Албанци своје нове и старе дућане, бензинске пумпе и хотеле називају по „романтичним“ НАТО топонимима - Авиано или Бондстил. КФОР се од ове превелике „љубави“ осигурао километрима бодљикаве жице, митраљеским гнездима и врећама са тонама песка
Нико не зна колико данас становника има Косово и Метохија. После одласка
наше војске и 
полиције, у јужну српску покрајину
населило се више стотина хиљада Албанаца, тако да се, рецимо, процењује да
у Призрену тренутно живи између 140 и чак 200 хиљада људи. У тим десетинама
хиљада свега - 80 Срба. Тако изгледа мултиетничко Косово којем кренусмо у
походе.
После немалих перипетија на уласку у заштићену зону Косова и Метохије, уз
пратњу немачког
КФОР-а (на почетку колоне иде џип с упаљеним ротационим светлом, на крају
два транспортера) кренули смо са паркинга код напуштене и оронуле „Трепче“,
полазне и завршне станице свих конвоја који путују у пратњи међународних снага.
Пролазимо кроз низ места насељених готово искључиво Албанцима: јужни део Митровице,
Вучитрн, Лазарево, Милошево, Приштину, Бресје, Косово Поље, Слатину, Малишево,
Драгобиље... да би тек у касним поподневним сатима стигли до наших одредишта,
Велике Хоче и 
Ораховца, где смо тамошњим српским
енклавама уручили помоћ вредну 300.000 динара коју је прикупио СНП „Светозар
Милетић“.
Велика Хоча, варош у којој је још остало око 200 српских домаћинстава, надалеко
је знана по својих 13 православних цркава из 13. и 14. века. Хоча је чувена
и по производњи врхунског црног вина, мада су, многи виногради, поготово они
удаљени, запуштени јер мештани не смеју да им приђу. Село је недавно добило
нову пекару, има неколико „тазе“ продавница, па и кафића, али и
поред тога мештани напросто вапе за лепом речју и уверењем да нису заборављени
и одбачени од матице. Ораховац је нешто мање насеље, при чему су Срби концентрисани
у, како кажу, „једној и по улици“, уз и око цркве. 
У српским енклавама на Косову и Метохији већма се и живи са црквом и око цркве. Православни манастири у овим тешким временима су много више од неисцрпних извора духовности и културе. Имали смо срећу да присуствујемо славској литургији у рушевинама Зочишта, коју је са мноштвом монаха и свештеника служио владика Артемије. Славу, Свете Враче „увеличала“ је блиским присуством и бројна албанска младеж из овог села, која је, у шта смо се уверили, веома добро знала српски, барем ако је судити по псовкама и погрдама. По нашем одласку запалили су већ ионако спаљени и порушени манастир.
Но, постоји и оно друго Косово и Метохија, оно у сталној изградњи. У шиптарским местима све ври од препуних локала, радњи, њиве су обрађене, зидају се велелепни објекти, супер модерне бензинске пумпе „посађене“ су готово на сваких 200 метара... У односу на раније времена нова су и гробља, а сваким доминира импресивни споменик „Ослободиоцима Косова“. На све стране ничу џамије, при чему је учестала појава рушења старих, како би се нове подигле у арапском стилу. Возе се модерна страна кола (цене на ауто пијацама су од 500 до 1000 евра ниже него код нас), док су цигарете практично џабе. У промету је готово искључиво евро, док динар „пролази“ само код нашег света.
Касарне које је користила наша војска преуређене су у центре Косовског заштитног корпуса. Тако се касарна „Косовски јунаци“ у Приштини сада зове „Адем Јашари“, а преко пута ње подигнут је модеран вишеспратни хотел, чији кров „краси“ осматрачница. Слично је у Ђаковици, Подујеву, Призрену... Хотели имају симболичне називе: Авиано, Бондстил... а поред обавезних албанских застава, вијоре се и оне НАТО пакта, САД (њих је највише), као и других чланица Алијансе. „Пријатељство“ са овим земљама демонстрира се на сваком кораку. А о томе колико је оно искрено најбоље сведочи чињеница да су базе и пунктови КФОР-а у албанским насељима, а претворене су у праве тврђаве опасане километрима бодљикаве жице, са све лежећим полицајцима, митраљеским гнездима и тонама песка у врећама. Толико о љубави и међусобном поштовању.
фото: Дарко Дозет, Пише: Ђорђе М. Србуловић