ТРИ СУДБОНОСНА ВИДОВДАНА
ИЗВЕСНА ПРОШЛОСТ И НЕИЗВЕСНА БУДУЋНОСТ СРБА

Др Срђа Трифковић

Беседа на прослави Видовдана Српске народне одбране у Америци

 

Чикаго, 28. јуна 2003.

Ево дође нам и шесточетрнаести Видовдан од оног првог, косовског, крвљу овенчаног и непоновљивог. Број година од тада протеклих небитан је: у том судбоносном дану сабрала се сва српска прошлост, садашњост и будућност.

Тај први Видовдан вазда безвремено траје, ближи и стварнији од ма какве данашње вести са малог екрана или насловних страница. Тај дан, као ниједан други у српској историји, одредио је ко смо, дефинисао је Србе као народ свестан бесмисла постојања ако оно није слободно, витешко и осмишљено Христом. Српска историја током векова који су уследили једна је дуга, понекад јалова, често крвава, увек оплемењујућа Видовданска жртва.

Има у Београду неких са Запада издашно плаћених бивших Срба који веле да је пут погрешан, да такозвана митска свест мора већ једном да устукне пред такозваном информатском свешћу, чије ће прихватање, веле, одвести Србе у прави свет, у Партнерство за мир, у НАТО, Европску унију итд. Само тако, кажу, можемо да живимо „као сав остали нормалан свет“. За њих је Видовдан рецидив митоманског мрачњаштва, а нормалан им је свет онај који је Београд засипао бомбама у седам наврата током 20. века, који троши више на дроге него на лекове, који биолошки одумире а духовно је већ одавно на умору. Они који би да нас по том моделу унормале, свесни су да је одрицање од Видовдана равно одрицању од свог имена, својих предака, своје крви и свог огњишта. Знају они да без Косова нема ни нас. Управо зато се од Срба данас, као и на почетку брозовског кошмара пре шест деценија, тражи да се Видовдана одрекну. Треба да спознамо да је тако, да одгонетнемо зашто је тако, и размотримо како се том злу одупрети.

У неко срећније време ова би беседа била првенствено посвећена молитвеном подсећању на косовске мученике и њихов избор вечности над временом, на кнежеву клетву, на чојство Бановић Страхиње, јунаштво Милошево, стоички бол мајке Југовића. У ово несрећно време, пак, не само да их се сећамо већ их и у помоћ призивамо, док истовремено и себе и њих бранимо од непријатеља злехудијег и моћнијег него што је Отоманско царство икада било.

Тај непријатељ има многа обличја. Некада наступа под именом тзв. међународне заједнице, некада под фирмом тзв. невладиних организација, или под једном од многих скраћеница за исту ствар: Ен–Џи–О, НАТО, Си–Ен–Ен, СФОР, КФОР, и ко зна колико акронима још неискованих, а вазда истих. Попут Турака некад, и овај непријатељ данас тражи доушнике и сараднике међу Србима – и налази их, у све већем броју, у разним тзв. невладиним институцијама јаничарског карактера. Њихове очеве инспирисала је идеологија марксизма, а њих саме – идеологија глобализма.

Други судбоносни српски Видовдан означен је Принциповим пуцњима у Сарајеву 1914. године. Четворогодишња српска Голгота која је уследила није, међутим, крунисана уједињењем Срба у сопственој националној држави већ је изневерена кобним југословенским експериментом. Од тог тренутка па све до свог крвавог распада Југославија је била раздирана проблемима који никада нису били решени из простог разлога што су били суштински нерешиви – како у случају прве Југославије, коју су Срби створили а други се њоме користили, тако и у случају друге, која је без њих и против њих стварана од стране комуниста. Одлука српске владе да потпише Крфску декларацију и да је поднесе Савезницима као свој званични програм – иако јој је била нуђена тзв. Велика Србија на тањиру – представља једну од преломних тачака српске историје. Експеримент се на крају показао фаталним за Србе. Да ли је та скоро једновековна штета и ненадокнадива показаће следећа деценија, током које Срби треба да се припреме морално, духовно, економски, политички, па и војно за ревизију поразног исхода 20. века.

