ОПСТАНАК СРПСТВА

Душан Вукотић

Анђели чувари, УСДЕ и Србија

 

Зрењанин, 28. јуна 2003.

АНЂЕЛИ ЧУВАРИ

Пре неколико дана сретнем једног младића, Србина, који студира у Америци. Између осталог, испричао ми је како је на неком стрит-баскету налетео на групу осионих момака, који су, како му се чинило, били спремни да га добро измуштрају, ако не, и претуку. У једном моменту ти момци су га, приметивши по говору да није „домаћи“, упитали, одакле је. Младић, наше горе лист, одговарао им је да долази из Југославије и Србије. Наравно, то поменутим „дилберима“ није ништа значило, пошто, вероватно, за такву земљу никада и нису чули. А онда, нашем студенту сине, па им каже наша два презимена, након чега се она група „кабадахија“ сасвим умирила и, чак, постала према њему пријатељски расположена. Наравно, верујем да је свима јасно о чему се ту радило, и која су то та два „спасоносна“ презимена. Анђели чувари, у поменутом случају, били су Дивац и Стојаковић.
Опет, мислим да нема никакве нарочите потребе да се објашњава, због чега је до таквог, неочекиваног преокрета дошло, чак и у оним главама, који су склони да мало шта вредно поштују.

СЕБИЧНОСТ У СЛУЖБИ НАПРЕТКА

Поента горње приче не лежи само у чињеници да су Дивац и Стојаковић, у наведеном догађају, далеко више значили од имена „непознате“ земље, из које су та два спортска имена, два кошаркашка „бога“, својевремено поникла и стасала, да би, касније, на другој страни света ушли у легенду. Наведени пример нам показује, колико је за једну нацију, успех појединца, важан и колико јој добра може донети. На српском  народу је, дакле, да почне да се мења, те да оне особине, произашле из природне људске себичности, као што су сујета, завист и пакост, коначно сузбије и сведе на једни подношљиву, то јесте, разумну меру. Свакако да се такве људске особине не могу искоренити, јер то, с друге стране, никако не би било добро, пошто је и егоизам један од основних покретача индивидуалног, али и националног, самоостваривања и самоизграђивања. Улога ума у свему поменутом, од пресудног је значаја. Ум је задужен за то, да се постави једна јасна граница између појединачног и општег интереса. Сигурно је да има јединки, који су у стању да једну такву „ограду“ поставе у својој свести, али, ако тога нема у пољу колективног духа, њихово разумевање суштине људске природе нема никаквог значаја за самосвест једног народа.

ВИРУС РАЗМОЖДЕЊА

Ствар се додатно компликује, када знамо, да се данашње јавно мњење може врло лако обликовати, нарочито у таквом смеру, у коме се намерно повлађује оним цртама у карактеру нације, које су ослоњене на поменуте факторе, произашле из атавистичке прошлости, пуке потребе за преживљавањем и, доцније, повећавањем материјалних богатстава, на све то накалемљене једне плеонектичне, утробноанусне, визије стварности. Улога медија, данас је неоспорна, и то је током неколико задњих деценија постало јасно и онима, који готово ништа не читају нити гледају. Визуелни медији су ту посебна прича, јер, иако нам се чини да ми кроз такав „прозор“ гледамо у свет, чињенице ће нас упозорити да је „реалност“ сасвим другачија. Проналаском тих чудесних, једносмерних „причаоница“ и видљивих а недодирљивих „саговорника“, тај бајковити и врло тајанствени свет, неприметно улази у наше главе, да би тамо, сасвим слободно и несметано, претурао по „документима“ и слагао их и мењао по свом нахођењу и тренутној потреби. Ма колико се трудио да остане присебан и самосвестан, појединац се тешко може томе супроставити, јер, у трагању за истином, мора да се ослони баш на оно, што је из „уквадраћених“ информативних монструма, без могућности да нешто људски приупита, добио као „материјал“ за мисаоно прежвакавање.

