценијама били немилосрдно бомбардовани. Такође, дефетизам се увукао у српска срца, након силних пораза, тешко и трагично доживљених у нашој психи, који нас гурају на маргину, не сам политичког него и живота уопште. Ја сам и раније писао о томе, колика би корист била да се дијаспора укључи у политички живот Србије („Спорења у дијаспори српској“) и шта би то све добро донело, како нашим људима у иностранству тако и у земљи. Нећу се ту понављати, али ћу додати једни Трајковићеву опаску, „да се у политици ништа не поклања, већ да се оно што се жели мора узети својом снагом и ангажовањем“. Уз то, да поменем и често Николино размишљање, „да је несрећа што онај, ко се бори за свој народ, мора да се прво разрачуна са појединцима из свога рода, који све чине да не успемо у нашем најсветијем задатку – очувању и стабилизовању српске државе и нације“. Ако је то тако, а сви знамо да јесте, онда кренимо одлучним кораком и заједничком снагом ка решавању кључних проблема – дијаспора нека „отме“ оно што јој по свим људским правима припада, наравно, уједињена са оним Србима у земљи, који знају да је Николино размишљање о „истрази“ над похлепним Мрваљевићима, једини пут нашег свеукупног оздрављења. А јасно је да се до тих циљева у консолидовању нације, најлакше и најпре може стићи кроз директно укључивање у политички живот земље. Дакле, мој одговор на прво питање је – ДА! Мислим да на томе треба брзо деловати. Истина је да наш народ каже: „што је брзо то је и кусо“, али има и она Његошева: „а ја зебем од много мишљења!“ У овом часу, присталица сам ове Његошеве. Сад се сетих и чувеног вапаја, који је Владика упутио браћи у Србији: „Удрите ви одозго а ја ћу одоздо, па да се нађемо на светом Косову, а док велики измењају своје ноте, ми ћемо наш посао довршити!“ Зато, не оклевајмо!
  2. Ја сам недавно, одговарајући на Трајковићево писмо, рекао да сам убеђен, да би се тај новац, уз добро осмишљено и крајње искрено презентовање циљева партије „Отаџбина“, могао сакупити и у самој Србији. И поред тога, што нам делује да се наш народ великим делом одриче своје суштине, то ипак није тако, јер би се у Србину могао брзо подићи борбени дух и неопходни занос, ако би се појавили људи који би му повратили поверење у сопствену вредност и угушили стид што припада неком „хегемонистичком“, „великосрпском“, „злочиначком“, а данас већ и „геноцидном“ соју, којим је «кљукан» од самог рођења. Десет милиона евра за спас Србије! Смешно мала сума, да би због свог цицијашлука пропали, и ми и наша земља. Наравно, све мора бити урађено на такав начин, који би до краја прецизно одредио начин на који би се тај новац прикупљао, тако да се не остави ни мрвица сумње да ће тај новац бити проћердан од стране оних Срба, који су душу давно дали ђаволу, а какви би се сигурно могли појавити и у „Отаџбини“. Сто хиљада Срба по сто евра! Ја сам својих сто евра већ одвојио, мада имам толико дугова, да на њих више и не мислим. А Срби у дијаспори, требало би да се замисле добро и да схвате, да су много више новаца „одвојили“ за бомбардовање Србије, наравно, кроз порезе и издвајања из буџета држава у којима живе. Са новцем је иначе…данас имаш сутра немаш, а државу, исто, можеш данас да имаш а сутра да немаш, али кад је немаш, за њу мораш после да се бориш вековима. Организујмо се добро и „купимо“ нашу земљу новцем данас, да не бисмо сутра постали „Курди“ или некаква друга „герила“.
  3. Сигурно је да би се могла организовати таква партија, у којој би се избегао досадашњи вид субординације, који нам, како видимо, никаква добра није донео. Слажем се са Трајковићевом идејом, да то буде један збир српских умова, истинске интелектуалне елите или „board“ српске памети, који би се управљао само једном идејом водиљом, а то је – саборност српског духа! У овом часу, молио бих читаоца да се врати Његошевим стиховима у врху странице, који, никако нису ту случајно постављени. У тако оформљеном српском тиму, сви би морали да носе поменуту мудрост Владике Рада у својим главама, да то понове сваког јутра када устану и себе погледају у огледалу и да забораве на природни људски егоизам, коме се иначе тешко одолева. Заправо, када боље размислимо, и у таквом поимању живота (сасвим исправном), какав нам нуди Његош, онај ко у свему цепидлачи (попут мене, нпр.) приметиће да се и ту ради о егоизму, који је управљен ка добру свог народа. Себичност се, дакле, не може избећи, али се може дићи на виши и далеко достојнији ниво, на ниво нације. А има ли бољег начина да се на земљи, у смућеној јави, заслужи „чесно име“, од једног истинског организовања и утапања духа индивидуе у колективни и свепрожимајући дух нације. Крене ли се тим путем, који нам је један од потомака славног Херака оставио у аманет, народ ће то осетити кроз ону исту предачку жицу, невидљиву, а провучену, од искона, кроз сваки наш дамар, саздан од архиве миленијумима старог палимпсеста. Они, којима