Претпрошлогодишњи, трећи преломни српски Видовдан, памтиће се као један од најцрњих, премда многи Срби те чињенице још нису свесни, још не сагледавају све последице изручења Слободана Милошевића хашкој инквизицији тог дана. Оно шта се у Хагу дешава не тиче се само Милошевића, нити само Хага, већ се тиче читавог српског народа. Процес њему – који је заслужио робију, али у Митровици или Пожаревцу, а не у Хагу, и за оно шта је учинио сопственом народу, а не за оно шта кажу да је учинио другима – није само процес једном неморалном, у сваком погледу банкротираном политичару. Он је оптужен за злочине геноцида који су по дефиницији колективни и који представљају очигледан покушај правне верификације до сада медијски већ увелико обављеног посла приписивања Србима главне, ако не и искључиве, кривице за све ратове на просторима бивше Југославије од 1991 наовамо.

У хашком сценарију, не само Слободан Милошевић него сва југословенска и српска државна руководства од лета 1991 до краја 1995 криви су за рушење Југославије и заверу у циљу стварања тобожње Велике Србије која би била етнички очишћена од свих припадника других народа. У овој карикатури рата на подручју бивше Југославије у којој ниједна стереотипна лаж није изостала, једино је остало нејасно како то да су само још Србија и Црна Гора мултиетничке од свих бивших југословенских република. Првобитни главни циљ хашког суда био је да накнадно оправда понашање тзв. међународне заједнице у југословенској кризи 1990–тих. Сада му је циљ још дрскије амбициозан: да ретроактивно оправда аустро–угарско–немачку и отоманску политику према Србима у протекла два века.

Између оних који су покушали да укаљају Видовдан тим срамним изручењем са једне стране и Лазара и Милоша са друге, Срби ће морати да направе избор. Неутралност неће бити могућа. Неодговорно је мислити да ће тог избора Срби бити поштеђени, веровати да ће још само Младићевим или Караџићевим изручењем хашкој инквизицији цех коначно намирен, или заваравати се надом да ће бити намирен кротким прихватањем диктата о Косову. Непријатељи Видовдана неће прихватити само половичну предају: идеологија која се поноси заговарањем тзв. мултикултурализма заправо не подноси разноликост, већ захтева потпуни монизам.

Које су поуке та три преломна Видовдана за будућност Срба као нације и Србије као државе? Има ли уопште смисла давати ма какве препоруке у овом тренутку, када у Београду као да нема ни воље ни снаге за конципирање дугорочне националне стратегије? Пацијенту који пати од хипертензије и високог холестерола нема много сврхе преписивати терапију ако настави да свакодневно доручкује бурек и вечерава лесковачки роштиљ, пуши по две пакле цигарета, пије по флашу вискија и креће се искључиво од кућног прага до кола и назад. Истом аналогијом, да би имало смисла разматрање потеза које Србија треба да повуче у предстојећим годинама, треба прво навести шест мера које не треба и не сме да следи данас, јер њихове последице могу сваку сутрашњу терапију учинити беспредметном.

Као прво, Србија не сме да свој будући уставно–политички оквир сузи једним на брзину склепаним уставом по мери и укусу садашње ДОС–овске власти у Београду. Житељи Србије живе у полудржави без кохерентних уставних темеља. Нови Устав јесте потреба и неопходност, али та потреба не сме да буде изговор за исхитрена квази–решења. По рецептури својих комунистичких претходника, којима дугују сопствени политички успон и образовање, тренутни носиоци власти желе да на мала врата прогурају устав по мери својих политичких амбиција – али да га потом учине практично непроменљивим. Њих интересују првенствено уставна решења која би им омогућила да што дуже остану на власти са што мање гласова – и са што мање гласања. Да они притом не желе уставно дефинисање Србије као државе српског народа, скоро да је излишно истицати.