ХЛЕБ У БОЈАМА

Замислимо само шта се све могло догодити,  да су они хулигани имали времена да редовно прате вести CNN-a, када је наш млади Србин рекао да је из земље Србије. Вероватно би у њему одмах „препознали“ ратног злочинца, звер која је свакако стављена ван закона или серијског убицу, који није засужио да даље хода заједничком планетом. Третирали би га баш онако, како Србе обрађује, „образована“ и електронски начитана, а у сржи размождена и безглава, „међународна заједница“. Учинили би исто оно што Србима на Космету, без имало стида и људског обзира, приређује Штајнер и корпо-рацијски УНМИК- безумник. У сваком случају, не би били милосрднији, од „дресираних“ и на властити род напујданих власти у Србији Народ је некада мислио да мудри људи  не говоре много и зато су такве „ћутологе“ најчешће бирали за оне, који ће их водити, често не примећујући трновиту стазу, којом се тај несрећник запутио. Отуда и наша пословица: Ћутање је злато! Све се узвратило. Данас медији воде и оне који ћуте, као и оне који причају... у (в)етар. Њихова истина је једина. Непрестано „мељу“, не осврћући се ни на шта, ни на кога.  У великој су предности, јер за разлику од поменутих „мудраца“, они су у стању да нам дају уверљиву слику онаога чега нема и никада неће ни бити. За разлику од Богочовека, они „лебове“ не жале, већ их немилосрдно разбацују замаљским шаром. Хлеб у боји, изволите, бирајте!

УЈЕДИЊЕНИ СРБИ

Док се боје дугиног спектра, великом брзином, множе планетом, црно-бела слика света, изгледа, никада није била црња. Али, докле нас има и док Сунце ступа капом небеском, светлости ће бити. Некад мање некад више, зависно од облака. На нашој је саборној памети да научимо, како да ту, данас истина ретку, лучу дохватимо и разгоримо је у српској свести. На каже се узалуд: све се може кад се хоће. Ипак, неко мора да буде иницијално кресиво, уз чију помоћ би она поменута луча могла засијати и у нашим главама распалити неопходну умну ватру, каја ће нам дати нову светлост за векове који долазе. Повезивањем највреднијег и најумнијег у нашем роду, у земљи Србији и ван Србије, донело би нам то нужно освешћење, за здраву, колективну и компететивну, мисао наших потомака. Ту „иницијалну капислу“ данас већ имамо. Она се, истина не налази у Србији, али то и није важно. Уједињена дијаспора Европе, сачињена од оних Срба, којима је заједничко добро у мислима и срцу, може нам пружити оно за чим српска нација жуди и оно о чему вековима сања. Вековна крилатица: Само слога Србина спасава!, данас полако постаје окосница онога што претходи уједињењу свеколиког српства. Српске организације у Европи, чини се, коначно су схватиле, да је предлог Српског Савеза Шведске и њиховог председника, Николе Јанића, заправо, оно што нико ко иоле држи до Српства, али и себе самог, нипошто не сме игнористи. На такав, крајње људски начин, организовани Срби Европе, биће у прилици да за добро нације „употребе“ не само поменуте српске спортске  дивове, већ ће моћи да на осунчано српско поље изведу све оно што имамо вредно у роду, а тога сигурно није мало. А чврстим повезивањем Срба из дијаспоре и Матице, створило би се, наравно уз помоћ „ђаволских“ медија, сада преузетих од стране здраве српске мисли, сви потребни услови за потирање ружне слике о нама, коју су нам туђини наметнули, а великим делом и наша немарност и несхватање улоге најмодернијег вида међуљудског саобраћања, сазданог од вештих и, често, „најчистијих“ лажи.

Зрењанин, 28. јуна 2003.

Душан Вукотић
suriorao@sezampro.yu


Сайт создан в системе uCoz