је Бог доделио тако велику, немерљиву част да буду луча свом народу у свеобухватној тмини која нас гуши и окива, а то не учине, морају бити свесни да чине највећу грешку (али и грех) у свом досадашњем сјајном животу. А ако крену смелим кораком у (не)извесну будућност, сигурно је да ће заузети часно место у главама српских потомака и да ће живети „доклен сунце грије“. Има ли ишта веће што би један човек, частан Србин, себи још могао пожелети. Какво земаљско благо се може поредити са том вредношћу, са том славом и светињом? Свакако да су медији данас одлучујући у свим сферама људског живота, почев од обичне пијаце и вашара, до најкомпликованијих потеза у области друштвеног организовања. Ма колико човек био против таквих „ђаволских“ справа, јасно му је да се у данашњем свету никаква несрећа, као и срећа и напредак, не могу остварити а да се у то не умеша то шарено, уквадраћено „кефало“. Нажалост, ја не знам на који начин би се медији могли у већој мери „освојити“, али, све се данас мора плаћати, чак и када је реч о борби за заједничко добро.
  4. Господин Трајковић је, колико се сећам, у своју калкулацију од 10 милиона евра, укључио и такву могућност. Чињеница је, ако имаш новац, већ си тим одрадио 90% потребног посла. Истина, постоји доста локалних ТВ станица, које би таквој промоцији, једне истинске српске странке, мудре и добро увезане саборним српским духом, врло радо уступале термине. Ту су и други видови добро познатог пропагирања странке, који се, уколико има новца, могу добро и корисно употребити. Уосталом, на таквом, истина крајње ружном, маркетингу, на Западу се већ одавно ради, по провереним методама. Погледајмо само како је НДИ и „школа за демократију“ добро била обучила „менаџере“ ДС–а и других ДОС–ових странака. Наравно, њих за сатирање и уништавање српства, али те исте методе могу да се употребе и у сврху највишег националног добра, ка коме странка „Отаџбина“ стреми. Оно што је ДОС направио са стотинама милиона долара и моћном западном логистиком, ми, ето, уколико добро разумемо функционисање такве „машинерије“, све то можемо учинити са многоструко мањом сумом.
  5. Уверен сам да имамо довољно одлучних и спремних људи за највеће жртве. Потребно је само пробити „лед“ и апатију у бројним српским душама. Нико не може бити сигуран како ће власт реаговати, поготово сада када има безрезервну подршку НСП–а за вршење опресивних радњи над сопственим народом. Али, то је ризик, који се свесно мора прихватити или одбити. Ипак, верујем, ако би се деловало брзо и одлучно, да нико не би ни стигао да потегне за репресивним мерама и да би се брига за властиту сигурност тиме свела на минимум. Када се мали камен заваља низа страну, тешко га је зауставити, а замислимо, кад се брдом „обали“ громада. Од такве тутњаве у српској разбуђеној свести, свака прича о некаквој већој опасности, не само за појединца, већ и за нацију, изгубила би било какву важност. Но, најпре, ту „громаду“ треба покренути, а за то су потребни људи снажне воље и духа и они се морају пажљиво одабрати, свакако, у складу оних, више пута већ поменутих стихова.
  6. Последње питање у низу, али ништа мање важно од претходних. Што се тиче народа, ту нема никакве дилеме, он је увек спреман и за велике напоре и за одрицања. Не верујем, мада нам то споља не изгледа тако, да се унутрашњи склоп српског бића нешто значајно изменио, без обзира што се његова старост мери дугим хиљадама година. Народу је потребан иницијал у виду одређене и сигурне наде у бољу будућност. То су знали они који су дресирали политичаре ДОС–а, па су их и наговорили чак да причају бајке и оно што здрав разум тешко може да поверује. Наравно, у том часу српски ум и није био потпуно урачуњљив, јер су зулуми претходника СПС–а и ЈУЛ–а били превршили сваку меру. Српски народ је данас на истом месту где је био и у октобру 2000 године. Чека да му неко да знак да „крене“. Пошто таквих у Србији нема, а и Србин се прилично опаметио, опекавши се тог несрећног октобра, да тренутно о свему добро размишља, он је привремено увукао „рогове“, ћути, нада се, спрема се… А кад је у питању српска умна елита, чини ми се да је врло мали број смелих, одлучних и искрених Срба у етаблираном интелектуалном слоју. Још је мањи број оних који би били спремни да своју тренутну удобност и, какве такве, привилегије, замене неизвесношћу и борбом за више националне циљеве, за најсветији идеал, за који су наши небројени преци, положили своје животе. Уосталом, већ деценијама у овој земљи је питање тзв. интелектуалног крема, најблаже речено, било дискутабилно, а каткад и сумњиво. Ипак, сигурно је да ми таквих људи имамо довољно, да би били светионик и умна луча српском роду, само их треба пронаћи, окупити и добро организовати. Урадимо оно што српски народ жедно ишчекује и пођимо

У победу!

Зрењанин, 03. јула 2003.

Душан Вукотић
suriorao@sezampro.yu


Сайт создан в системе uCoz