Као друго, Србија не сме да себи ограничи будуће опције уласком у тзв. Партнерство за мир, да о Северноатланском савезу не говоримо. Непотребно је истицати моралну проблематику уласка у организацију која је 1999. године Србију без повода напала а потом окупирала део њене суверене територије са кога су Срби протерани. Уласком у аранжмане са НАТО пактом Србија би постала саучесник у сопственом черечењу. Прећутно би прихватила став да је војна интервенција против ње била оправдана, са свим последицама које из таквог признања произилазе. Неки мисле да би требало ући у Партнерство и у НАТО да би Србија била праведније третирана од светских моћника. Искуство указује да чланство не гаратује да ће сукоби  међу чланицама бити вредновани на правичан и уравнотежен начин: пример сукоба Турске и Грчке око Кипра то јасно указује. Обе земље су чланице НАТО, али то није значило да су уживале једнак третман. Напротив, САД су нагињале Турској коју сматрају важнијим стратешким партнером. Да, Србији треба разумна, на реалним интересима заснована европска интеграција, али Северноатлански савез све више прераста у супротност европским интеграционим токовима.

Као треће, Србија не сме да и формално пристане на статус државе са ограниченим суверенитетом, премда је она то већ увелико у пракси. Уласком у НАТО једна држава, поготову ако је мала и слаба, прихвата де факто ликвидацију свог суверенитета. У њој више неће постојати ниједна служба, ниједан документ, који неће бити подложни увиду и контроли споља. Америчким обавештајцима више неће бити потребно да информације добијене од својих локалних доушника плаћају готовином или кафанским вечерама. Будућа ревизија катастрофалног исхода декаде деведесетих – ревизија која је потребна, праведна и могућа – не би више постојала ни као теоретска могућност, за далеко неко покољење.

Као четврто, Србија не треба и не сме да ликвидира своју оружану силу, што се од ње сада захтева под фирмом подвргавања војске цивилној контроли и њеног срубљивања на ефективе од неких 25 хиљада људи. Када видимо ко су ти контролори, домаћи који су знани и страни који то нису, схватићемо катастрофалне последице таквог захвата. Када једном буде изведен он је неповратан, јер се сложени системи након разградње не могу поново склопити. Оно шта се на плану ликвидације српске војске спрема у Маровићевом кабинету и у Бриселу савршено је у духу решености Ђинђићевих политичких наследника да разграде све институције, од САНУ до Универзитета, где концепт дефинисања и очувања српских националних интереса још увек није сасвим искорењен. Не сме се допустити да српска војска буде срубљена на ниво антитерористичког сервиса спољних наредбодаваца, или оруђа за туђе интервенције по белом свету, са официрским кором индоктринираним по мери и укусу тзв. међународне заједнице у Вест Поинту – а управо то јој се спрема.

Као пето, никакав тобожњи споразум о коначном статусу Косова (читај: пристанак носилаца политичке моћи у Србији на трајно откидање дела њене суверене територије) не треба и не сме да буде узет у разматрање док се не стабилизује српска држава, уставно утемељена држава са заиста легитимном влашћу. Ових дана навршава се четири године од како је Савет Безбедности УН усвојио Резолуцију 1244 са декларисаном намером да се зацрта пут ка трајном миру на Косову и Метохији. Резолуција говори о мултиетничком, демократском Космету на коме би се поштовала политичка и људска права сваког појединца. Током протекле четири године ниједан од тих циљева није остварен у јужној српској покрајини. Преко шест векова од судбосносног боја на Косову пољу 28. јуна 1389. године, она преживљава тешке дане који по својој трагици немају преседана чак ни у дугим вековима турског господарења Балканом.

Нажалост, српска страна ни после 5. октобра није нудила Вашингтону неки детаљан. креативно конципиран контра–модел који би представљао алтернативу наставку  претходне, Клинтонове политике. Српска страна напокон треба да на прави начин укаже републиканској администрацији на потребу да се Срби третирају као потенцијални геополитички партнери и стожер балканске стабилности, а не само као стална монета за поткусуривање. Креативности са српске стране нема, док истовремено на албанској страни осећамо сталне и растуће притиске веома снажног лобија који је богато финансиран средствима криминалног порекла.

Став српске стране треба да буде јасно изречен: Косово је српско било, оно српско мора да остане по праву, правди и здравом разуму. Влада Србије уопште не би требало да се осећа позваном, а камоли дужном, да размишља о неком трајном решењу у овом тренутку. Очигледно је да, имајући у виду  садашњу слабост Србије и лоше подељене међународне геополитичке карте решење не би испало у српску корист; напротив, испало би у корист српске штете. Српска страна има савршено оправдање за избегавање разговора о некаквом трајном решењу, а то је неспровођење у дело резолуције Савета безбедности УН бр. 1244. Та резолуција није никакво решење, али јесте добар изговор за наметнуто квази–решење. Све док та резолуција остаје неспроведена, влада Србије нема никаквог разлога, ни правног ни моралног, за улазак у ма какав дијалог о трајном статусу.

Неотуђиво право Србије да пре или касније поврати суверенитет над својом територијом мора да остане неприкосновено. Стога је од кључне важности да се сада спречи ма какав исхитрени чин, да о неком потпису на коначном документу не говоримо – а сигурно је да ће непосредно следити притисци и обећања у том правцу.

Као шесто, треба одмах обуставити процес распродаје српске привреде на досадашњи начин. Нема сумње да је за економски опоравак Србије потребно спроводити приватизацију и фискалну дисциплину, али радити то по шаблону споља гарантује даљи суноврат аргентинског типа и срубљивање земље на неоколонијални облик трајне подређености спољним центрима финансијске моћи. Сасвим је тачно да опоравка српске привреде неће бити без крупних инјекција стране ликвидности и улагања страних партнера, али ово шта влада Србије сада ради, у спрези са нетакнутом привредном мафијом, под фирмом приватизације – представља квази–законску отимачину (укључујући коначну крађу имовине отете у мрачним данима 1944–1947.) која тежи да Србију претвори у банана–републику латиноамеричког типа. Ако се тај процес настави, малтене више неће бити битно ко је носилац формалне политичке власти јер ће економска моћ бити неповратно пребачена у руке уског круга криминалне олигархије.

 Што се будућности тиче, за српску нацију у целини апсолутно нема пречег задатка од демографског опоравка, од њеног биолошког самоочувања. Статистике су добро познате, а претња беле куге катастрофална је и неумољива: чак и у Европи која и сама нагло стари, демографско пропадање Срба представља заиста застрашујући пример без преседана. Нација која изгуби способност биолошке самообнове не мора више да брине ни о једном другом проблему свог постојања, јер то постојање неће бити дугог века. Санација проблема јесте могућа, али изискује претходне политичке промене које би створиле услове за спровођење одлучних мера које су у националном интересу, а не у интересу танатолошки опседнутих група за притисак и невладиних организација које пропагирају смрт у разним паковањима (тј. абортус, хомосексуализам и разне друге облике девијантног понашања, разградњу породице итд). Потребна је криминализација насилног прекида трудноће и ригорозно кривично гоњење прекршилаца. Законска регулатива треба да почива на философски, биолошки и теолошки јасно утемељеном ставу да је људски живот апсолутно неприкосновен од самог тренутка зачећа плода. Ово је само један од елемената стратегије националног самоочувања. Та стратегија изискује беспоштедан обрачун са једним дубоко морбидним стањем духа оличеним у свима онима који ће на овај став цикнути као гује љуте.

Нераскидиво везано за биолошки опоравак српске нације јесте њен морални и духовни опоравак, а пре свега повратак њене историјске свести о себи самој. Љубав детета према породици настаје спонтано, али се љубав према земљи и народу учи. То је учење било деценијама угрожено брозовским лажима, али је опстало захваљујући трансмисији кроз породицу. Данас је та трансмисија на удару. Систематски ударац на колективно сећање Срба, који се са предумишљајем спроводи кроз образовни систем и кроз увезену масовну поткултуру, савршено је у духу Орвелове максиме да онај ко контролише прошлост, контролише будућност – а да онај ко контролише садашњост, контролише прошлост.

Обешчасти узоре нације, почев са светим Савом; осрамоти њене хероје, завршно са Хагом; деморалиши обичан свет: технику су разградили неомарксисти франкфуртске школе (који доминирају београдском јавном сценом) кроз своју критичку теорију која представља морални еквивалент вандализације гробова српских предака и скрнављења њихових земних остатака. Циљ је ништа мање него уништење изворног колективног идентитета, насилна деконструкција Срба, њихова постмодерна денацификација која није ништа друго него десрбизација.

Битан елемент стратегије отпора, обнове историјског сећања и традиционалне културе Срба, представља њихова Црква. Ревитализација вере није само пожељна по себи, она представља и егзистенцијално питање првог реда. Корелација између верског осећаја појединца и његове способности за биолошку самообнову добро је позната емпиријска чињеница, док тријумф секуларизма представља почетак демографског краја. Вера је у Србији током пола века затирана директном тиранијом комуниста у име дијалектичког материјализма. Данас њен опоравак спречавају Брозови директни наследници у име мултикултурализма и толеранције. И једнима и другима заједничка је христофобија као битна одредница њиховог погледа на свет и живот. Дехристијанизовани поглед на свет води директно у сумрак Запада, оличен у десетинама милиона имиграната из исламског света који преузимају градска језгра старих европских метропола. Ово је само најновија потврда чињенице да у читавој људској историји никада није постојала цивилизација способна за живот и развој која није почивала на религијској основи. Од Месопотамије, Египта, Грчке, Рима, до наших дана, историја нас учи да цивилизација почива на вери, док нације које постану индиферентне према Творцу нагло губе виталност и нестају.

У поређењу са питањима биолошког опстанка Срба, очувања њихових колективног сећања, њихове културне и духовне обнове, очигледно је да изазови спољнополитичке стратегије представљају питања другог реда. Ако судбинска питања буду решена, или барем спозната као изазови чијем решавању треба приступити, све је остало питање креативности и технике. Спољна политика није егзактна наука већ је уметност могућег на светској сцени. Та уметност, додуше, изискује висок степен техничке рутине на плану промотивног комуницирања, стручне аналитике, познавања теорије игара итд, али она у својој сржи зависи од битних културолошких и вредносних опредељења доносилаца одлука. Стога пре него што српским доносиоцима одлука дамо ма какве препоруке о деценији пред нама, потребно је да и свој вредносни склоп отворено изнесемо.

Полазимо од става да је рат наметнут Србима 1991. довео до српског пораза – не војног, већ пре свега политичког и моралног пораза, оличеног у Слободану Милошевићу јуче и у српској власти данас. Тај пораз своје корене вуче из фаталног првог децембра 1918, преко самоубилачког 27. марта 1941. и крвавог исхода грађанског рата 1944–45, до Дејтона и Куманова.

Такав исход, међутим, није коначан и неповратан. Ако и када дође до опоравка тренутно расточеног политичког бића српске нације, једна аутентично нова власт суочиће се са задатком дефинисања националних интереса и са стварањем услова за измену катастрофалног исхода Милошевићеве деценије. Услове треба стварати изнутра, а притом мотрити на промену околности споља, спремно чекати да се стекну политички, економски, психолошки и војни услови за нову поделу геополитичких карата:

Када се то деси, Срби треба да буду спремни за ревизију својих пораза. Све неправде које су поднели биће подвргнуте тој ревизији. Привремене измене демографске слике појединих територија, проузроковане геноцидним терором српских непријатеља и интервенцијом спољних фактора, не треба сматрати нити трајним нити на ма који начин обавезујућим при одлучивању о географском обиму обновљене српске државе. Срби ће морати да тактизирају опстанка ради, али дугорочни стратешки циљеви не би смели да буду замагљени. Таква тактизирања не смеју да се прихвате као слободни избор, још мање као морална норма. Мора да се прави јасна разлика између покајања због српских греха, којих је нажалост било у протеклом рату, дакле покајања које је хришћански, људски и цивилизацијски дуг Срба пре свега пред самима собом, и потеза изнуђених под притиском, мимо правде, разума и морала, а под претњом силе и принуде.

У позадини свега, поновимо још једном, почива неизвесно питање српске духовне и моралне обнове као предуслова биолошког опоравка и културолошког опстанка. Та обнова и тај опоравак представљају безусловни предуслов свега осталог. Задатак обнове Српства трајаће деценијама и Срби треба да своје деловање прилагоде том изазову. Надахнути косовском жртвом, верни честитом Кнезу Лазару, инспирисани Милошем, треба да се заветују да се убудуће сваког Видовдана састају не само да славе и оплакују прошлост, већ да положе рачуне једни другима шта су претходне године урадили да би уопште имали будућност.

Чикаго, 28. јуна 2003.

Dr. S. Trifkovic
Foreign Affairs Editor, CHRONICLES
928 N Main Street, Rockford, IL 61103
voice (815) 964-5054 fax (815) 964-9403
http://www.chroniclesmagazine.org/News/Trifkovic/NewsViews.htm


Сайт создан в системе uCoz